Донатор

Пише: Емило Лабудовић

Донатор је, према основном тумачењу овог појма, дародавац, онај који поклања без очекивања да му се поклон и поклоњено узврати или надокнади. У основи се дијеле на анонимне и оне са идентитетом, а психолози ове двије категорије тумаче различито: од потребе задовољења сопственог ега, преко самопокајања неког гријеха па до искреног самарићанства. Али, народ каже да се „дарованом коњу у зубе не гледа“ па самим тим, ако занемаримо она помало саркастична питања „одакле му“, не завирује се ни у „зубе“ нити у мотиве дародавца.

Ових дана медији су просто преплављени именима бројних донатора који су притекли у помоћ црногорском здравству и његовим напорима да обузда стампедо пандемије коронавируса.

Славни и мање славни, познати и мање познати, спортисти, бизнисмени, институције, инвеститори, градитељи мини – електрана… а износи се крећу од милионских до оних 10 хиљада евра човјека за кога се поуздано зна да толико троши на недељном нивоу.

Ни политичари нијесу изостали, неко плату, неко пола, неко ни толико. Изостао је само предсједник свих нас, инфицираних и оних за сада здравих, али треба га схватити. Једна плата, а у кући му нико не ради. Стисла се и Европска унија која, себична до несувислости, помоћ обећава и дијели на кашичицу. Широке руке су једино освједочени непријатељи Кина и Русија… Али, рекосмо: дарованом коњу се у зубе не гледа.

Али, на подужем списку дародаваца у овим апокалиптичким данима, нажалост, нема оних који дају највише и чије се даровање не може изразити математичким величинама. Нема оних који, на срамоту овога времена и овога друштва, немају много али дају више од свих. Јер, дарују себе. Ријеч је о здравственим радницима, докторима, сестрама, сервиркама, чистачицама… ешалону прве и последње одбране од епидемије.

У рату, кажу, прва страда истина, у епидемијама највише страдају они који су јој највише посвећени. Они који ових дана немају свој живот, своје вријеме, своје породице. А родитељи су, очеви су, мајке су, браће су, сестре су… Они чије се школовање никад не завршава. Они чије се добро подразумијева и слабо цијени а чије се грешке, јер и они су само људи, дижу до неба. Они на које се виче, пријети, кидише… а они морају да ћуте јер су се заклели Хипократу и себи. Они који за своје пожртвовање добијају накнаду које би се и чистачица у некој од фирми – донатора добровољно одрекла. Они који ових дана тешко долазе и до обичних маски, не да би се сликали у њима и кревељили по Инстаграму већ елементарно заштитили друге од себе, јер њих од нас ни Кинески зид не може да заштити. А кад они падну….

Проћи ће епидемија, проћи ће паника и, као свих претходних, сјећаће је се само породице жртава. А они ће, лише ријетких изузетака, наставити да сиротују своју сиротињу и да се боре за наше здравље. А од свега ће имати вербалну подршку и честитке министра, премијера, предсједника и, у најбољем случају, повишицу од 7 до 10 одсто. На њихове плате, између тридесетак до стотињак евра. Недовољно ни за донацију у касицу током Недеље Црвеног крста. И тако, до новог егзодуса. А ко зна, можда из свега овога и извучемо неки наук и као друштво омогућимо тим прегаоцима макар ниво (само)поштовања оне министарске клинке чија торбица кошта њихову годишњу плату.

До тада, свим донаторима, без обзира на мотив, хвала до неба. А пред љекарима – капа доље, пред сестрама – на кољена! Знам да им не значи пуно, таман колико и обећаних десетак одсто повишице, али је са сред срца и људски. А вријеме је да „будемо људи“, како нас је, узалуд, учио наш светац Павле.

Прочитајте ЈОШ:

Како је корона вирус раскринкао евроатлантски мит

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: