Долазак Петра II на трон Црне Горе значио наставак борбе за слобода и уједињење српског народа

Пише: Немања Поповић

Легендарни мирополит Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски) је за последњих деценија живота имао широк избор за свог будућег наследника.

Као што је познато, звање црногорског владике традиционално је било у рукама породице Петровић. Сходно чињеници да владика наравно, мора бити нежења, митрополитска позиција је ишла од стрица до братанића.

Први избор Петра I, био је Митар Стијепов Петровић, син најстаријег владичног брата Стијепа. Ово је било док Његош (Раде), још не бјеше ни рођен. Митар, међутим, убрзо умире (1806), те је владика морао наћи новог наследника, бјеше то Ђорђе Савов Петровић, син другог владикиног брата Сава.

Међутим, Петар I није имао среће ни са другим наследником. Ђорђе је већ неки низ година био на школовању у Петрограду, те му се од мантије очигледно више допадао ђачки живот у Русији. Ђорђе је је 1825. године, затражио од старог владике да га разријеши наследничке дужности, под изговором да жели да се прикључи руској царској војсци.

Петар I је руском конзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу саопштио да дозвољава Ђорђу прикључење руској војси те је овај тиме лишен наследства владичанског трона. Са трећим избором наследника, владика је имао среће, јер је овај испуњавао све критеријуме. Наравно, ради се о Радивоју – Раду Томову Петровићу, сину Тома Петровића, најмлађег владичиног брата.

Митрополит Петар I Петровић Његош умире 18. октобра 1830. године. На дан његове сахране 19. октобра, на Цетињу се бјеше окупио силан свијет, а у цетињском манастиру је од народа врело као у кошници.

Горостасни младић Раде Томов се, по тестаментској жељи огрнуо мантијом својега великога стрица. Рада је закалуђерио архимандрит манастира Врањине. Кроз неколико мјесеци и сам је произведен у чин архимандрита, од стране архиепископа рашко-призренскога, и тиме доби духовно име „Петар“. Од тада, Раде Томов постаје препознатљив као Петар II, а у периоду који ће услиједити, завређује да ријеч „Његош“, која начелно стоји у пуном називу сваког владике и владара ове династије, буде искључиво асоцијација за његов лик и дјело.

Његош је у писму Јеремији Гагићу истицао, како је стриц имао снаге да му пред смрт саопшти: „Ја ти не могу помоћи ништа, но ти ове последње ријечи од мене. Моли се Богу и држи се Русије“. На овај начин је владичин наследник најавио своју политичко-стратешку орјентацију ка Русији, у складу са аманетом својих славних предходника, који такође бјехоше, „бранитељи вјере и слободе христјанске и привјазници к росијскому престолу“. Његош ће такође наставити политику борбе за снажење политичког субјективитета Црне Горе, као и слободу и уједињење српског народа.

Питање одласка младог архимандрита Радивоја Петровића у Петроград, одмах је постављено. Намјера новог „господара“, да се посвети за владику у руској пријестоници, била је условљена да тим путем учврсти свој политички утицај у земљи. Осим политичке подршке коју би тиме стекао, лако је било претпоставити да је и материјална помоћ руског двора оцјењивана као важна потпора за почетак политичког дјеловања новог владара.

Одлука о Његошевом одласку у Петроград, донешена је 1833. Те се он на пут ка руској пријестоници упути 19. јуна поменуте године. Из Котора је допловио у Трст 27. јуна, те након одређеног задржавања у циљу посјете тамошњих српских светиња, продужи у Беч код руског посланика у Аустријском царству Д. П. Татишчева. Том приликом је Његош од Татишчева добио исправе и препоруке за руског државног вицеканцелара К. В. Несељроде. Тамо је упознао Вука Караџића и Јернеја Копитара, са којима ће у будуће гајити блиске контакте, што ће бити од огромног значаја за књижевни рад све тројице.

У руску пријестоницу Његош стиже у августу 1833. Он и његова свита бивају смјештени у Александровсконевској лаври. Прво га је примио вицеканцелар Несељроде, који је био упознат са одлуком Црногорског збора да Његош буде у Русији посвећен за архијереја. Рускицар Николај I Романов даде сагласност за завладичење и Свети синод Руске цркве је на својој сједници одлучио о завладичењу, без обзира на Његошеве младе године.

Свечаност је одржана у Спаскопреображенској катедрали 18. августа 1833. године у присуству цара, царске свите и чланова Синода. После тога су предати „грамата о величанству и чин архијерејске заклетве“, коју је потписао Његош и они који су га хиротонисали.

По завладичењу, Његош се у Петрограду задржао, више од мјесец дана. На руском двору Петар II је лијепо примљен, при том је успио и да обезбиједи значајну материјалну помоћ од 10 000 рубаља.

Ова мисија је била успјешна и из перспективе учвршћивања његове политичке позиције у Црној Гори, као и за даље односе са руским двором. Проглашењем за владику у Русији, стекао је неприкосновену позицију управитеља над Црном Гором.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: