Дођите браћо и сестре да подијелимо благо
1 min read
Посљедњих пар мјесеци доста је речено и написано о ситуацији у Црној Гори поводом закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном статусу вјерских зајединца
Никшић, 12. 1. 2020
Пише: Др Иван Шупић
Посљедњих пар мјесеци доста је речено и написано о ситуацији у Црној Гори поводом закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном статусу вјерских зајединца. Нарочито док сам био у Црној Гори и учествовао у литијама није ми било до читања било каквих текстова или анализа. Све је јасно кад изађеш из куће и сабереш се са народом.
Ријечи постају сасвим непотребне. Сада сам ван Црне Горе, па је ово што пишем можда и одраз неке малодушности. Фали ми народ! Ипак, намјера ми и није да било шта објашњавам онима који “бране” Цркву јер њима јесте све јасно.
Намјера ми је више да понудим пар објашњења онима који можда имају неке сумње или су смућени мноштвом дезинформација којима нас многи режимски апартчици (било из Црне Горе, Србије или чак и СПЦ) обасипају из дана у дан.
За почетак битно је нагласити да су православни храмови у Црној Гори власништво подручне епископије (нпр. у Цетињу Митрополије црногорско-приморске, у Беранама Епархије будимљанско-никшићке, у Пљевљима Епархије милешевске). Имао сам прилику чути злонамјерну обману да су храмови тобоже у власништву Србије!? За неупућене, епархије су просторно организоване црквене заједнице. Ако кажемо да неки храм припада Митрополији црногорско-приморској то не значи да он припада само митрополиту Амфилохију или оцу Гојку Перовићу.
Храм припада свом вјерном народу!
Храм припада свом вјерном народу. У храмовима православни вјерници служе разне свете тајне: крштења, вјенчања али најважније од свих свете Литургије. Храмови су подигнути да би се у њима народ скупљао, првенствено на светим Литургијама и причешћивао светим тајнама.
На крају, небитно је колико свако од нас има вјере, шта мисли о Литургији и причешћу, али непобитна чињеница је да је то за многе људе оно најсветије, оно што даје смисао животу. Ту је сва истина. Не вјерујте, браћо, да су људи који се причешћују “брави” и да долазе у цркву зарад стицања политичког или националног идентитета. Живот у Цркви даје идентитет који надилази партијски и национални идентитет. Када размишљамо о томе шта чињети са храмовима било би умјесно да се присјетимо чему они служе и зашто би припадали или држави или овој или оној заједници?
Било би умјесно да се запитамо да ли имамо право да ударамо на оно најсветије у нечијем животу, без обзира да ли га разумијемо или не, без обзира да ли је и нама свето или није?
Страшно звуче ријечи многих политичара који “бране” закон. Премијер је честитајући Божић грађанима Црне Горе поручио да жели да више у црногорским црквама не буде пожељних вјерника и оних који то нису. Ја сам сасвим сигуран да ко год дође у неки од црногорских православних храмова да се помоли, крсти, исповиједи, сједини са Господом неће бити питан да ли је Црногорац, Србин, Албанац или нешто четврто. Сви вјерници су пожељни, сви су добродошли и све их у Цркви жељно ишчекујемо. Ако, пак, неко дође у Цркву да учврсти свој идентитет, било црногорски или српски, дошао је на погрешно мјесто. Ако, не дао Бог, неки свештеник одбаци било кога због националног идентитета сигуран сам да ће бити адекватно санкционисан. Који интерес неко ко није ни крштен има да “обнови аутокефалну црногорску православну цркву”?
Може бити за неку личну корист или за тобожњу изградњу или стабилизацију црногорског идентитета. Али, Црква се не може користити за утјеривање или потпомагање било каквог националног идентитета. Има и таквих који мисле да Црква у Црној Гори треба да пошто-пото чува српски идентитет или “иду у цркву” јер је то “посљедња српска институција у Црној Гори”, али они грдно гријеше, готово колико и злогласни предсједник Црне Горе.
Често чујемо да закон није усмјерен против СПЦ, па се режим силно ишчуђава што се народ узбудио кад тај акт само уводи неопходни правни ред.
Ипак, слушајући макар дио “дискусије” у парламенту пред доношење закона, могли смо чути да су посланици ДПС-а и СДП-а углавном трошили своје вријеме оптужујући православну Цркву у Црној Гори за све и свашта. Тако једна “представница народа” рече (парафразирам) како митрополија има грдно богатство, колико немају заједно, не само сви посланици, него ни читава Црна Гора! И још додаје “па дајте да то подијелимо мало”. Па стварно нема смисла! Толико благо да се држи за себе, или не до Бог, џаковима износи у Србију! Ето нам све мудрости око овог закона. Па стварно, дајте да подијелимо то силно богатство. Ја сам сагласан са овом “посланицом” која је “толико одана свом шефу и тешко јој је да слуша да је он криминалац”. Најискреније сагласан.
Дођи сестро да подјелимо богатство. Потпуно си у праву, митрополија има огромно богатство какво не може скупити, ма каква Црна Гора, сва Америка да се сад сабере. Дођи на Литургију, бадава смо добили, бадава и дајемо највеће богатство које свијет може замислити. Пушти закон, богатство дијелимо сваке недјеље и са њим и без њега! Силно благо је у Острогу, Ждребаонику, Цетињу. Дођи сестро, чекају те светитељи, чекамо те и ми грешни. Неће те ни свети Василије, ни свети Петар, ни свети Арсеније питати јеси ли одана шефу. Упорност и досљедност јесу врлине! Само истински пожели то благо “које ни мољац ни рђа не поквари”. Чим га заиста пожелиш дођи и твоје је! Ово важи за све, ако сте жедни црквеног блага дођите сестре и браћо. И тај несрећни Мираш кад се покаје нека дође да се помоли светом Василију. Наравно, не може баш док се лажно представља као митрополит. Ако се ја и пробудим сјутра мислећи да сам премијер Црне Горе не би ме баш пуштили да се ушетам у кабинет премијера. Неки ред се зна.
Бивши предсједник парламента понавља ,у интервјуу за Дојче Веле, мантру како закон само уноси неопходни правни ред у Црну Гору. Човјек би му и повјеровао да одмах затим не рече како СПЦ у Црној Гори не поштује законе државе и, замислите само безобразлука, не признаје државу Црну Гору.
Поставља се питање од када се од православних цркава тражи да признају државе. Да ли можда свештенство и вјерници православне Цркве у Црној Гори систематски одбацују државу Црну Гору? Не бих рекао. Сви имамо уредна документа и држави плаћамо порез.
Да ли је можда циљ овог закона да “наћера” СПЦ да призна Црну Гору као државу или да некако “наћера” вјернике да више “воле” државу? Чудне ријечи бившег предсједника парламента. Ништа од тога не пише у закону. Или је он можда замислио закон као бич у руци владе, којим ће она шибнути по вјерницима ако не искажу жртвену љубав према матичној им држави. Он не престаје да збуњује народ па додаје како је, нпр. и у Француској држава власник вјерских објеката.
Па гдје не нађе неку другу државу него баш Француску, која се поноси својом секуларошћу и којој не пада на памет да присваја вјерске објекте. Шта ће секуларној држави цркве? Помиње и случај Русије, коју, иначе, поштује као примјер државе која, не врши, нити је икад раније вршила било какав притисак на цркву.
Не допуштајмо да нас лажу наводећи примјере секуларних држава које тобоже имају власништво над вјерским објектима. У сваком случају важно је не заборавити да храмови у Црној Гори припадају православним вјерницима који живе у Црној Гори. Не припадају ни Београду ни патријаршији у Београду, над чиме јадикују неки душебрижници у свештеничким мантијама. Али сви које душа боли за било каквом неправдом према вјерницима само поручујемо: Дођите сестре и браћо! На нашим литијама дијелимо радост! Све нас је више а и радости је све више. Дођите и видјећете да смо Црква, нити смо испостава, нити смо држава у држави.
Нема располућеног православног бића у Црној Гори. Јединствени смо, иако нас има и Срба и Црногораца, из свих партија и ван свих партија. Дођите сестре и браћо и неће вас више душа бољети, ни због правног (не)реда, ни због “располућеног” православног бића, ни због “директне” имовине СПЦ у Црној Гори. Дођите и све ћете схватити.
Аутор је постдокторант физике у Женеви и апсолвент Богословског факултета у Београду
Извор: Митрополија
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
svaka cast doktore
Bravo za ovaj tekst. Ko ima imalo mozga,vjere i srca u sebi,shvatice i prihvatice ovo sto je receno. Onaj koji nema vjeru a u srcu ima samo mrznju,a i onaj koji sve posmatra kroz licni interes,njemu sto god da mu se kaze,nece prihvatit ni shvatit,nego ce kao papagaj ponavljati samo ono sto mu je receno da govori i misliti samo ono sto mu je receno da misli. Najvazniji je ovaj zakljucak na kraju:
Нема располућеног православног бића у Црној Гори. Јединствени смо, иако нас има и Срба и Црногораца, из свих партија и ван свих партија.
Podjela nije na Crnogorce i Srbe,ili na ljude iz ove ili iz one partije. Podjelaje je samo na postene i nepostene,vjernike i nevjernike,a najvaznija na ljude i neljude!
Тамо где је српска црква пристала да идентитет цркве не буде јасно српски унијаћењем и геноцидом Срби су готово истребљени. Нпр. западна Херцеговина, сетимо се да је некад била Херцеговина Светог Саве, а данас?!
Ако неком смета српско име то није наш проблем већ тај неко има прикривену мржњу према свему српском која неће престати ако се ми стидимо свог имена, већ ће то схватити као нашу слабост и тежиће да нас у „најбољем“ случају потпуно расрби а у најгорем (сетимо се Јасеновца и Јастребарског, јединог логора за децу)…