Домородачка шизика: Поремећаји дукљанског сенатора

Свој потресни квазинаучни памфлет је објавио у “Побједи”, а то штиво је пренио и портал “Аналитика”.

Тему свог “истраживачаког поремећаја” је формулисао овако- “Апорије црногорског бића”.

Како се ријеч апорија преводи са грчког као: безизлазност, логичка тешкоћа, нерјешива противурјечност, то испада да дотични Богићевић тешко преживљава горки усуд “своје нације”, чију судбину нијансира тамним, па и црним бојама.

Ипак, трзнувши се из почетне летаргије, одмах се бацио у битку које ће му ријешити све проблеме, те је избацио наслов текста у овом виду: “Црногорски језик украден и преименован у српски 1850.”  (1)

Испада, уочио је је крађу језика. Баш крађу?!

Почетак харакирија научне ништице

Распаљен својим знаковитим насловом, Богићевић је кренуо у “обрачун са црногорским непријатељима”, те послије наслова постовао своју круцијалну тезу.

Она изгледа овако: “Асимилатори и негатори црногорског народа и језика су за основу штокавског дијасистема узели црногорски језички израз сјеверозападног црногорског говорног подручја и назвали га српским језиком.

У свему томе је главни промотор такве језичке политике био Вук Караџић, родом из Петњице, Шавника, негатор црногорског језика који је говорио својим матерњим – црногорским језиком, а мајка му је била Јегда Караџић, рођена у Озринићима, од рода Николића!” (1)

Дакле, за све тешке “контроверзе црногорског бића”, осим главног кривца- Вука Караџића из Петњице, сукривац је испала и жена која га је родила, госпођа Јегда- од Николића из Озринића.

Укратко, језички непријатељи су дошли из Дробњака и Озринића, те “укопали” несретне жеље “дукљанског сенатора”.

Обрушивши се Вука, којег је квалификовао синтагмом- “негатор црногорског језика који је говорио својим матерњим – црногорским језиком”, дотични Богићевић је Вуку ставио у гријех да је ”за основу штокавског дијасистема” српског језика- узео “црногорски језички израз сјеверозападног црногорског говорног подручја”!?

Тако нам је откривено-  сјеверозападно црногорско говорно подручје”!?

Елем, како се то “сјеверозападно подручје Црне Горе” назива Стара Херцеговина, то је чудни сенатор превидио да се оно не простире само на Црну Гору, већ и на Србију, Републику Српску и БХ федерацију.

И у суштини, добро је што се у самом старту штива “побио на нос”. Демострирао незнање, осионост, шовинизам, и отпочео процес симпатичног научног самоубиства, којег можемо формулисати као- харакири научне ништице!

Постоји јужносанџачки, а не постоји источнохерцеговачки дијалект

Умјесто да исправно каже како је Вук за основу српског језика узео источнохерцеговачки дијалект, дукљански сенатор је пројавио наводно лукавство, па је тај простор преименовао у- “сјеверозападно црногорско говорно подручје”?!

Баш сјеверозападно! А шта је са источним, сјевероисточним, југозападним и иним “подручјима црногорског језика”?

Да је сенатор, којим случајем, ушао на Интернет портал “Факултета за црногорски језик и књижевност – Цетиње”, могао је понешто научити о тој теми, „од првог лица“.

На том порталу, у тексту под називом: “О језику- Црногорски језик”, којег је вјероватно написао свима извјесни Аднан Чиргић, између осталога, пише:

“Црногорски говори су (и)јекавски штокавски говори. Донедавно су постојале и двије икавско-јекавске говорне скупине: муслимани у Подгорици и у Гусињу…

За сјеверозападне црногорске говоре усвојен је термин-  источнохерцеговачки дијалекат, док је преостали дио говора различито именован: источно- црногорски дијалекат, зетско-ловћенски дијалекат, зетско- сјенички дијалекат, зетско- јужносанџачки дијалекат, зетско-горњополимски дијалекат и сл…” (2)

Е сад, послије ове кратке информације, „сенатору Богићевићу“ преостаје да све набројане дијалекте орјентише у простору, према странама свијета, ако је уопште сигуран- у којем се паралелном свијету налази.

Исто важи и за Чиргића. Јер нема сумње да овим ликовима очигледно смета сам назив Херцеговина, поготово што се та територија простире изван његових жеља.

Јер, ако  источнохерцеговачки дијалекат они називају- сјеверозападни црногорски говор, тада је логично да  зетско- јужносанџачки дијалекат назову сјевероисточни црногорским говором.

А како да га тако назову- када се територија такозваног Санџака такође простире у више држава, као и Стара Херцеговина?!  И то је мјесто гдје сва ова накарадна логика пуца!

Ко зна, можда Ногићевић и Чиргић мисле да границе Црне Горе промијене, прошире или растегну, па да им се логика уклопи у стварност, или како?

„Црногорски језикословац” украден од Бошњака

Незнавена дукљанска квазиелита Црне Горе, из НВО ДАНУ, којој припада Богићевић, изгледа да има намјеру да јавним демонстрацијама логичке поремећености поништи дјело генијалног Вука, да би на његовог мјесто поставили млађаног и напаљеног Аднана Чиргића, подгоричког Бошњака чија је језичка специјализација- говор подгоричких муслимана.

Јер, да ствари буду јасније, важно је напоменути да је радну верзију “Правописа црногорскога језика сачинио” управо Аднан Чиргић, и то у двадесет осмој години живота, а та верзија је,  послије козметичке корекције, усвојена у Црној Гори  2009. године.

Потом је одређена група која ће израдити “Граматику црногорскога језика”. У њу су ускочили – Аднан Чиргић, Иво Прањковић и Јосип Силић, уз позерску сарадњу некакве Јелене Шушањ.

Дакле, на исправљању црногорског националног и језичког идентитета су постављени Бошњак Аднан Чиргић, али и два Хрвата- Иво Прањковић и Јосип Силић,  који су познати по томе што су у Хрватској објавили уџбеник: “Граматика хрватскога језика за гимназије и висока училишта”, (Школска књига, Загреб 2005.)

Што се тиче Јелена Шушањ, све су прилике да је дотична дама убачена у тај нецрногорски језикословски башибозук да им побољша етничку крвну слику, која пати од елемената иностраног или туђинског садржаја.

Интересантно је да је дотична Шушањ рођена 1980. године. Уписала је постдипломске студије у хрватском Осијеку 2010/2011. године, а у биографији јој не пише да је магистрирала.

Ипак, главни експерт ове чудне екипа,  скупљене с коца и конопца, је Аднан Чиргић, којег идеолошки пуноглавци називају “првим доктором црногорског језика у Црној Гори”.

Иначе, Чиргић је одбранио докторску дисертацију 2007. године у хрватском Осијеку, са темом- “Говор подгоричких муслимана (синхрона и дијахрона перспектива)!”

Умудрио се да језик у Подгорици подијели на вјерској основи, што је, сигурно, јединствени примјер лингвистичког лудила, које нема примјера  у свијету?!

Елем, како на франкенштајнизацији језика у Црној Гори коло воде два језикословца из Хрватске, скупа са Аднаном и Јеленом, који су постдипломским студијама били везани за Хрватску, то испада да је црногорски језик очигледни хрватски пројекат.

Подробније о томе ће бити ријечи у наредном тексту. Јер, ред да се поново вратимо памфлету дукљанског сенатора.

Његош: “У фукаре очи од сплачине”!

У наставку текста, Чедомир Богичевић, пројектује следеће мисли:

“Црногорски језик је украден и преименован у српски језик још 1850.године, Бечким књижевним договором (Беч, маја 1850.г.) што је био одраз политике Начертанија да су Црногорци Срби, а Црна Гора географска област пропалог српског царства.” (1)

Потом финишира овако: “Ту су одлуку без представника црногорске државе црногорскога владара Петра Другог Петровића донијели Вук Караџић, И. Кукуљевић, Д. Деметар, Ф. Миклошић, Ђ. Даничић, И. Мажуранић. С. Пејановић и др., што је био злочин против човјечности према црногорском народу који је свој језик називао нашки, народни, илирски, словински.” (1)

Пажљиви читач ће лако уочити смјехотресну нетачност свих изнесених теза. Просто је невјероватно да овога “доктора наука” може демантовати свако дијете које отвори Википедију, и нађе појам “Буквар Вука Караџића”, гдје пише:

“И док Срби у Кнежевини Србији нису користили Вуков Буквар, у Црној Гори он је коришћен све до 1836. године, када је, на иницијативу Петра ИИ Петровића Његоша, у Митрополитској књигопечатњи на Цетињу штампан буквар Димитрија Милаковића.”

Факсимал тога буквара се може лако нађи на Интернету, а на његовој насловној страни стоји следеће: “Србски буквар ради учења младежи,  Црковноме и Гражданскоме читанију/ у Црној Гори/ у Митрополитској књигопечатњи/ 1836.”

Укратко, сенатор Богићевић фактички ништа не зна из историје Црне Горе, али зна неспретно кречити историју пројављујући елементе подмуклости.

А како је величанствени Његош карактерисао оне који, с подлим намјерама- жељено жели представити стварним, знамо из стиха: “У фукаре очи од сплачине”!

Научник,  за лагани психијатријски надзор

А незнавени дукљански сенатор, псудодоктор Богићевић, вришти: “Црногорски језик је украден и преименован у српски језик још 1850.године… Ту су одлуку без представника црногорске државе црногорскога владара Петра Другог Петровића донијели…”

Дакле, црногорски језик није украден, нити преименован у српски, без дозволе Његоша, већ се он звао српским- вољом Његоша.

У том смислу, не само да је “Србски буквар” штампан на Његошевом Цетињу 1836. године, већ се у временима Његошевог претходника, Светог Петра Цетињскога, учило из “Србског буквара”, којег је Петар Први штампао у Млецима 1812. године. (3)

Укратко, Богићевић је све тезе испромашивао. И на основу тих промашених теза, он је предложио следеће, говорећи у трећем лицу, односно- “у име народа”:

“Предлажемо црногорским просвјетним властима да свечано обзнани правно-политички акт – Декларацију о неважности Бечког књижевног договора и његовој асимилаторској језичкој и књижевној политици.

Истовјетну одлуку у погледу правне природе треба донијети и у вези са одлукама Новосадског језичког договора из 1954. године, у којем се не помињу црногорски народ и црногорски језик.” (1)

Елем, што се тиче ових предлога Богићевића постоје двије варијанте рјешења проблема.

Прва је, да црногорске просвјетне власти претходно пониште издавање и штампање „Србских буквара“: Петра Првог из 1812, а потом и Петра Другог из 1836., па да разматрају предлог Богићевића.

Друга, боља варијанта, је да се Богићевићу узме докторска титула и баци у први контејнер за смеће, па да се лијепо тај господин пошаље на психијатријско одељење на посматрање.

“Када уђеш у погрешан воз, свака ти је станица погрешна”

Сво ово лударање Богићевића се може објаснити једном одличном народном умотворином: “Када уђеш у погрешан воз, свака ти је станица погрешна”.

Испада да дотични сенатор сваки воз погријешио, и то из свих области.

И то му не смета да се кити титулама гдје се, осим што наводи да је доктор наука, на крају овог  памфлета потписује као: предсједник Сената ДАНУ, члан Одбора за правне науке ЦАНУ, правни теоретичар, социјални филозоф, правни писац и публицист?!

Послије овог титулисања, одмах се намећу многа питања. Како у Црногорској академији наука и умјетности уопште може даље егзистирати овај напрсли лик? Води ли ЦАНУ рачуна о својој репутацији?

Али, и питање у вези НВО ДАНУ: Ако такозвана Дукљанска академија неука и умјетости има овако шашаве сенаторе, па чак и – шефа сенатора, какви су им тек обични редови?

А логично би било да се овај шовинзирани параноик ослободи свих титула, јер представља невиђену бруку Црне Горе. Њему се не смију дати двије овце на чување, јер би се животиње могле напатити од овог лика који би се бацио да им промијени идентитет- те од њих направи козе.

Просто, овог самозваног сенатора треба протјерати из свих институција Црне Горе, и то метлом, и отпочети процес очишћења научне средина од уљеза!

Референце:

(1) (“Црногорски језик украден и преименован у српски 1850.”, 29. 08. 2018,  др Чедомир Богићевић, Побједа- портал Аналитика)

(2) (“О језику- Црногорски језик”, портал Факултета за црногорски језик и књижевност – Цетиње)

(3) (“Просвјета у Црној Гори”, Александар Раковић, портал Српска земља Црна Гора)