Добро дошао кући, Дејане!

Пише: Драгослав Бокан

Гирдијев чвор у Црној Гори је пресечен (истина, мало успорено), па се сад, пред очима целокупне јавности, размотавају све неоткривене тајне, сви притисци „одозго“ и незаконите радње у време диктатуре Мила Ђукановића.

Па је на ред дошао и просто невероватан случај „четворице виђених српских интелектуалаца“ (пореклом из Црне Горе).

Таква забрана – од пре више од две године – је била и речити доказ фаталног уласка монтенегринског режима у последњу, отворено србомрзачку фазу, означивши симболички и почетак пада тродеценијске владавине последњег комунистичког тиранина у Европи.

Мењајући разне маске (некада „друг“, па „брат“, „моћни дон“, затим „господин“ и, на крају, ватрени подгорички пургер, настао по загребачком моделу фанатичне србофобије), Мило Ђукановић је прешао пут дугачак и буран као нико пре њега, а све искључиво у функцији одржавања и јачања власти у својој „приватној држави“.

Једина брига коју је имао (сем опасности да, у случају непослушности западним налогодавцима, буде процесуиран због криминала на италијанским судовима, а можда и у Хагу) била је – како максимално појачати власт и, под демократском фасадом, направити обичну пијацу робова од некада поносног и неустрашивог, „његошевског“ народа.

И тако је политику претворио у маркетинг, улажући у те сврхе много (данас видимо: баченог) новца, времена и енергије. Све до августовских избора прошле године, када је његова следбеничка партијска секта изгубила на изборима – и то од неполитичке коалиције која је наступала, предвођена митрополитом Амфилохијем, под једноставним и моћним слоганом: „Не дамо светиње“.

Показало се да је надмени господар живота и смрти својих поданика прешао танку црвену линију, потценивши значај духовне и верске димензије код ововремених потомака Светог Петра Цетињског.

Намеравана пљачка вековне црквене имовине и великих светиња СПЦ у Црној Гори (из времена пре Титовог стварања нове, антисрпске „црногорске нације“) дошла му је трона и главе.

А, као што знамо, диктатуре немају резервни положај и идеју „шта урадити после“, онда кад почне распад њихове власти и општа бежанија међу присталицама и улизицама.

Па је то одмах и био коначни крај његовог „монтенегринског сна“ (уоквиреног неограниченим хедонизмом апсолутног владара), срушеног као кула од карата.

А почетак овог судбинских пада је био, сада видимо, везан за управо овакав чин стављања неколицине интелектуалаца под забрану уласка у Црну Гору: кроз тотално непоштовање сопствених закона, претворених у низ личних хирова и сујетне љутње првог међу неједнакима у његовом личном газдинству (са све химном нео-нацисте Секуле Дрљевића и братским честиткама из Приштине и Тиране).

Та сулуда и незаконита забрана уласка у Црну Гору је била посебно изражена у случају угледног професора Универзитета, др Дејана Мировића, врсног правника, писца и, можда, и најаргументованијег и најозбиљнијег евроскептика на Балкану. Јер је он и рођен у Црној Гори, где му живе мајка и брат, тамо му је сахрањен отац, па је он тиме дословно – изгнан из своје земље.

А све то – ни због чега, само зато јер је тако неко саветовао поглавнику Ђукановићу, а овај наредио да се забрани прелазак државне границе интелектуалцу беспрекорне биографије, без икаквог додира са криминалом или оним сумњивим пословима који би могли да од Дејана направе „безбедносно интересантну особу“.

Али, ко те пита кад тако наређује „велики вођа“. Бар је тако било до скоро у новокомпонованом Монтенегру.

Професор Мировић није допустио да то остане неформална, само у медијима најављена забрана, која се касније може порећи (у циркусу званом „црногорско судство“), па је лично дошао на гранични прелаз који је до тада прешао хиљаду пута – и тамо био заустављен, све уз лично и неформално извињење шефа тамошње полиције, уз његово немоћно слегање рамена.

Он му је рекао да се консултовао телефоном са надлежнима и добио потврду да Дејан Мировић не може да уђе у своју рођену Црну Гору. Јер је „под забраном“, као да је члан неког од которских кланова или потенцијални терориста.

И све од тада је професор Мировић био политичка жртва праве правцате неправде, а без икаквих могућности да нешто учини по том питању. „Кадија те тужи, кадија ти суди“, а на милогорски начин.

Међутим, власт и неправда су увек пролазне, у шта се недавно уверио (још увек) председник Црне Горе. Па је, као део читавог пакета одмрзавање правде у ослобођеној земљи, и Дејан Мировић добио „поништено решење“ о забрани уласка у Црну Гору. И то након две године дугог „путовања“ одлуке, донете по жалби његовог адвоката.

И он сад, коначно, може да уђе у нову и нормалну, демократску Црну Гору која се руководи законима, а не нечијим усменим наредбама.

Па, срећно се вратио код својих Дејане!

А пошто је он и мој лични, искрени пријатељ (неусловљено нашим политичким и ма каквим другим разликама) и један од најбољих и најпоштенијих људи које сам имао срећу да упознам, то доживљавам и као некакву личну, божићну и новогодишњу победу. И конкретну најаву да се неке ствари у овој уклетој регији (под сталним притисцима такозване „међународне заједнице“) ипак мењају на боље и заиста праведније.

И то је још један од доказа дубоког смисла упорне борбе за истину и слободу од западњачких (на нас наоштрених) канџи.

(Извор: Фејсбук)

Прочитајте још:

„Путовало“ двије године: Проф. Мировићу ПОНИШТЕНО решење, није више „ПРИЈЕТЊА“ по безбједност Црне

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: