Док је Чехова, биће и Русије

Пише: Драган Копривица

Као млад момак, своје хумореске је потписивао псеудонимом Антоша Чехонте, и објављивао по московским и петербуршким листовима, притом без наглашене сатиричне оштрице.

Надобудни, умишљени критичари бјеху се упочетку острвили на младог писца. Михајловски је указивао да је Чехов „безидејни писац“, а Скабичевски давао „мудре“ прогнозе да ће се млади хумориста „пропити и умријети пијан иза плота“.

А онда је као зрак сунца у помрчини засвијетлила порука старог искусног писца, приповједача Д. Григоровича, који упозорава Чехова да води рачуна о свом великом таленту, и да се не троши на ситнице…

Колики је дојам произвело ово писмо на Чехова, који је свакако и сумњао у своје књижевне перспективе, понајбоље говори његов пламени одговор пун захвалности:

„Ваше писмо, добри мој анђеле вјесниче, дошло је као гром из ведра неба. Умало нијесам заплакао… Ако имам талента, који треба цијенити, ја га, кајем се пред чистотом Вашег срца, нијесам досад цијенио. Осјећао сам да га имам, али сам био навикао да га сматрам безначајним. Сви мени блиски гледали су са висине на моје писање и стално ми савјетовали да праву професију не замјењујем пискарањем. Ја имам у Москви стотине познаника, међу њима двадесетак људи од пера, али не могу да се сјетим ниједног који чита моје приче или види у мени умјетника…“

И тако је Антоша појмио какав подвижнички пут је пред њим до великог Антона Павловича Чехова, велемајстора кратке приче на темељима Гогољеве визије „малих људи“, и творца тзв. „лирског театра“, којим је транспоновао чувени wелт сцхмерз у свјетски и руски бол.

Првог октобра 1896. године у Петрограду, у Александринском театру, одржана је праизведба чувеног „Галеба“, новог типа драме под печатом лирског театра на тему трагичних судбина заљубљеника у позориште, при чему се изведба претворила у фијаско, а Чехов, по сопственом признању, „по законима физике, одлетио из Петрограда као граната“, ношен неразумијевањем публике, мржњом и завишћу драмских писаца.

Касније је „Галеб“ постао култно остварење, које се и данас игра свугдје у свијету…

А на све драме Чехова наслања се ехо поуке, коју је формулисао на неколика начина, а гласи: „Ако сте у првом чину објесили пиштољ на зид, он у посљедњем чину мора да опали. Или га не стављајте на зид.“…

То је тај чувени „чеховски пиштољ“, који ће увијек надахњивати редитеље са било које свјетске позоришне дестинације.

А.П.Чехов је цијелог живота патио од туберкулозе, а знао рећи да у млазу црвене крви из плућа види злокобне поруке надолазеће смрти…

Кад је отишао на свој посљедњи пут у Њемачку, пријатељима је кратко објаснио разлог свог одласка: „Одох да умрем…“

Стигао је у бању Баденвајлер са супругом, чувеном руском глумицом, Олгом Леонардовном Книпер Чеховом, а једне ноћи је доктор Чехов, видећи да му се ближи крај, замолио супругу да позове доктора.

Након прегледа, видјевши Чеховљеву потоњу уру, њемачки љекар је рекао да Олга донесе чашу шампањца болеснику, а Чехов узвратио на њемачком, па Олги на руском: „Ја умирем.“… Потом је отпио вина, окренуо се ка њој, осмијехнуо се и рекао: „Одавно нијесам пио шампањац.“… Затим је испио своју посљедњу чашу живота до дна, окренуо се ка зиду и умро.

Велики Милосав Бабовић, наш Беранац, акаденик ЦАНУ, шеф катедре руског језика и књижевности Филолошког факултета у Београду, прослављени, први страни добитник Пушкинове медаље за допринос афирмацији руске културе у свијету, врсни преводилац и тумач Чеховљеве поетике, у једној својој студији је цитирао слутње Максима Горког:

„А кад умре Чехов, умријеће један од најбољих синова Русије, паметан, праведан, који је воли и у свему саосјећа са њом. И Русија ће задрхтати од туге, и дуго га неће заборавити, и дуго ће се учити схватању живота из његових књига, обасјаних тужним осмијехом срца пуног љубави…“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: