Добро дошао кући, стари ратни друже     

Совјетски теренац ГАЗ-67 због невјероватне мобилности и издржљивости, називали су и “малом војном мазгом”. Могао је не само да брзо превезе команданте на линије фронта, већ и лакше топове, теренске кухиње, а ако је неопходно – и рањенике.

Данас, сви колекционари ретро аутомобила сањају да дођу у посјед овог ријетког, драгоцјеног модела. Баш оваквог, војног, који испод каросерије скрива прашину са ратничких путева… Од октобра 1943. до 9. маја 1945. произведено је само 6.068 комада. А сада, након више од 70 година, практично су нестали.

Прочитајте причу о једном таквом аутомобилу и просудите сами –  је ли ово случајност, воља судбине или нешто друго.

“У овом теренцу ГАЗ-67, ратовао је мој стриц, мајор Александaр Савенков,  чије име и носим”, каже краснојарски колекционар ретро технологије, Александар Савенков. “Само сам ја Григорјевич, а он је Тимофејевич. Овај ГАЗ му је више пута спасио живот и на њему се довезао кући након рата”.

Александар Тимофејевич Савенков је, током Великог отаџбинског рата, био политички комесар.  Долазио он, негдје у љето 1943. године, у једну војну јединицу. Сасвим случајно, обративши пажњу на човјека који је пушио са командиром,  један војник у њему препозна – брата од стрица! Александар је такође, одмах  препознао брата: “Демјане, ти си? Жив и здрав? Какав сусрет! Имаш ли вијести од куће? Како сте сви?”

Нијесу се гледали од почетка рата, ужељели се један другог, и почели разговоре без краја. Александар је имао невјештог возача, а Демјан је у колхозу на Алтају возио трактор. Тако је, од тога дана, Александар именовао Демјана за возача. И, испоставиће се да га је спасио сигурне смрти – сјутрадан његова чета је кренула у борбу, из које се нико није вратио.

У септембру 1943. године, камионет који су до тада возили уништен је током бомбардовања. Тада су браћа добила ГАЗ-67, и на њему су ушли у Берлин. Демјан се први демобилисао, а Александар се тек 1949. вратио кући на Алтај, за воланом свог драгог “Ивана Иванича” – тако је називао свог ратног друга.

“Године 1967. мој стриц је умро, а рођаци су продали његов ауто. Нијесам знао коме, тек сам био рођен”, каже колекционар. “И прије четири године, када је тек почела да се буди моја страст према старинама, другар ми рече да је у Березовки нашао стари, војни аутомобил. Нико га не вози већ одавно, само заузима простор у дворишту. Није ми било ни на крај памети да је ово баш тај ауто. Отишао сам, погледао, и купио у бесцјење. Био је у ужасном стању. Све што је могло да иструли – иструлило је. Колико је само власника промијенио, Бог сами зна!?. Каросерију сам ја направио. Фабрички су само мотор и предњи крај. Сређивање ме коштало око 360 хиљада рубаља”.

Да је ова, сасвим случајно купљена олупина, у ствари, породична реликвија, сазнао је тек прије пар година, током породичне прославе, на којој се окупило двадесетак најближих чланова породице. Сестра од стрица колекционара, Марија Алекандровна Савенкова, рече да је број аутомобила њеног оца – 116.

“Облио ме хладан зној”, каже Александар. “Питам је: шалиш ли се ти са мном? Па, тај ауто је код мене”! Рекла је: “Не може бити!” Рекох  им да су документа на столу и да погледају. У исправама пише јасно: број  мотора – 116. Након тог сазнања, ГАЗ-67 постао је за мене највриједнији дио моје колекције. Непроцјењива породична успомена”.

Данас је “Иван Иванич” учесник бројних изложби и свечаних процесија у част “Дана побједе”. Александар увијек обуче војну униформу из 1943. и поносно језди градским улицама на старом, ратном другу његових предака.

Јелена Серебровскаја: КОМСОМОЛЬСКАЯ ПРАВДА

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: