Добродошао, вожде Стратимировићу, у српски свет о коме си сањао!
Вожд Ђорђе Стратимировић
Пише: Рајко Петровић
Дан када су написани редови ове колумне један је од најзначајнији у мојој каријери, али и животу уопште. Указом Центра за развој Шајкашке, епископа сремског Василија и у име породице Стратимировић уручено ми је одликовање у знак признања за учешће у великом свесрпском националном подухвату – повратку посмртних остатака вожда Ђорђа Стратимировића из Беча у Сремске Карловце, што је и била последња жеља овог историјског горостаса који је био једна од кључних фигура у стварању Српске Војводине.
Захваљујући огромном напору Александра Ђурђева, председника Српске лиге и председника одбора за повратак посмртних остатака вожда Ђорђа Стратимировића у отаџбину, славни вожд је коначно задбио вечни мир у манастиру Ваведења Пресвете Богородице, а ја се нађох у друштву истинских ауторитета и националних прегалаца који су добили ово одликовање, попут Драгана Симеуновића, Дарка Танасковића, владике Василија, игумана Клеопа Стефановића, потпредседника Народне скупштине Србије Стефана Кркобабића и, да не заборавим, најнеуморнијег од свих, Гојка Раичевића.
Не могу да се отмем утиску да је повратак вожда у отаџбину симболично означио васкрсење српског света, о коме многи данас пишу, говоре, оспоравају га, називају га Великом Србијом или Меморандумом САНУ 2. Постављање споменика Стефану Немањи у Београду (а који се већ неколико година налази у Бањалуци управо захваљујући напору поменутог Ђурђева), увођење дана српског јединства, заштита ћириличког писма и српског језика – све ове ствари су показале да се Срби коначно окрећу себи, да престају да се плаше да буду Срби и да је, хвала Богу, са Југославијом и југословенством готово за сва времена. Ипак, значај и симболика доласка посмртних остатака вожда Стратимировића, баш у ово време када су Срби у Црној Гори одбранили своје светиње и када се боре да сачувају своје српско име, када су Срби на Космету поново на удару великоалбанских претензија, када остатак Срба у Хрватској желе претворити у Хрвате припаднике тзв. Хрватске православне цркве, те када су Срби у Републици Српској поново под ударом великог инквизитора званог високи представник, имају, усудио бих се рећи, чак и метаполитичку и мистичну конотацију. Српски свет, као идеја националног, политичког, културног и језичког јединства Срба на Балкану и ма где живели, била је сублимирана управо у лику и делу Ђорђа Стратимировића, који је за српство живео и који је српство живео и сведочио га како речима, тако и делима.
Племићког средњовековног порекла, син херцеговачких досељеника, утемељивач Српске Војводине и неко ко се ставио на располагање обема српским државама, Србији и Црној Гори, када је то било потребно. Речју, српски свет у једном човеку, једном животу. То што је вожд дуго времена био заборављен говори о нама, а не о њему. Говори о нашим трагичним заблудама и лутањима у 20. веку, о предимензионираним офанзивама и ,,браћи“ историјски подобним личностима о којима смо учили, о нашем, речју, националном суноврату. Зато је сасвим логично и очекивано да са васкрснућем српског света и српске националне идеје од које смо олако и исхитрено одустали 1918. године васкрсне и успомена на, не југословенске, не партизанске и не интернационалне, већ на аутентичне српске јунаке.
Као што је неко добро приметио, против српског света само је српски (тек биолошки) и несрпски полусвет, па тако и против успомене на вожда. Где ћете, међутим, веће признање и за вожда и за идеје тадашњег српског света које је баштинио, од присуства и говора Иштвана Пастора на његовој сахрани, представника мађарског народа против кога се борио. Зато, вожде Стратимировићу, добродошао у српски свет о коме си сањао и кога си толико чекао!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Koliko ste bolesni, hahah…
Koliko si ti mali u svakom pogledu.
1. 1848.Срби из Војводине нису били дио Османлијског царства ,а на својој Мајској скупштини у Сремским Карловцима изгласаше за заставу црвено-плаво-бјелу тробојку са крстом и 4 оцила. (Упс,мислим да сам управо срушио мит Монтенегрина о томе да је султан Србима цртао и наметнуо заставу… Замисли,да султан стави крст на заставу уз боје исте као код вијековног непријатеља Русије хахаха)
2.Касније током 19.вијека кад је Србија постала самостална држава на заставу је додат и двоглави орао(грб Немањића).
