Док чеках сабах са Шејтаном

Пише: Емило Лабудовић

Прође и то. Сјарга низ Поточаре као поток низ долину, набрекао силом и надошао мржњом, али стутња и нестаде тај наратив у све дубљи понор самозаборава из којег га, по потреби, поново ваде, перу и простиру сунцу, да бјелином мермерних мезара засјени недостатак истине. Почивају мезари, непрегледно поље нијемих мермерних набијеђених свједока чији број, и 29 година након, расте. Јер мора да их буде више, више… највише, да би било довољно за оно због чега су пободени. Одморише и мајке Сребренице, уморне од игроказа неизљечиве туге пред камерама бјелосвјетских агенција које би да их учине симболом најстрашнијег страдања новије историје. Оне у Гази не слика скоро нико. Њихове сузе нијесу ни горке ни слане толико да могу пред камере. Све су мајке – мајке, само су то неке више од других!

Одмориле и бројне делегације које, милом или силом, а и комбиновано, бјеху приведене да посвједоче оно чега има само на папиру који политичари крсте резолуцијама. Оне из Подгорице бројније од оних из Сарајева Дремнула владина делегација Црне Горе, којој би изостанак писан у тежак прекршај. Сном праведника, осмијеха развученог од ува до ува, спава и Ибрахимага, презадовољан што је његова упорна борба да, свуда и у свако вријеме, оживљава сребреничког мртваца, манифествована на начин који не би требало да оставља резерву. А оставља, ипак. Одахнула и ханума Кенана и дише пуним плућима, далека од неподношљивог српског воња који се шири Пљевљима па сирота не зна у којој је држави. Предахнула сном, чврстим и демократским, и п.п. Зденка, сатрвена умором али презадовољна испуњењем тешког задатка спасавања образа Скупштине, чија је скоро па трећина читав дан, на несношљивом жаропеку, метанисала по Поточарима. Дритан, онако ситан и небитан, није стигао јер се још увијек суди са оним Лазовићем, а да није било тога стигао би међу прве. А „башта“ цвјетова на њиховим реверима „расцвјетала“ се толико да би се и Емина у њој погубила.

И све покрива тежак сан, пун јулске оморине, засићен смрадом лажи и обмана, подвала, силе и присиле. Тежак толико да се једва дише. Само Он не спава. Шејтан, то Квазимодово лице данашње Европе која је Богу, Истини, Правди, Слободи и Демократији одавно окренула леђа и пљунула им у лице. Његове разроке, пламене очи, дан – ноћ будне, звјерају на све стране да која, сном мртвијем омамљена, овчица не скрене са пута. Са екрана, говорница, из аула и свечаних сала, са насловница, из званичних списа, његова наказна глава бљује отров и мрак, само да сабах не заруди. Јер када, и ако икада, сабах сване, његова огавна њушка, пуна ожиљака издаје, корупције, насиља, приказаће се у свој својој одвратности.

Можда зато што Шејтан не да сабаху да раздани, та кужна и ружна Европа не види и неће да види пут према Братунцу, ту одмах послије Поточара. Пут окићен сликама анђела божјих, чије окице, насмијана лица и румени обрашчићи са плаката свједоче свој удес на који је, изгледа, и Небо остало равнодушно. Гледају, смјело и отворено, у ружно и слијепо лице Европе која, осим Поточара, не види ништа друго. Гледају и смијеше се, јер њиховој невиности чак ни та Европа не може да науди. А кад би само и прижмирила, и, као у огледалу, смотрила себе, згадила би се над сопственим ликом. Али, Шејтан раширио крила свога мрака па крије сјај тих очију, које, и мртве, сијају као зубље права и правде у бунилу неправде и лажне солидарности којом се њихова смрт покушава игнорисати и маргинализовати. Јер на Поточаре не смије да падне ни сјенка сумње да су једино и најстравичније мјесто злочина у послијератној Европи. Мјесто Геноцида.

Сјенке те дјеце, њихових мајки, бака и дједова, жртава крвавог пира Насера Орића и његове муџахединске ордије, протежу се цијелим Подрињем и броје скоро четири хиљаде. Али, Шејтан каже да је то ништа у односу на Поточаре. И да је, за разлику од Ратка Младића, који ових дана, као најобичнији криминалац, умире у једном од најгорих енглеских затвора (ех, ти Енглези), Насер Орић, хашки је потврђени херој и ослободилац. Али, данас се Шејтанова броји, макар док сабах не осване.

Тим путем данас нема црногорских делегација са задатком да посвједоче. Тим путем данас иду и лелечу само мајке, браћа, сестре… у црном. Црном бојом која из срца извире. Али, црно у Шејтановом црнилу се, изгледа, не види. А мајке су мајке, само су неке то више од других. Тим путем данас нема ни Зденке, јер Шејтан тврди да то није пут демократије, а она не би да се замјери. А нема ни Ибрахимаге, са цвијетом на реверу, мада се на Кур’ан заклео да ће све невине жртве третирати једнако. Јер, жртве су само жртве, али су неке то више од других. Изостао и Дритан. Не може човјек да стигне на сва мјеста своје самопродукције. А и мрак је, па му се, сва је прилика, и кантар раздесио.

А Шејтан и на тај пут мотри и биљежи да би све, јасно и по своме, могао да разброји на „ове“ и „оне“. „Ови“ су у Поточарима, „они“ су диљем Босне и Хрватске, у јамама, на стратиштима, у безименим гробовима… Има их на десетине хиљада, али не улазе у Шејтанову рачуницу.
Господе, хоће ли сабах скорије и има ли нас макар на Твом списку? На Шејтановом смо одавно и предуго.

П. С. Раздањује, ипак! Упркос Шејтану и у инат њему, Андрију, Милана и остале, умјесто Шејтановог казамата, угрија петровданско сунце слободе. Срећно.

П.С.(2) И хвала др Нелету Карајлићу на изванредном и инспиративном наслову.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: