Догодине у Призрену – сан о слободи!
1 min read
Фото: Добродете.рс
Прошла су времена гласног ћутања о ономе што је НАТО учинио српском народу и Срби морају да причају своју истину својој деци, посебно јер су она била жртве злочина Алијансе, рекао је директор издавачке куће „Добродетељ“ и уредник књиге за децу „Срби против НАТО од 1991. до 1999. године“ Александар Миљевић.
Светлост дана угледала је нова књига „Догодине у Призрену – сан о слободи“, а овог пута Миљевић је издавач, уредник и писац.
Миљевић за портал ИН4С каже да је нова књига охрабрење, како никада не бисмо одустали од слободе.
„Књига говори о вечитом и највећем српском сну – сну о ослобођењу нашег Светог Косова и Метохије, које је окупирано и на коме од 1999. прогоне српски народ, а једном чину тог прогона нажалост присуствујемо и ових дана. Књига је намењена пре свега деци од 10 гдо 15 година, али и омладини старијој од 16 година, па и одраслима. Свима нам треба да видимо замишљено ослобађање Косова и Метохије и да се тако охрабримо, како никад не би одустанали од тог сна о слободи. Ни ми, ни наша деца, ни деца наше деце…све док слобода не дође. А доћи ће пре или касније“, наводи Александар Миљевић.
У књизи се ради о сну дечака који сања повратак и ослобођење јужне српске покрајине. Шта Вас је навело на овакав приступ?
-Тако је. Дечак заспи слушајући песму Догодине у Призрену Београдског синдиката и етно групе Траг и она остави такав утисак на њега да сања повратак српске војске на Косово и Метохију. Српски специјалци упадају у Дечане и Пећку патријаршију да би је заштитили од спаљивања од стране Албанаца у повлачењу и све време се боре против надмоћнијег непројатеља. За то време главнина српске војске осваја Газиместан, Грачаницу и Приштину и сликају се пред празном америчком базом Бондстил заједно са руским добровољцима. Дечак јасно види сузе радоснице код деце и војника у ослобођеном Ораховцу, коначно ослобођење свих наших светиња и тријумфалан улазак српских тенкова у царски Призрен.
Овај приступ приповедања у форми сна сам узео јер такав сан многи Срби сањају у свим српским земљама. И зато што је сан о слободи јако важан, јер док год се сан о слободи сања до тада нисмо робови већ заробљеници, који ће првом приликом устати да се ослободе. И то не само на Косову и Метохији, већ на целом Балкану.
Да ли кроз ово штиво враћамо Косовски завет у дечије душе?
Да, и то на начин који је данашњој деци близак. Дуго сам као издавач дечијих књига српског традиционалног кода имао идеју да објавим неку дечију књигу о нашем Светом Косову и Метохији, али нисам знао како деци да објасним Светињу Косова и Метохије и сам Косовски завет, јер је то деци апстракно, далеко, нејасно. А да им причам само о манастирима, богатствима Косова и Метохије то би им било незанимљиво. Да пишем само о Косовској битки и јунацима, о томе се већ много писало и за децу.
При објављивању књиге Српски јунаци од Косовског боја до Кошара схватио сам да децу највише интересују догађаји наших времена и догађаји који су им познати, јер су их највише занимеле Кошаре, узимали су имена јунака са Кошара и играла се. Стога сам се везао за свима, па и деци, познат поздрав Догодине у Призрену, како би их од почетка заинтересевао за тему, а будућу војну акцију ослобађања сам осмислио јер деца воле акцију, и приказао их упечатљивим илустрацијама. Поред тога у књизи постоје и кратке интересантне причице о Косову и Метохији, као и 15 QР кодова који деца скенирају на мобилним телефонима, што иначе стално раде и јако им је блиско, и то их води на видео садржаје о Косову и Метохији: о најпознатинијим манастирима, познатим песмама(рок, реп, етно…) као и о прогону српског народа од 1999.године.
Надам се да ћемо на овај необичан и деци 21.века близак начин успет да их заинтересујемо за Косово и Метохију, па када порасту нека траже више.
Шта ова књига представља за Вас лично?
За мене лично она је била терапија. Написана је нагло у фебруару ове године, а родила се из једа и немоћи због свега што се тада дешавало на Косову и Метохији, а ми не можемо ништа да помогнемо. Имао сам јаку потребу да нешто урадим. И у једно бесано вече ми се пред очима указала слика наше војске на Газиместану, где се на споменику вијори велика застава са ликом Св.Цара Лазара. Одмах ујутру сам позвао илустратора Пеђу Иконића, осведоченог патриоту и учесника у ратовима за Републику Српску, и пренео му идеју. Он је одмах пристао, и за дан-два урадио скицу моје визије са Газиместана, која је сада на насловној страни књиге. Она је тако добро изгледала да смо одмах наставили да радимо, ја да пишем, он да црта, и књига је експлодирала. Обојица смо били јако, јако мотивисани. И ево је сада пред нама, можда баш кад је и била потребна, да буде бар мала подршка српском народу на Косову и Метохији у борби против окупатора.
