Домовина vs Отаџбина
1 min read
о. Дарко Ристов Ђого
Пише: О. Дарко Ристов Ђого
Прошао је још један празник Св. Јована Богослава, управо оног апостола чије су ријечи прве преведене на словенски језик (превођење су Света Браћа Кирило и Методије вршили према богослужбеном поретку, према коме се на Васкрс чита пролог Јовановог јеванђеља. То значи да су прве ријечи које је икада у себе примио словенски те тиме и српски језик биле „εν αρχή ήν ο Λόγος“, „искони бѣ Слово“ – „исконски, у почетку прије свих почетака бјеше Ријеч, Смисао, Слово“). У потпуном контрасту са празником словенскости прошла је она друга прослава, сходно стиховима једног од сада већ покојних честитача сецесије од себе самога: бјеше то прослава к`о прослава, и шта да се прича/парада пијанства и кича/и непозната цура у црвеном…
У том потпуном ракурсу празника и Смисла и представе бесмисла, поцјепана па зашивена застава made in Ljubuški (јер „неће нама попови из Фоче говорити шта да мислимо док наша браћа из Црне Горе развијају заставе направљене у западној Херцеговини, посестрини ове наше битније нам браће!“) толико је комичан и баналан моменат да слика заиста вриједи више до сваке ријечи.
Оно што је писцу ових редова, ипак, суптилније упало у очи код немалог броја познаника (пријатељи дукљанске провинијенције су ме углавном прекрижили за вријеме литија, а комуникација са понеким од њих престала је и на моју иницијативу након њиховог „честитања“ смрти Блаженоппчившег Митрополита Амфилохија) који су јуче славили јесте инсистирање на порукама дана: Crna Gora je moj dom! Crna Gora – jedina je moja domovina! И тако даље. Заиста: српску ријеч отаџбина (старији су и мени дражи облици „отачаство“ и онај формиран према руском фонетском обрасцу „отечество“) готово да су нестали из crnogorskog језика.
Језик није случајан, ни када испољава оно што је у људима, ни када се језичким политикама конструише оно што у људима има и може бити. Ова, наизглед, мала језичка диференцијација српског језика и онога који, како рече Матија Бећковић, не треба Crnogorcima јер имају исти такав, није тек неко омакнуће. Ријеч је о метафизици простора који доживљавамо као простор Смисла: начин на који описује свештену географију нашег идентитета, онај комад земље за који осјећамо да смо ту своји, много говори о нама самима.
Наиме, српски језик такође познаје домовину. Нису ли Ршумовићеви стихови, којима учимо дјецу да би од њих били људи, најљепше одређење и човјека и домовине: „Домовина се брани животом и лепим васпитањем“. Домовина је оно гдје нам је дом, а дом није само кућа, стан, зграда, већ оно што унесемо у један простор од бетона, да би тај простор био простор смисла. Бар малог, нашег, животног смисла. И не сумњам да сви који су јуче славили заиста у својим кућама имају и домовину. Многи, опет, знају да се домовина – оно гдје ти је дом – може и помјерити, па савију своју домовину далеко од отаџбине. И тако: једну домовину у Црној Гори данас воле само људи које је Мило Транзиција (из државног у његово) оставио као типичне губитнике транзиције и повлаштена класа оних који су добитници транзиције. Зато је увијек помало тужна та „домовинаска“ захвалност, пропраћена домобранским симболима. Језичка новоуспостављена блискост crnogorskog и hrvatskog језика није само пројекат већ помало и плод једног свјесног семантичког наслањања два јужнословеснка идентитета без отачкие историјске дубине.
Српски језик и српска свијест познају, поред домовине, и отаџбину. Отаџбину су ти подарили и оставили ти је да је браниш, волиш, да за њу живиш и очеви и оци. Имамо два облика множине: један за оне који су нас родили тијелом и лицем, образом људским и другу за оне који су нас родили водом и Духом, образом богочовјечанским. И очеви и оци улазе у нашу Отаџбину, јер она овдје је мали комад, предукус оне Небеске. Опет: оне су неким тајновитим путевима Једно. Ако ниједна од многих српских држава није била исто што и Небеска Србија, свака од њих се ипак сјећала да су јој ноге на земљи, у домовини која је отаџбина, а она сама – наша небеска Отаџбина, комад Царства Небеског у коме ћемо се наћи, ако издржимо поглед Христов, поглед Лазарев и Милошев, поглед Св. Савé и св. Василија, Св. Петра Цетињског и св. Николаја Жичког. Поглед момишићких и пребиловачких и старобродских и јасеновачких мученика. Јер и очеви и оци нас гледају. Наш одговор на њихов поглед – то је оно што, осим људске пристојности домовине, чини и нашу вијековима стару, егзисетнцијалну етику Отаџбине.
А од Отаџбине сецесије нема, ако хоћеш да останеш човјек. Можеш, попут неких Николића, брисати српство са предачких каменова. Ђед те чека па чека. Отац те гледа па гледа. И нећеш се од Отаџбине сакрити у љубави према domovini.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Poslednji pasus mogao bi biti i suština i preporuka kako se odnositi prema ovoj mučnoj pojavi zaglupljivanja cijelog jednog grada! Siguran sam da samo u tom jednom jedinom gradu većina tih ljudi vjeruje u ono što radi. U ostalim mjestima u pitanju je samo neki nivo ličnog interesa. Nema čuðenja.! Pričamo o zemlji gdje je taj Nikolić univerzitetski profesor!? Stid je nestao a ostala je naša čuvena, srpska zaguljenost ili ako više volite : inat.
I DOM i DOMOVINA su srpske riječi. Dom = Dim = Kuća, Ognjište (u početku formiranja jezika govorilo se Dm). Ne treba se odricati riječi iz svog jezika ako iste koriste i Hrvati.
Мало читања ти не би штетило. Прочиташ текст, па коментаришеш.
Neka ti priča Čita, korisno je i tebi da saznaš nešto, ne možeš se na stripovima držati čitav život????.
И даље не читаш. Да нијеси слабовид?
Етимолошки, отац је – онај од кога јесмо, од кога потичемо, а сви потичемо од Оца Небеског и свако од нас понаособ од свога оца земаљског, при чему они који нас у Христу, за живот у Христу рађају јесу наши духовни оци, лични или свенародни.какав је Свети отац наш Сава.
Ко из свог рјечника својим заборавом избацује или сакати породицу ријечи везану за појам оца, већ се на дјелу одрекао својих отаца и кренуо путем самозатирања. Ево још неких од заборављених ријечи из свештеног земљописа наше ћирило-методијевске и светосавске духовно-народносне истовјетности (идентитета):
отачаствије,
отачаственост,
отачаственик,
саотачаственик,
отачаствољубац,
отачаствољубље,
о(т)ценачалник, у значењу патријарх.
У том духу могли бисмо и данас стварати своје ријечи, умјесто што их самоништитељски позајмљујемо, па бисмо оне наше људе који су изгубили смисао за очинство и отаЧбину и прешли у домовинаре, умјесто апатридима, звати безотачаственицима, сужњима сваке туђинштине.
Oni koji ne vjeruju u Vaskrsenje ne mogu da razumiju suštinu onoga što je ovdje rečeno, suštinsku razliku između izraza domivina i otadžbina.
Ako nema Vaskrsenja koja je svrha zemaljskog života? Ako preovlađuje svijest da je zemaljski život jedan i jedini, a da se to tumači na način da je sve dozvoljeno da se radi, da bi taj kratki život što bolje „uživao“
Nebeska Srbija je stvorena na Kosovu, na Vidovdan 1389., podvižništvom u odbrani vjere Hristove cara Lazara,Miloša Obilića, devet braće Jugovića, Kosančić Ivana Milana Toplice i ostalih predaka naših.
Oni su imali sušto pred Hrista.
I mojkovačka bitka je mala kosovska bitka.
Kosovo i Metohija jeste srpska zemlja i uvijek će biti. Daće Bog da se iznađe način da ne dođe do nove kosovske bitke. Ako neko pita kako, pa promišlja božjom kao što se desila promjena u CG litijama.
Ono što svi mi treba da radimo, kao što je govorio Patrijarh Pavle: Da budemo ljudi“!
Ništa manje i ništa više od toga.
PATER-ОТАЦ; PATRIA-ОТАЏБИНА! Шта више рећи овима “ патриЈотама” који немају у речнику свету ријеч ОТАЏБИНА.
Светосавска ријеч за патриотизам је – отачаствољубље, а за патриота – отачаствољубац.
Tekst ljekovit za dusu,hvala O.Darko.
Текстови о. Дарка, и овај портал дају ми наду да ће моја деца знати, ко су, шта су, и одакле су!
Kad kazu sta ce nam svestenici da se pitaju! E kad ovo procitam onda znam zasto nam trebaju!
Ма какав текст! Браво генијални о. Дарко!
Kroz istoriju Crna Gora je gajija kult majke, sestre, žene. To srbijanci ne razumiju. Zato otadžbina koja je izvedena iz riječi otac nema neku težinu.
onda ti je sigurno poznata rijec KOPI…E
За коп..ад која не знају и немају оца, па онда немају представу ни о тјелесном ни о духовном очинству и насљеђу, и не може постојати и не постоји отаЧбина.За њих у Словена постоје ријечи – безоцовштина,безоцни или безочни.
Отачаштво се код Његоша помиње бар стотињак пута, а домовина ми није познато!
“Култ мајке” у етнаршким лозама Петровића је посебно чувен!
Рецимо код њих се титула етнарха преносила са мајке на стрину! :о)
Док је ништавни патуљак Данило Зека Петровић убио своју рођену сестру и њену дјецу, јер је мрзио човјека за којег се удала!
А Живко Николић је тај мрчогорски ‘матријархат’ фино описао у својим филмовима!!!