3. По Уставу Кнежевине Србије из 1835.Срби су за заставу изабрали црвено-бјело-плаве боје и на њој крст са 4 оцила итд. али тај Устав је укинут од Русије,Османлија,Аустрије и Милоша Обреновића јер је превише либералан,превише француски, превише опасан по европске монархије и јер ограничава самовољу књаза Милоша Обреновића.
4.Онда су се састали у Цариграду и сви заједно (Срби,Турци,Руси који су били званични заштитници Срба) и писали су нови Устав који је објављен 1838. У њему се не спомиње никаква застава.
5.Обичај царева,султана и сличних откад постоје је да и кад су присиљени,они у званичним документима пишу како они нешто одобравају или дају,па је тако писало и да је султан Србима дао заставу којом могу пловити бродовима широм Османлијског царства ,а заправо никад Србима не би дао нити кнежевину нити заставу,нити било шта. Присиљен је био да удовољи Србима и заштитнику Срба Русији (коју је увриједила обрнута француска застава из Сретењског Устава-Руси су ратовали против Наполеона 20 година раније).
6.Српска Википедија је смеће у рукама непријатеља.На њој је маса лажи,па је тако и лаж да је тробојка без икаквог грба била застава Кнежевине Србије.
I ne treba zaboraviti. 40% vojske srpske vojvodine su bili srbijanski dobrovoljci (kobojagai) u stvari poslata pomoc iz knezevine srbije pod komandom vojvode stevana knicanina. To je logicno jer je vojvodanjskih srba bilo malo. Izmedju ostalog, knezevina srbija je psolala i jedan placenicki odred nekih siptara, iz plemena gega. Domaci srbi su bili sokirani tim siptarima, pa je nastala rec gedze za sve srbijance.
U svakom slucaju jos 1848 je funkcionisao srpski svet, i vojvodina je i tada nastala zahvaljujuci srpskom svetu. A rusija je pomogla i poslala vojsku koja je definitivno porazila madjarsku silu kod vilagosa. Nemci su bili isti kao danas. Austrijski car je bio zahvalan 11 godina, a onda prvom priliko izdao srbe i 1860 ukinuo vojvodinu u predao je madjarima i hrvatima. Mihajlo Pupin pise u svojim memoarima da je tog dana 1860 njegov otac nepsimeni granicar u Banatu skunuo sliku austrijskog cara koja je 100 godina visila u kuci i okacio sliku ruskog cara. Od toga dana niko od srba u vojvodini nije vise zelo nista da ima sa evropom, zapadom, nemcima, englezima, nato, eu, itd..itd…
Zahvalnost austrijskog cara nije trajala ni sekundu, već je po uspehu kontrarevolucije napravljeno Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, sa centrom u Temišvaru, krunska zemlja gdje su Srbi bili manjina, a pod upravom Njemca Majerhofera. Nakon toga je opet krenula još jača mađarizacija i opet smo bili na nuli, da ne kažem u minusu. Da nisu Košut i ekipa bili takvi smradovi i megalomani, 1848. bismo svi bili slobodni. E da, možda se nekom neće svidjeti, na žalost Stratimirović je tada bio topovsko meso, a Jelačić, Šupljikac, Rajčić podguzne muve Habzburga, ruski car odnarođeni aristokrata koji je štrecao od francuske revolucije i kao mnogo puta posle, prodao Srbe.
Naravoučenije, Srbi imaju samo Boga za saveznika. Eto zašto Srbi u Vojvodini i bilo gdje drugo gdje žive, ne žele da imaju ništa ni sa Evropom, a ni sa ostalim megalomanima i derikožama.
… Dugo li je čekao, Sudu božijem hvala!?
I nemoj da mi neko pomene komuniste …
Što su radili monarhijski Srbi, da ovi ban koji je svijetom pronio srpsko ime bude sahranjen po svojoj želji na srpskoj zemlji!??? … Sto godina na čekanju!
Bruka smo, Srbi, bruka!
Malo marimo, klete nam sudbine …
Đavo nam poslije kriv.