Неки људи када су је видели су рекли да је ово с једне стране опасна а са друге стране лековита књига јер даје јасну визију да је слобода могућа. Стога је одраслима препоручујем као лек од умора и губљења наде и као инструмент да се деца заинтересују за Косово и Метохију.
Миљевић наводи да наше време долази и да српски народ на КиМ треба издржати.
-Мој став је да иде наше време и да треба издржати. Наши непријатељи слабе, а наши пријатељи јачају. Слобода се приближава, и морамо сви издржати јер нас желе сломити сада, јер знају да касније више неће моћи
Човек који је постао симбол српског отпора на Балкану, Председник Републике Српске Милорад Додик, позвао је на уједињење српства на Балкану. То је велика идеја која може све да нас окупи и све да нас мотивише и покрене у 21.веку. Потребно је да сви Срби, а нарочито они у Србији, стану иза те велике идеје, и крену да раде на њеној реализацији, јер кроз уједињење ми ћемо се сви и ослободити. Замислите да Додик, или неко њему сличан, буде сутра Председник уједињених српских земаља! То би била слободна земља! А геополитика нам иде на руку, по први пут у последњих 100 година. Стога све читаоце поздрављам радосним и поздравом пуним наде:
Догодине уједињени!
Догодине у слободи!
Догодине у Призрену!
Читајте ЈОШ:
Јунаци од Косовског боја до Кошара: „Срби против НАТО од 1991. до 1999.“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Догодине у Призрену, а потм у Книну!
O tome što nam Amerikanci i NATO bratija radi ,dobro znamo u ovih 3 decenije.Znamo šta su nam radili i 1944.g. bombardujući Podgoricu,Beograd,Leskovac,Smederevo…Ali upravo sam pročitao da su tako počinili i strašan zločin bombardujući kineski / čuveni iz kovid krize / grad Wuhan , 18.12.1944. ili kao osvetu za trojicu pilota koje su im tu pogubili Japanci ili po drugoj verziji,da spreče japansku ičigo ofanzivu kojom su Japanci želeli da kontrolišu pruge od Pekinga do Hanoja u Vijetnamu / Wuhan je željezničko čvorište/ Grad je poslije,3 dana gorio,a oko 40.000 stanovnika je poginulo od 500 tona zapaljivih bombi koje su 200 US bombardera sručili na grad ,uz saglasnost Čang Kaj Šeka / kao što je Tito dao saglasnost da se pomenuti gradovi bombarduju / ,i po naređenju zloglasnog američkog generala Kertisa LeMeja !
УОСТАЛОМ,ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!
Aко нас ичему историја учи, онда је то прича о томе како наше ситне разлике, захваљујући политици, сујети, склоности ка коначним судовима и оценама, постају велике и готово непремостиве.
Захваљујући томе, често заборавимо да су ту историју формирале сасвим исте жеље, иста хтења, исти циљеви, и да је сан, због којег смо у историју и кренули, био заједнички, све до оног тренутка док се нисмо посвађали око тога ко ће га претворити у јаву.
МИЛОШ И КАРАЂОРЂЕ А сан, основни, историјски, на овим просторима, била је – слобода. Милош и Карађорђе су га, на почетку, заједно и сањали и остваривали.
Чак и касније, када су династије једна другој увелико радиле о глави, и када су саме истицале разлике, у суштини су и даље сањале исту ствар – слободну Србију, слободан свет.
Ове године смо, не приметивши то, имали чак и један јубилеј тог фактичког и симболичког заједништва подељене Србије – тачно сто педесет година од када је Михаило Обреновић од Али Риза-паше примио кључеве Београда, и тиме, суштински, отпочео еру слободе Србије; и тачно сто педесет година од како је, у Паризу, млади кнежевић Петар Карађорђевић, потоњи краљ, превео спис О слободи Џона Стјуарта Мила, забележивши, у предговору, и ове важне речи:
„Као што је слобода унапредила и усавршила поједину личност, тако исто развија, унапређује и усавршава, и скуп тих личности – читав народ.
У слободном народу бујније, складније, брже и снажније се развијају својства његове и особине.
Слобода отвара народу очи, да упозна своје мане, па да их лечи, слобода му даје прилике, да позна своје врлине, те да их развија и улаже у делатност којом челичи своју снагу, унапређује своје умно и физичко благостање, да собом и у сарадњи са осталим народима, примиче цело човечанство циљу, који му је Богом намењен.“
Чињеница да се то дешавало истовремено, слобода коју је један Обреновић освајао, и слобода о којој је један Карађорђевић сањао, поново нам говори да је, можда и крајње време да пробамо да заборавимо разлике и да се сетимо од ког циља, од које заједничке жеље, јесмо сви кренули.
И овај мој текст у Печату треба да буде баш то. Зато што постоји милион разлика између оног што ја радим и шта ми је политика, и онога за шта се Печат залаже, али, исто тако, постоји и она једна, велика и важна ствар, која нам је заједничка и која нам омогућава да се и поштујемо, и чујемо, и пробамо да је остваримо – слободну, независну Србију.
И можда је Печатов приступ том послу романтичарски, можда је мој прагматичан, можда ја више нагињем обреновићевском, а Печат револуционарном, карађорђевићевском моделу, можда ја инспирацију више тражим у Лутеру, а Печат више у Николају, али када се подвуче црта, када једни друге питамо шта желимо, долазимо, полако, али сигурно, на једно те исто. На слободу као циљ, на слободу као сан, и на слободу као разлог свих разлога и узрок свих узрока.
НЕЗАВИСНОСТ И НАПРЕДАК Химна нам је, другим речима иста. О лепа, о драга, о слатка слободо…
Слободо, којој смо толико жртава већ принели да би највећи могући грех данас био одрећи је се.
И то не само зато што нико од нас не жели, никада више, никакав јарам, никаквог господара, нити сва она зла која проистичу из ропства већ и зато што нам је, заједно, јасно да и ми, и сваки човек у овој земљи, та земља, могу да се остваре, расту, развијају се искључиво у слободи, у друштву које је слободно и споља и изнутра, у стабилности коју, опет, може да да само независност.
И нема ту ничега, у тој жељи, што било кога угрожава. Уосталом, једна од дефиниција слободе, од многих, јесте и она по којој је то она идеална ситуација у којој можеш да радиш шта год желиш, али и да никада другоме не урадиш оно што не би хтео да неко уради теби.
Зато и ја, када причам о слободи, не дајем ње више нама него било коме другом. И када говорим о независности, подразумевам и независност других, и њихово право да у истој мери одлучују о себи, ништа више, или мање, од онога колико Србија може да одлучује сама о себи.
Којим путем ћемо ићи, с ким ћемо бити пријатељи, како ћемо се развијати, колико ћемо бити неутрални, све су то права које ми желимо, али, истовремено, и права која никога другог не угрожавају.
Зато што је слобода, баш као што је и кнежевић Петар писао, вероватно и најличније, али и најопштије осећање које свако од нас може да има.
То је осећање које, када нас освоји, постаје толико велико, да морамо да га делимо.
Моја слобода, без слободе мог брата, једноставно не вреди. Зато се, у свакој борби за слободу, када се у њој даје живот, он даје не само за њу него и за оног поред нас, за онога који се, истим жаром, за ту слободу бори.
Из тога проистиче и обавеза, моја, али и свих нас, да наставимо да се боримо за слободу Србије, јер је то слобода свих нас, наше браће, пријатеља, деце.
Она је највећа вредност коју можемо да оставимо онима који долазе после нас. И то уз пуну свест о томе да није могуће оставити мало слободе, или само делић слободе.
Она се не градира, није могуће поделити је, нема је на кашичицу, тек да би се утолила нечија глад.
Слобода је слобода само када је цела, када је сва. И захтева да се таква и преноси, са човека на човека, са генерације на генерацију.
А наша генерација, поред те, има још једну велику обавезу. Да заврши, за сва времена, ту борбу за слободу, и да не дозволи да они после нас морају поново да бију исту битку и да полажу животе за исту ствар.
Слобода се, овде, довољно крви напила. Од костију, које су за њу положене, могуће је направити огромну планину.
И није наш циљ да наша деца живе у њеној страшној сенци, плашећи се неких нових најезди и нових битака. Наш циљ је да им омогућимо да буду на врху те планине, да живе са отвореним погледом, у којем неће бити ни страха ни граница. Да могу, на том плодном тлу, натопљеном нашим знојем и нашом крвљу, безбрижно да гаје најлепше плодове слободе.
И то, такође, мора да буде заједнички посао свих нас. Да научимо да се за слободу исто тако слатко може живети, као што је горка свака смрт за њу.
И да не захтева она увек само и искључиво жртву у животу, него да уме да буде задовољна и оном коју је положио наш рад.
Наши преци су слободу освојили за нас. Ми треба да је градимо, за наше потомке.
И да, како је говорио кнежевић Петар, допринесемо, у складу са својим моћима, том узвишеном циљу.
Слободној Србији. У којој је сваки напредак могућ.
То значи да одлуке о нашој земљи не доносе странци, већ наш народ, то још више значи да те одлуке буду у нашем, а не интересу странаца, а то значи и да на пријатеље не заборавимо само зато што нас други пријатељи притискају да то учинимо.
Печат,15.12.2017. (невете вјеровати,али ово је текст А.Вучића)
УОСТАЛОМ,ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!