Добричанин: Ђељошај познат по изјавама и прославама под заставом терористичке УÇК; Није до њега, до нас је…

Пише: Владимир Добричанин

Покушао сам јуче да у миру поново преживим све оно по 25 пут…све оно што је променило и мој живот и живот свих оних које сам до тада познавао.

Није то на Косову и Метохији почело деведесетих…па ни осамдесетих, оних контрареволуционарних у доба другова и другарица.

Траје ово мало дуже …

Кроз то трајање десило се много тога што је испричано али и много тога што је остало у сенци тишине из много разлога. Некада је тај разлог био страх, а некада је био прикриван утицајем другова на високим позицијама.

У доба комунистичких другова то се звало “притисак”. Та реч је за све остале сем за Србе са Космета имала једно посебно значење које није било забрињавајуће али је деловало да се можда тамо нешто и дешава. Та реч је била обесмишљавана реченицом “великосрпски национализам и шовинизам”. Том реченицом су све Сроске жртве са Космета, деценијама од стране самоуоравног естаблишмента који су на КиМ чинили искључиво Албанци смештене у исту раван као и неке имагинарне Албанске жртве које нису имале ни име ни презиме али су морале да постоје како би биле контратеже оним друим…нашим.

Деценијама смо се борили за истину. Некада смо на тренутак успевали, али је та истина била прекривен са хиљадама лажи и на тај начин обесмишљавана и постајала неупотребљива.

Ја сам растао на Космету где је први језик био албански. Где су сви натписи били прво на албанском као што су то данас. Мој пасош и моја лична карта си били прво на албанском, као што су то данас. Уписивали смо се на факултет по такозваном “кључу” који је на Космету значио да од десет уписаних студената 9 је морало да буде албанаца и један неалбанац. Овај систем је пре тога примењиван једино у нацистичкој Немачкој. Мој живот и живот мојих сународника са Космета је до деведесетих био “прво на албанском” као што је то живот моје браће и сестара тамо доле и данас.

Дошле су деведесете. Тешке за све становнике Србије и Југославије. Ратови, инфлација, немаштина…али за Србе са Косова и Метохије то су биле године када су они по први пут после II Светског рата осетили слободу! Они су зарад те, такве, некакве слободе све остало издржавали много лакше него остатак Срба из оне такозване уже Србије.

Дошла је и та 99. која је код нас почела нешто раније него у Србији. На Космету је прави рат трајао од 97. Тада су кренуле масовне отмице, убијања, заседе, рат бре!

Кренуо је “милосрдни анђео” блаженог имена али сатанистичког наума и циља истребљења и протеривања једног народа са Космета. Од почетка то је била примарна агенда белосветских господара живота и смрти.
Све се и завршили баш онако како су они то и замислили.

Да се вратим на почетак и суштину зашто сам се ипак данас огласио.

Ник Ђељошај, Подпредседник Владе Црне Горе и Министар економског развоја креће у оно што сам мало пре поменуо омаловажавање Србије и српских жртава кроз изјаву да је управо тај злочиначки напад на СРЈ био уствари хуманитарна акција. Феноменално! Познат је господин Ђељошај по својим изјавама и прославама под заставом терористичке УÇК. Навикли смо ми на њега. Није проблем у њему. Проблем је у нама.

Кад год је неки српски политичар поменуо и С од Српства проглашаван је атавизмом деведесетих, националистом и шовинистом, припадником “Српског света”, делом малигног утицаја у Црној Гори од стране Србије или Русије. Али кад ову изјаву да албанац, још потпредседник Владе, дугогодишни подржавалац ДПС-а и свега онога што је био део те политике, онда се то прећути. Нападоше господина Мандића за заставу у Скупштини, али нико не помиње да се у канцеларији лредсеника општине Тузи виори застава стране државе, Албаније. О томе властодржци ћуте!

Нападоше Горана Даниловића и силу на срамоту покушавају да га уклоне са позиције за коју је на конкурсу изабран само због тога што спроводи закон и што се тај закон односи и на Факуктет за Црногорски језик на Цетињу, али нико не види да је текст господина Ђељошаја профашистички и да симболи дели Црну Гору иако су му уста пуна помирења од кад је на власти поново (овога пута уместо ДПС-а ту је ПЕС).

Мало је гласова прекинуло неподношљиву тишину која чува политичке задњице али каља образ и част сваког часног грађанина Црне Горе. Као да треба да се стидимо што су нам убијали наше најмлађе и најближе. Можда треба ми треба опет да упутимо извињење за наше жртве!

Ужасно је што смо још од наводне победе 30. августа прво потрчали да потпишемо неки уговор, преднрачни. То је било најважније. Написати и потписати ко може у Владу, а ко не може и шта је камен темељац те, прве “слободне” Владе. Косово није Србија! То је био једна од тачака које сте морали потписати ало зелите у Власт.
Само три године касније опет победисмо и опет сличан ако не и исти предбрачни уговор. Опет Косово није Србија. Е то је најбитније за напредак Црне Горе. Актери готово исти уз помоћ неких сада нових, преобраћених послушника Мила Ђукановића.

Да ли ће званичници реаговати, макар због оне деце са моста у Мурини, макар због њих, чисто да знају да нису погинула у хуманитарној акцији већ у незапамћеном злочину за који нико није крив осим Срба и за који нико никада неће одговарати осим изгледа Срба.

И данас…тишина…мук…

Није до њега, до нас је…

Догодине у Призрену…или можда баш ове, Бог зна…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: