Докле?

Пише: Емило Лабудовић

Небројено пута сам се питао гдје је доња, она најприземнија, граница људског не пада него суноврата, и колико човјек може да буде нечовјек па да се искаже у пуном свјетлу властите самодеструкције? И кад год ми се учини да ниже не може, увијек се неко постарао да ме демантује и пренерази.

Као неко ко је годинама био у вртлогу политичког и друштвеног метежа, у оркану промјена који је тутњао државом и на сопственој кожи искусио оно најгоре од свега тога, мислио сам да сам свикао и огуглао на све. И на политичке спорове, на мржњу са и без разлога, на псовање, гурање, пендрекање и тровање сузавцима и бојним отровима, на грубе и опоре ријечи, псовке и блаћење свих врста. И увијек сам се држао ђедовог наука да се узалудно са коњем утркивати и са будалом убјеђивати, јер нити коња можеш побиједити, нити будалу уразумити. А тек онда кад ове двије категорије замијене мјеста, или се, још горе, појаве као симбиоза обје варијанте. Да појасним: кад је неко коњоглава будала.

Јуче, на један од најстрадалнијих датума у новијој историји нашег народа, огласи се једна коњоглава будалетина и поздрави злочиначко и на међународном праву неутемељено бомбардовање и сатирање сопствене државе. Неко би можда рекао: политички став на који свако, па и ова коњоглава будалетина, има право. Али, и политичко размишљање, сврставање, навијање, мржња и анатемисање морају имати некакву границу. Нарочито када је о држави ријеч. И не толико због државе, њој неће бити ни боље ни горе од тога, већ због сопственог достојанства. Јер, рећи за мајку, а држава је, и кад је најгораја, мајка, да је курва и да је заслужила да буде каменована нема ама баш никакве везе са интелектуалним витештвом ни практиковањем опозиционе слободе.

Може се, и пожељно је, жестоко критиковати државну политику, указивати на њене грешке и промашаје, али лагати, измишљати и, нека ми опросте читаоци, попишати се по мртвом коњу је баш – коњски. Тим прије што је и слијепцима одавно јасно да је 24. март прије 26 година, над једном немоћном државом, била већ толико пута демонстрирана ситуација коју је Андрић тако дубокоумно сажео у својој причи „Аска и вук“.

Али, „чувени“ ( углавном по будалесању и пљувању) Љубиша, оправдавајући незапамћени злочин и невине жртве, дјецу поготово, паде, чини ми се, најниже што се могло. Кажем, чини ми се, јер кад год ми се учинило да је нешто дно дна и да горе и ниже не може, увијек сам спознавао да може. Јер знам ја нас, јеб’о ти нас, што је неко давно рекао, ми смо народ који може да породи такав шљам, нерод и издајице да је то чудо божје.

А Љубиша? Он ме подсјећа на један, мало преудешен, стих „Рокера с Мораву“ који би могао да гласи: „турио Љубиша мозак да се ‘лади, па забиравио да га опет врати“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: