Долина суза

Пише: Гојко Перовић

Наравно, био сам на протестима. И у суботу, 24., и у недјељу 18. октобра, и још пар пута прије тога. На моју велику жалост и срамоту, нијесам био у суботу ујутро 17., кад су полицајци претукли мог пријатеља и имењака Гојка Раичевића.

Био сам на протестима, а није ме тамо послао ни Путин, ни Коштуница, а још мање митрополит Амфилохије. Митрополит је имао свој тренутак надахнућа и искрености, када је говорио на бини испред Скупштине, а прије и послије тога, нама свештеницима је препустио на вољу и личну процјену, да ли ћемо тамо бити, или нећемо. Тако се учешће клира у демонстрацијама свело на појединачно грађанско убјеђење сваког од људи који носе мантије и ништа више од тога!

Разумијем и дијелим став да отворени политички ангажман и промоција политичких ставова неког свештеника, нужно слаби његов духовни ауторитет, јер такав ангажман подразумјева сврставање на „ неку од страна“, а свештеник би морао да мисли на „све стране“ пошто има вјернике своје цркве у готово свим политичким опцијама.

Међутим, има’ ту још нешто. Постоје кризне ситуације, када, слиједећи ток реалног живота, мораш ући међу гладне, поплављене, обесправљене, прогнане… не марећи за то да ли међу онима који су их оставили без хлеба, који су их прогнали, такође има вјерника цркве чији си свештеник! Те ванредне ситуације траже да, на тренутак, заборавиш на питање „сврставања“, да не мислиш о томе „шта ће рећи други“, него да просто и једноставно будеш са онима који су угрожени, јер знаш да им треба присуство духовника, или просто пријатеља, као морална подршка у ситуацији која их је снашла.

Ово говорим као свештеник Цркве која никада није имала ни грам дилеме да сарађује са представницима званичне црногорске власти, да се са њима договара, преговара, да учествује у манифестацијама које власт организује, а да опет, на другој страни, позива државне званичнике и укључује их у послове (пројекте, прославе, свечаности) које сама Црква организује. Списак примјера који ово доказују је подугачак. А то је тако, управо из разлога што Црква којој припадам, себе дубоко доживљава одвојеном од државе (ни против државе, нити спојена са њом).

Лично сам, у много прилика, успјешно и квалитетно сарађивао са државним службеницима, на пословима који су били друштвено-корисни, а ето, ових дана, стојим заједно са својим пријатељима, међу људима, који мирно и ненасилно, траже услове за поштене изборе, како бисмо сви имали могућност да на мјеста тих државних службеника изаберемо што квалитетније људе. Да смијенимо оне који не раде како треба.

И нећу да се правдам никоме, а најмање онима који су запели свим силама посљедњих десетак година да на моје мјесто у Цркви, мимо државних и црквених правила, доведу неког са улице, са једним и јединим аргументом како они просто „нешто желе“?! А све то раде на „дреку и буку“, не поштујући никакве прописе као да се, рецимо, Иванова Корита налазе у прашумама Амазоније, а не у уређеној држави.

Нећу да се правдам онима које сам, као београдски студент (!!! ево им прилике да ме прочитају као „слабог“ Црногорца) гледао и слушао како подржавају моје колеге које су данима и мјесецима држале центар Београда у саобраћајној блокади, а сад, они исти, некадашњи „фанови“ тих демонстраната, навалили „силом на срамоту“ да испоштују „комуналне прописе“ Подгорице! Немам потребе да се правдам онима који су нам тумачили да на референдуму 2006. градимо своју државу, „независну, чоче“ ни против кога, него за себе па су ме, након тога, довели у ситуацију муке и срама да сам грађанин Црне Горе која је признала „Косово“, и призвала га у УНЕСКО. Да, довели су ме у ситуацију да се стидим, што моја држава нема макар толико самосталности да у причи о тзв. држави „Косово“ остане, барем, неутрална.

Не морам да се правдам онима због чијег вођења политике Црква мора да брине о раду народних кухиња! Не желим да се правдам онима који до дан данас не умију да објасне зашто су протјерали свештеника Велибора Џомића из Црне Горе, па га послије мјесеци тортуре вратили „као да није њихов посао“… итд.

Богу сам благодаран што сам се у својој свештеничкој служби заиста „насркао дима са жртвеника“, али се нијесам надао да ћу „сркати“ мирис сузавца. Што сам тражио, то сам и добио сигурно ће рећи многи. Сложићу се. Црногорска полиција је заиста ефикасна и професионална. Растјерати 15 хиљада људи за 20 минута, а да су сви живи, и готово сви здрави… заиста, немам ријечи! Само се питам, гдје бисмо били до сад када би макар двије-три јавне службе биле толико ефикасне као наша полиција? Шта би било са нама да је држава још негдје улагала, као што је уложила у полицију (и у њена истурена одјељења са лицима, који носе мантије а нијесу попови). Момци у плавом су, више него професионални само је проблем у томе што им, у нашем друштву, нема равних!

И на крају… једном веома паметном и писменом човјеку се ових дана „омакло“ како Гојка Раичевића, уредника ИН4С-а, не сматра новинаром, него „пропагандистом радикалног национализма“! На то је додао, како се он, и поред свега тога, ипак (?!) залаже да се испита случај његовог пребијања у марици. Питам се чему толико „изувања“ и „прања руку“, кад је у питању гажење грађанских права једног Србина?!

Толико је људи који обављају функцију новинара у овој земљи и који су баш „пропагатори радикалног национализма“ (не само српског, него и неких „официјелних“ национализама), па не чух ни за једног од њих такву квалификацију, него баш за Гојка, и то баш сад, кад га полиција несојски пребија.

Бојим се да је ова непринципијелност рођена из једног свјетоназора, који је интелектуалан, толерантан и демократски само онда кад нема Срба на видику? А баш цијеним и волим текстове човјека који је ово написао и баш због тога ово друштво некад доживљавам „долином суза“, и онда када нема сузавца.

 Аутор је ректор Цетињске богословије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: