ИН4С

ИН4С портал

Док прогоне о. Јована заборављају на вандализам ректора Николића – лицемјерство новоцрногорске етике

1 min read
Билошки и идеолошки потомци оних који су утјеривали стоку у Цркве држе слово свештенику како ће се односити према гробници Митрополита

Данило Николић (Фото: Новости)

Медијска хајка која се подигла против свештеника Митропоплије црногорско-приморске Српске православне цркве о. Јована Пламенца и његовог сина Крста због, како су у више наврата истицали из структура блиских одлазећем режиму, неовлаштеног и противзаконитог прекопања гроба митрополита, ни мање ни више него Црногорске православне цркве, Арсенија Пламенца, у потпуности је оголила лицемјерну природу деценијама ствараног тоталитарног поретка.

И док варварски чин рушења Његошеве капеле на Ловћену, као свједочанства једног времена и цивилизацијског биљега петровићевске Црне Горе, наилази на (прећутно) одобравање наједаред усталасане масе „бранитеља Црне Горе“, племенита иницијатива за обнављање Капеле, с друге стране, из истовјетног идеолошког кружоока, наилази на прекорну осуду.

Његошева капела

Међутим, за деконструкцију мита о упитности новоцрногорског идентитета, не морамо ићи тако далеко. Случај ректора Универзитета Црне Горе Данила Николића који је, због идеолошких разлога уклонио епитаф са надгорбног споменика свог прађеда Станише Николића у Озринићима, а на шта је први указао бивши градоначелник Цетиња и истакнути публициста Јован Маркуш, прије скоро двије године, у принципијелној равни актуелизује се и ових дана.

Уклоњени епитаф који свједочи српски национални осјећај Станише Николића

Брисање трагова о идентитету сопственог претка у функцији потврђивања исправности раскида са туробном прошлошћу

Историчар Томаш Дамјановић овај случај проматра као својеврсни транзициони период у идеолошкој прекомпозицији и конвертитству потомака оних људи који су се одлучили за радикални раскид историјских и идентитетских веза са својим прецима.

„Премда је, у одговору на упите медија, ректор штуро нагласио да је посриједи строго фамилијарна ствар, чињеница је да се, уз дужно уважавање његовог права на уређење породичне гробнице, ради о појавном облику духа који, у различитим деноминацијама, влада јавном сценом Црне Горе већ осам деценија. С тим у вези, тоталитаризам коме смо, за све то вријеме, изложени не допушта право на приватност: сваки је гест прворазредни политички чин, а каквоћу ћемо му одредити у односу на то како се поставља према ономе што претходи тоталитаризму самом. Хоће се рећи: ако се, као доминантни друштвени наратив, успостави начело да вас једна ријеч или поглед – у најширем смислу, уживање права на мишљење – може означити непријатељем напретка те, сходно томе, одвести на колац, стрељачки вод, пасје гробље, Голи оток или вас, у савременим околностима, по узусима ДПС-а и СДП-а и припадајућих им изведеница, оставити на друштвеној маргини, а свака од назначених ставки јесте само различита и своме времену прикладна манифестација једног те истог духа, онда се ни уклањање стихова чија садржина пркоси постојећем друштвеном конструкту не могу тумачити као гест који припада регистру приватног. Посљедично, брисање трагова о идентитету сопственог претка јесте у функцији потврђивања исправности раскида са туробном прошлошћу„, истакао је Дамјановић у разговору за ИН4С.

Томаш Дамјановић

Историчар Дамјановић истиче да се овакав чин савршено наслања на тезу о промјени цивилизацијског круга, која, додаје он, у датом контексту, подразумијева не само сучељавање са изборима наших дједова (то је тек прва фаза процеса), него и брисање аутентичних трагова о њима (друга фаза), да би се, на концу, у посљедњој фази, празни простор наше прошлости попунио измаштаним и из налога садашњице пројектованим доживљајем свијета.

„Тада се завршава процес транзиције, која, барем у нашем случају, подразумијева скопчаност духовног и материјалног принципа: тек тако, показавши спремност на гажење воље сопственог претка, уз пригодну реинтерпретацију његовог вредносног сустава, ви добијате право да своју позицију на друштвеној скали моћи оправдате оним вишим разлогом – нисте само један од професора и нисте пуки каријериста, још мање конформиста. Не. Ви сада, таквим раскидом, себи прискрбљујете право на трајност доминантне позиције у односу на оне који нису били кадри да начине такав раскид са сопственом повијешћу. Другим ријечима, такав чин је потврда ваљаности транзиције коју смо доживјели: ваши немоћни непријатељи нијесу у тако нелагодној позицији стицајем околности или одсуством спремности на самопорицање, него зато што их је историја казнила, будући да се нису нашли на правој – хоће се рећи: праведној и прогресивној – страни. Надаље, тиме се потврђује легитимитет фамозних транзиционих побједника, јер њихова побједа – остварена у стриктно економској равни – нема гаранцију трајности све док се, у главе губитника, не усади као природна посљедица правилног односа према заједничкој повијести“, поручио је он.

Билошки и идеолошки потомци оних који су утјеривали стоку у Цркве држе слово свештенику како ће се односити према гробници Митрополита

С друге стране, случај гробнице митрополита Пламенца, гдје се покушало утврдити да ли његови земни остаци заиста почивају на означеном мјесту – без икакве претензије да се једној значајној личности нашег 18. вијека мијења идентитет – али су такав чин, у контексту борбе за очување монопола (и) на духовну сферу, овдашњи медији, наклоњени идеји ретуширања историје, протумачили као – нимало случајно – атак на историју саму.

O. Јован Пламенац

„Поједностављено речено, биолошки и идеолошки сљедбеници оних којима је домаћа стока у цркви пригодан призор овдашњег духовног живота, а свештеник у улози коња или – у нешто несрећнијим околностима по њега – у необиљеженој гробници права мјера организације православне цркве данас православном свештенику држе слово о томе како се односити према – могућој, не и потврђеној – гробници једног митрополита. Говоримо, дакле, о духу из којег извиру људи којима је, рецимо, у случају манастира Стањевићи, оновремена руина била адекватан архитектонски облик, дочим је обновљени манастир – израз девастације. Заиста, говоре истину, јер обнављање манастира и јесте девастација стања у коме тај исти манастир – сходно тако наказном доживљају свијета и православља – треба да буде. Најбоље је, је ли, да га уопште нема, а ако већ постоји, нека буде руина у коју људи не залазе, осим у случају нужде. Са таквим становиштем се наша заједница суочава вјековима, а нарочито опасна манифестација тог непријатељства јесте она која се, у посљедњих осам деценија, конституисала као наше – хоће се рећи: изворно – виђење свијета. Прецизније речено: она коју су нам подвалили као изворну“, нагласио је Дамјановић у разговору за наш портал.

Обнављање капеле на Ловћену значило би буђење самосвијести у народу

Дамјановић је ова два примјера упоредио тек као појавне облике два стања духа, који се, међутим, на нивоу симбола, најснажније очитују кроз примјере Његошеве капеле и Мештровићевог маузолеја на Ловћену.

„Та два симбола су антиподи један другом: док капела представља завјештање самог Његоша и израз припадности Црне Горе православном свијету, беспоговорне оданости једне заједнице идеји која надилази вриједност сваког члана понаособ – а зацијело је и много више од простог збира појединаца – дотле је сврха маузолеја потирање вјековне утемељености те заједнице. Отуда се, као симбол раскида са традицијом и фактичког уништења православне заједнице – конкретно: Српске православне цркве – маузолеј и није могао поставити упоредо са капелом – то би, збиља, била симболичка шизофренија – него је његовом издизању на Ловћен морало претходити рушење те капеле. У крајњем: једина сврха постојања маузолеја јесте да, у симболичком смислу, попуни онај простор који је остао упражњен уништењем капеле и тако означи довршење транзиције једне заједнице из православне у противправославну. На једној друкчијој разини – то је замјена идеје о самосвојности признањем пораза и, коначно, прихватањем подаништва спрам референтне тачке за промјену цивилизацијског круга“, закључио  је Дамјановић за ИН4С и примијетио да је отуда и хајка која се, већ три деценије, водила против почившег митрополита Амфилохија.

Митрополит Амфилохије

Она је, према мишљењу Дамјановића, била мотивисана зебњом да ће се десити незамисливо, односно да ће пробудити самосвијест за коју се, обурдавањем капеле, мислило да је покопана за сва времена. То је, дакле, закључује Дамјановић, сраз два свијета: појављује се у различитим формама, на различите начине, али му је суштина непромјењива.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

22 thoughts on “Док прогоне о. Јована заборављају на вандализам ректора Николића – лицемјерство новоцрногорске етике

  1. Овакав поступак овој ЈАДОВА од ректора у спорту се назива Аутогола у животу АУТОШОВНИЗАМ.
    Неке велике људе ископају њихови мали потомци.

  2. Sve same ogavno-antipatične rasrbice u redovima drps-ovaca i liberala !!!!! Da je vječna naša prava Srbija, primorsko-zagorska Srbija i srpska Crna Gora. tj. Katunska nahija u njenom sklopu!!!!!!!!!!!

    21
  3. To rektorsko govedo treba i prezime da promeni u Nikolaidis , takvoj bagri kao sto je on, ne pripada srpsko prezime Nikolić ! Kada je rektorski vašaljivko već pokrstio i svog pokojnog pretka neka sebi promeni i ime ,neka bude Murat ! Ni manjeg prostora , ni manje ljudi , a kakva se nepočinstva učiniše u Crnoj Gori za 75 godina ! Neposrnu Crna Gora stotinama godina pred divljacima iz Anadolije , a oburva je domaći ološ i srebroljupci za nekoliko decenija ! No dade nam Bog blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija da nas zaustavi pred provalijom i povede na put spasa i izbavljenja , neka mu je večna slava i hvala !

    33
    1. Свака ти брате част на коментару. Хтједох нешто и ја рећи али послије твог коментара да се не брукам. Једино мало примједбе на писмо којим пишеш јер су међу првим
      казненим одредбама Аустроугари Ћирилицу забранили и што је било лоше сјеме које је како се види проклијало после више од сто година.

      23
      1. Brate Rade , za ćirilicu sam se tukao sa dusmanima još po srednjoj školi ! Od umnih ljudi sirom sveta sam se naslusao pohvala o ćirilici kao „jedinstvenom glasovnom , i estetskom pismu“ za koje se mnogi zalažu da se proglasi svetskim kulturnim dobrom ( misli se na srpsko ćirilično pismo) !Moj problem je tehničke prirode , stari mi je model mobilnog telefona i nema strucnjaka koga nisam konsultovao , ali je nemoguce latinicno pismo zameniti ćiriličnim !Brate Rade, da smo svi mi živi i zdravi , pa i oni koji nam ne misle dobro, jer kakav bi nam život bio i bez njih narednih hiljadu godina !? Neka Bog podari svu sreću i zdravlje , tebi i familiji !

        17
  4. Поента је у следећем , да би неко био на јавној функцији мора бити морална , поштена некорумптивна особа . Овај камарад Николић васпитава нашу омладину . Коме он може бити узор . Колико посла има нова влада . Ми морамо мијењати систем вредности у црногорском друштву за 180 °.

    24
  5. Pa normalno da su ovi iz bivše vlasti potomci krvnika i zlotvora koji su crkve i manastire pretvarali u štale , zato ove krvnike i fašiste što prije je moguće iskorijeniti, kako ovo zlo nikad više nebi harali crnom gorom !!!

    30
  6. Ovaj Nikolic,je sramota bradstva.Da neko od moje familije pokusa dapromijeni identitetmojega DEDE,koji je ostavio kosti na Brdanjolu,,ZA SRPSTVO I OBRAZ C.GORE,,Garantujem,da ja ili on nebi vise nosili isto prezime.

    31
  7. Serbona, ne moze nista ostati na Jezerskom vrhu, pored kapelice. Nikakav artefact. Katakombe popuniti lovcenskim kamenom, karijatide su sastavni dio mauzoleja i nek idu sa njime. Mozete i njih da iskoristite, ako hocete u Titorgradu, kao simbol rodne ravnopravnosti. Ja im ne vidim drugu svrhu, inace izrgledaju grozno, losa imitacija starogrcke umjetnosti. Jezerski vrh je najljepsi moguci spomenik Njegosu, pa i onako osakacen tunelom i stepenicama. Mislim da su se vise nego dovoljno moderni umjetnici izivljavali nad nasom istorijom i velikanima. Pogledajte i onaj cirkus od spomenika Ivanu Crnojevicu na Cetinju, gdje su ga napravili kao degenerika. Potpuno izvan konteksta vremena u kome je zivio i uloge koju je imao.

    34
    1
  8. Najbolje je ovakve pojave opisao Novak Kilibarda, najveća moralna horizontala na ovim prostorima: Ništa strašno, zaspeš kao Srbin, probudiš se kao Crnogorac!
    Nastavak: Zaspeš kao splačina, probudiš se kao dudukljanin! Svaka splačina ima na to pravo!
    Ali mijenjati đedovu volju i volju drugih predaka u istoj grobnici, pismo kojim su đedovi pisali, ploču pod kojom su đedovi legli i prebačati đedove u dudukljane čirgiličare mogu samo pažljivo probrani Milovi rektori, Danilo, Radmila…

    73
    2
      1. pivski Vukovići: Miško Šiško, Ivo Belgijanac i Aleksandra Crvenkapa, Milovi posranici, vjernici Mila Lopova i Bajdena pravednoga каже:

        Ovakve možeš poturiti đe oćeš! Za rektora, predsjednika Skupštine, u akademiju nauka kod Frizera, direktora komunalnog, magacionera…univerzalni, kao Brajović, Pajović, Miško Šiško, Bošković, Simović, Gvozdenović, Škrelja… i ostala boranija!

        41
  9. „…једина сврха постојања маузолеја јесте да, у симболичком смислу, попуни онај простор који је остао упражњен уништењем капеле и тако означи довршење транзиције једне заједнице из православне у противправославну.“

    Tacno u centar!
    Zato sam uvjek bio protiv ideje vracanja kapelice pored mauzoleja, da bi se na neki nacin pomirile dvije struje. Nema tu pomirenja, jer se tacno zna koja je struja u pravu, a koja je u krivu. Mauzolej treba demontirati i ukloniti sa Jezerskog vrha. Jezerski vrh treba rekonstruisati i dovesti na prvobitnu nadmorsku visinu od 1660 metara i onda podici kapelicu u identicnom obliku kakva je bila. Mislim da je najljepsa fotografija kapele izasla u jednom ruskom listu negdje oko 1900 godine. Kapelica izgleda kao da nije sagradjena, nego prirodno izvire iz Jezerskog vrha. Cak se i ne vidi staza, koja je vidljiva u prilazu rekonstruisanoj kapelici izmedju dva rata. Citav ambijent sada vise nije moguce rekonstruisati (ili ce mozda u nekoj buducnosti to biti izvodljivo?), ali u svakom slucaju na vrh Lovcena se mora vratiti Njegosev skromni mali hram, sa maksimalno mogucom autenticnoscu. Oni koji lelecu za mauzolejem kao simbolom novog „crnorgorskog poretka“, mogu da dam sugestiju da ga ponovo podignu u Titogradu, na mjestu koje oni zele, moze i pored onog bronzanog Tita.

    62
    2
  10. Tacno. Kapela se mora ponovo podici ista kao sona sto ju je Njegos bio napravio a sto sa mauzolejom to treba narod da odluci na referendumu. Iako je svako rusenje ruzno u ovom slucaju treba predloziti neko prihvatljivo rjesenje. Mozda ukloniti spoljni dio te skalamerije a one katakombe dolje ostaviti uz neko oplemenjavanje istih posebno uklanjanjem crnog mermera. Karijatide Crnogorki takodje osraviti ali okolinu prilagoditi izvornom Crnogorskom bicu iz Njehosevog vremena. Dok se to ne uradi Crna Gora ce tavoriti u untrasnjim sukobima izmedju tradicionalnih i „modernih“ Crnogoraca

    69
    1
      1. Његоша нису бирали ЦГци, већ СвПЦ, а будућег МЦП сигурно неће да бирају атеисти, титоисти, неправославци ( муслимани и католици), глобалистички фундаменталисти исл дружине као када су изгласали чувени закон
        а капела ће се обновити, а ви видите што ћете рећи Papi

        48
      2. Dome ustaso,uporno se mijesas u nase pravoslavne rabote. Ako ti je bas do toga,i zanima te, eto ti one sotonske CPC, pa tamo i dalje sami birajte „svestenike’ „vladike“ i „patrijarhe“ koliko vam volja. I do sad ste ih sami birali, i ateisti, i raspopi, cak i bivsi komunisti iz DPS. A ako vam je malo ta jedna Miraseva CPC sekta neka vam Milo i ANB osnuju i formiraju jos jednu crnogorsku „crkvu“ pa imajte ne jednog no dva crnogorska „mitropolita“ i „patrijarha“

        10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy