Добро посољена прича

Приредила: Бранислава Мићић

Слоган је сложена ствар. Да ли је за писца задатак стварања слогана ипак мање сложен него за особе које се не баве текстом?

Свакако, јер је обичан човјек више усмен него писмен. Творац слогана мора да познаје срж језика, при чему није пресудно да је творац слогана писац. Он мора да буде три у један: менаждер продаје, трговац и писац.

Како се праве менталне удице у виду слогана? Да ли сторителинг има своја правила?

Деведесетих година, док официјелна Црна Гора још није постала отворено антируска и антисрпска творевина, почео сам да флаширам морску воду и да је као биолошки узорак продајем домаћим и страним туристима, под слоганом: А Дроп оф Монтенегро, што је врхунски слоган за такав сувенир. Јер, немојмо се заваравати: људи долазе због мора на поклоњење некој обалног географији, не због ванпансионских активности. Море је мотив.

Сторyтеллинг је умјетност причања приче, илити прављење наратива око нечега што може бити наплативо, било да се ради о политичкој кампањи или флаши морске воде у којој је на симболичан начин заробљен дух љета.

Зашто се „прича“ много боље памти од имена бренда? Да ли су људи „бића приче“?

Све што смо у животу сазнали, или смо прочитали, или смо чули. У ери у којој читање одумире, прича добија на значају, али је и загађена испразним брбљањима која не размјењују сазнања.

Када сам професора Јеркова питао како да се као студент књижевности нађем у његовој критичарској милости – он је одговорио: Једноставно, напишите добру причу!

Добра и занимљива прича налазе се у основи сваког доброг романа, и у основи сваког добро продаваног производа. Добро продавани роман и добро продавани производ не морају нужно да буду и квалитетни, јер је језик почесто средство манипулације, али без језика нема, то хоћу да кажем, доброг романа, ни доброг производа, ако ни због чега, а оно зато што се и о добром роману и о добром производу свуда унаоколо добро и много прича.

Да ли вам је познато да је неко од светских писаца зарађивао за живот, састављајући слогане?

Није ми познато конкретно име, али је немогуће претпоставити да познати писац није правио „тезге“, свјестан да му је језик све вријеме алат.

Познајем писца који изнајмљује себе на начин што о трошку других љетује да би овима све вријеме причао занимљиве приче и творио им атмосферу. Никада се лично на овај начин не бих изнајмљивао, али ако то објема странама одговара, и то је ок.

Испричајте нам како се у вашој глави рађао слоган за Џемарин џем од боровнице и лаванде? Док је џем пуцкао на шпорету смедеревцу, ви сте цедили суву дреновину…

Дуго сам покушавао да слоганом спојим географију у којој расте боровница, и географију у којој расте лаванда. Боровнице нема тако гдје расте лаванда, и обратно. Једна од верзија била је „Укус који помера границе Медитерана“, у смислу да обални аромат улази у континент, улази у боровничино географско поље. Но се Џемари тај слоган није допао, па смо морали да радимо даље.

Иако ја не волим пошаличне слогане, игром ријечи настао је Џемитеран – џем са укусом Медитерана, што се Џемари пак допало.

Како је настајао и развијао се наратив ваше Књижаре Со?

Родоначелни књижар, Јово Секуловић, три године прије Геце Кона у Београду основао је 1898. у Херцег Новом класичну књижару. По дозволи насљедника Јова Секуловића, Књижара Со има право да баштини традицију дугу 121 годину. Ове године славимо 140 година од рођења Јова Секуловића и 15 година Књижаре Со.

Могли смо књижару да назовемо на неки од уобичајених начина – интелектуалним појмом, именом писца, или називом књижевног дјела, али нисмо, него смо је назвали Књижара Со јер се налази у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу, јер се налази на главном тргу који се некад звао Трг соли, и зато што добром књигом ми увијек осолимо нашу памет!

Књижара Со је дакако мјесто од доброг укуса, што није наш официјелни слоган, али је такође и мјесто необичних артефаката. Тако је нпр. Марина Јовићевић, први генерални конзул Републике Србије у Херцег Новом, године 2011. открила атипичну спомен-плочу на којој, у мермеру, на А4 формату пише: У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч. Јован, 1, 1.

Да ли сте приметили да са развијањем приче о Књижари Со расте и ваш профит?

Књижара Со је до сада постала препознатљива а за многе посјетиоце Херцег новог и незаобилазна институција културе. Читање као сакрални вид постојања одумире, тако да једино нашем наративу и вјештини стотителинга можемо да захвалимо што постојимо оволико дуго. У међувремену смо постали и издавачка кућа, у којој столује награђивани писац, тако да имамо три у један. Са један у један, па чак ни са два у један, нико у овом послу не би независтан могао да опстане.

Имате ли представу колико новца, односно прихода доноси добар сторителинг власницима бренда?

На Западу један добар слоган може човјеку да ријеши кров над главом.

Имају ли Србија и Црна Гора оперативне наративе, што државне, што привредне, што туристичке…?

Не. Србију деценијама воде суверени који су окружени лошим ђацима, лажним докторима наука, оберпослушницима, који не раде за добробит земље, него за добробит себе.

Ако и постоји туристички слоган Србије ја за њега нисам чуо, а официјелни слоган Црне Горе –Wild beauty – дивља љепота, вербална је превара. Турист очекује еколошку дивљину, а дочекује га менталитетска дивљина, у брдима посебно, и море смећа.

Да ли нам друштвене мреже иду на руку да битке у будућности не губимо због “танке приче”?

Не бих рекао. Друштвене мреже својим кратким текстуалним и временским формама фрагментизују ум. Једино добро школство, које награђује најбоље, може фрагментизоване умоме да упрегне до мјере да млади људи послије завршене школе могу да постану стручњаци за нешто, а не ни за шта, макар постали и занатлије, а не менаџери блејања по кафићима.

Који бисте слоган дали Београду?

Оно што је срећно пронађено не вриједи поново откривати. Београд – Капија Балкана, написала је НИН-ова добитница Светлана Велмар Јанковић.

Извор: Чернагорија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: