Док чекам сабах са шејтаном

Пише: Дарко Прелевић

Филм “Антихрист” почиње крупним кадром несимулираног коитуса мужа и жене у “slow motion” црно-бијелој техници.
Упоредо, док доживљавају врхунац, њихово дијете, очарано љепотом снијега, пада кроз прозор и гине на плочнику.
Фон Трир није аутор који шокира да би шокирао, он бескомпромисно експериментише и спреман је да све оне који су испред платна или телевизора, а имају желудац за то, води на најмрачнија мјеста.

Kада је двије године после “Антихриста” изјавио да “саосјећа са Хитлером” избачен је са Kанског фестивала, а јавност је остала згрожена.

Иако је изјава сама по себи скандалозна, за осуду и презир, сигуран сам да је, иако измучен депресијама и наркотицима, желио неку другу, дубљу поруку да пошаље. Можда само није стигао или још прије, није имао потребу да дâ објашњење.

Такви су му и филмови, директно ударају на табуе и мрачне теме са којима мало ко умије и може да се носи. Без повлађивања, па што буде и како ко разумије.
Виљему Фридкину су у његовом ремек дјелу, “Истјеривач ђавола”, главни адути језиво присуство ђавола, опсједнута дјевојчица, сцене егзорцизма ……

Фон Трир је толико супериоран и маестралан да нема потребу да маскира зло у онострано и натприродно.
Приморан си да се запиташ ко је заправо у његовом филму Антихрист.

Он само наговјештава његово присуство.
У наставку филма слиједи уобичајено суочавање са губитком.

Познајем људе који су, нажалост, доживјели такво, најтрагичније могуће искушење, после којег је, сам Бог зна колико тешко сачувати разум, а камоли брак.
Муж, психијатар, преузима лијечење своје жене која није у стању да се избори са болом. Црта пирамиду њених страхова, са намјером да их градира и тако допре до највећег.

Ако не може да дефинише разлог њеног највећег страха, макар може лако да га мапира. То је шума, са више него симболичним именом Еден, у којој се налази њихова породична колиба. Одлазе тамо да би се она суочила са својим тјескобама, што је очигледно, психотерапеутски алгоритам за изљечење.

Kолиба је као из руских бајки о баба-Јаги.
Сигнали и упозорења брзо стижу, ту је срна која рађа мртво лане, мртви птић којег прождире грабљивица, лисица која људским гласом изговара: „Хаос влада“. Ово је и најјезивија сцена у филму.

Жена која у филму нема ни име, као ни њен Муж, каже да је “природа Сатанина црква”.

Опасност не долази од нечег натприродног, већ од природе саме. Антихрист није, као демон Пазузу у “Истјеривачу ђавола”, непосредни судионик радње и филма.
Овдје није у причи, он заправо прави причу.
Фон Триров Антихрист, смрт и трагедију дјетета чини поетичном, лирском и лијепом.

Антихрист има хиљаду лица, па није увијек тако суптилан, нити таквог “умјетничког сензибилитета” као Фон Триров, али јесте велики опсенар и лажов. Манипулатор је и вишеструки конвертит; заводљива му је прича, а лаж је његова истина.
Има своје братство, гомилу слијепих сљедбеника, којима очи цакле од среће док га гледају. Kличу му. Воле га искрено и диве му се.

Док чекају “сабах са шејтаном”, пагански окупљени око ватре, они малобројни најупорнији добију оглодану коску да се покољу око ње.

На његов миг, својим животима бране све благо које је опљачкао, спремни да запале у огњу његове противнике, гушећи се од дима и мржње.

За узврат, довољно је да су близу његовог “двора” а да их Он кад прође, макар само помилује погледом или им се, не дај Боже, обрати. Што да пожеле више од живота, осим да се балави од узбуђења и среће, причесте у његовој ђавољој цркви.

Не боје се Бога; пали, посрнули и оковани, у паничном су страху да илузија не испари и да им неко не саопшти да су од сад слободни људи са сопственом вољом.

Ни Муж ни Жена нису у филму Антихристи, они су његове, ђавоље иконе. Маске су пале, Антихрист више нема потребе да поетизује смрт.

Муж пошто бива прогањан, ослобађа се и дави Жену. Све оне језиве животиње – срна, птица, лисица која говори – улазе у колибу у којој је десио злочин.

Потом симболично, пали њено тијело на ломачи, као да је вјештица.

Антихрист не би био то што јесте кад не би злочин и трагедију представио као побједу добра.
Завршни кадрови, који неодољиво подсјећају на покретне живе реплике слике Хијеронимуса Боша, “Врт уживања”, сугеришу да је Муж сада, ослобођен зла, опет у хармонији са природом .

Док сам био у посјети Ермитажу, водич нам је саопштио да, ако испред сваког експоната останемо само минут, наш боравак у музеју би трајао читаву вјечност.

Заборавио сам тачно колико, мислим да се мјери годинама.
Прадо није тако велик али такође, свакако мораш да направиш избор. Без размишљања сам одабрао туру обиласка музеја на којој је триптих “Врт уживања”. Скоро да сам протрчао поред осталих слика. Не сјећам се да сам икада у животу испред неке слике остао тако дуго.

Зашто на крају не нагласити да је Фон Трир овај филм посветио Андреју Тарковском. Тако ме је тек још више “купио”.

Вјерујем да је постао, због великог дијела своје бриљантне филмографије (Европа, Kроз таласе, Догвил, Меланхолија…) његов достојан наследник, и кад бих ја пресуђивао, највећи живи режисер.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: