Достојевски против Нато-левице

Пише: Владимир Табашевић 

Појам Нато-левице потекао је из интерних препирки у дискретним и по општем политичком значају занемарљивим, београдским, левичарским круговима (који афектирано постоје на друштвеним мрежама превасходно). Запажено је – истина, доста касно (!) – да једна фракција „левице“ (не)свесно спроводи НATO агенду, под кринком борбе за радничка права.

Део ових који су то (исправно!) препознали и оптужили своје дојучерашње саборце за својеврсну „назадност“ па чак и „колаборационизам са окупатором“, тако је за себе измислио нове разлоге „моралне изузетности“. У овим круговима малобројних али интензивних једноумника који узајамно деле чари „интелектуалног пакла међусобног страсног разликовања“ – као и чари повампиривања историјски превазиђених појмова и подела – никад о било чему другом и није могуће да буде речи.

Кад већ не постоји никакав реалан покрет и кад нити један реалан радник данас не мисли о себи у категоријама „класе, левице и радничке солидарности“, зашто, онда, не би постојале бесконачне поделе међу самонаметнутим заступницима „радничког питања“, поделе на оне правоверне и оне отпаднике? Ова страсна узајамна разликовања служе само као начин постизања њима („левичарима“) неопходне илузије да било ко од њих било шта друго важно за наш раднички свет – заиста може и заиста жели учинити. И у овом случају је важећа она Елиотова: Јерес рађа правоверје. Линија правоверности је постигнута, остаје оно мање битно: да се види поводом чега.

Зли дуси

У међувремену, стварно радништво Србије остаје омамљено Елитом 8 (нагрижен иронијом, Митровић је овај програм иницијално назвао: Задруга), седативима, цигаретинама, Ђоковићевим успесима и јутарњим миомирисима самозапаљивих градских аутобуса којима се тела радничке класе испоручују до својих радних места. Речима Валтера Бењамина: „Степен произведене отуђености међу људима толики је да се свакодневно самоуништење доживљава као естетско искуство првог реда“.

Управо то се и постиже код ескплоатацијом изнуреног становништва: естетско задовољство приликом гледања ријалитија у којима препознајемо „неког попут себе“ спремног на све облике кардиналног понижења, самоунижења и самоуништења – за кукавни динар.

Последњу дозу вакцине против болести „левичарења“ чији је главни симптом: лишеност сваке стварне свести о реалним друштвеним односима и имагинарно поистовећивање са револуционарним величинама из прошлости, наиме, примио сам са „Злим дусима“, Ф. М. Достојевског. А првих (и последњих!) 50 евра потеклих из НВО фондова који раде на „еманципацији“ нашег радништва тако и само тако што за новац слуђују сваког појединца који пожели да стекне елементарну свест о свом друштву како би, недајбоже, постао поштеном интелигенцијом – нетом пре тога.

Фондашки „револуционари“: изобличавање истине за новац

Милиони евра улажу се у то како ћемо ми у Србији „видети свет око себе и себе у том свету“. Стратегије су мање-више просте – и постоје! – и о њима је – својим поводом – давних дана писао један од креатора данашњег (Западног) света, припадник Силиконске мафије: Питер Тил.

У књизи Мит различитости, децидно описује учинке које на америчке студентске кампове, још деведесетих година, имају разна инсистирања на инклузијама, на различитости, на међусобном помирењу, признању и уважавању. Много пре него Питеру Тилу, Достојевском је било јасно управо то да таквим, (афектирано)-помиритељским активностима углавном производимо ефекте супротне онима које верујемо да прижељкујемо. То психолошко сазнање је могло да нас изненађује крајем 19. века. Данас је оно увелико срачунато у сваки друштвени инжењеринг.

Ако, примера ради, желиш да перпетуираш потенцијалне, нове ратне сукобе на озлоглашеном Балкану – неопходно је само да тамошњи живаљ непрестано „мириш“, суочаваш, негујеш сећања на жртве, итд. Под изговором да се рат никад више не понови, рат тако може да (им/нам) траје заувек.

Основати и финансирати не-владине организације које ће „неговати културу сећања на ратне страхоте“, покретати „радионице с хомофобима“, „радити с ратним ветеранима“, „еманциповати раднике да не туку своје жене“, „борити се против структурне мизогиније“ – наизглед частан и пристојно плаћен посао – известан је и поуздан начин на који империјалне силе Запада утврђују своју овдашњу доминацију у пољу наших свести, пре свега.

Експлоатација добара Африке одвија се под параваном милосрдне изградње тамошњих саобраћајница. У нашу свест неопходно је инсталирати што више канала за комуницирање туге изазване кривицом за ствари које нисмо починили – саобраћајнице су нам већ изграђене. Победа је апсолутна када на сваком кораку не буде могућа ни једна друга емоција него она изазвана самоправедништвом због туђих смрти. Мртвољубље, чудна врста вампиризма заоденута у бригу и правду. То мора постати једини културни код.

На лицима НАТО активиста и активисткиња никада се не поткрада ни један осмејак. Радост поводом живота – постао је знак непристојности, глупости и одсуства стила. Смртно озбиљни, јер је у питању туђа смрт и њихов удео у томе: да се произведе што више кривих. Као и свако ко од лажи зарађује за живот што верује да мора бити смртно озбиљан како се не би одао у свом послу – и управо га то претерана озбиљност и одаје – тако и активисти и активисткиње ове феле: никада се не осмехују. Ведрији су људи на онкологији од ових којима је посао тај да се инсталира кривица у нашу колективну свест и тако осигура потчињеност не само наших фактички експлоатисаних тела, отуђених природних ресурса, већ и нашег духа уопште.

Као секуларни свеци: припадници овог сектора против сваке ведрине – противе се осмесима. Максима њиховог деловања је јасна: што више Жена у црном, што више мрака. Присетимо се само тих фаца које су нас уназад три деценије са класичних медија подсећале на то колико треба да осећамо кривицу док су – свака од тих глава – уживале у својим животним привилегијама до максимума, башкарећи се по ексклузивним локацијама главних градова које су подвели као „Културне центре“.

Зле силе

Основати организацију, написати пројекат, конкурисати и као резултат успешно потрошеног новца који добијеш – поднети извештај настао тако што си ишао од врата до врата и од својих комшија сугестивним питањима измамљивао одговоре које ћеш вешто представити као њихову исповест. Просто реферисати тамо где треба: Да, радници тешко живе, али – они туку жене. Или: Да, радници тешко живе, стављају им пелене на радном месту, али толико су хомофобични кад говоре о свом анусу и не разумеју револуционарну моћ реосмишљавања његове сврхе аналног. Незнатне партикуларности изнети на ниво општег и обавезног, изазвати страховите емоције поводом тога и произвести „истину“: стари посао новинара, демагога, плаћеника и лажова уопште.

Достојевски је овакву „духовну склоност“ изобличавања истине описао као рад „Злих сила“. Дешавало се – пише нам Достојевски, а аутор ових редова поштено парафразира – да у такве дружине залута и понеко искрено, просто срце које је жељно опште правде. Таквом срцу није било лако да остане имуно на заразну мржњу (бес, напраситост) која је као нека обавеза красила језик овог колектива управљеног ка „општој ствари“.

Моје, већ поменуто, прво и последње искуство у таквом колективу, било је пре десетак година у Новом Саду. Тамошња организација позвала ме је да својим симболичким статусом „лудог песника са друштвених мрежа“, тетоважама и појавом уопште сведочим о свом „класном пореклу“. Тада то нисам знао. Веровао сам да сам позван због својих језичких умешности. Заједно са мном, на позив се одазвао и неки – такође „органски“ – истакнути песник-анархиста из Велике Британије.

Кад је „рад“ на заједничком превођењу завршен, почео је неформални део, дружење, пијанка, којом приликом – потактнуте алкохолом и притиском савести – све истине ипак желе да испливају.

Британац је почео да се у анархистичком стилу посипа пепелом говорећи како му је криво што долази из земље која нас је бомбардовала, а великодушни домаћини – иначе задужени за побуђивање кривице код својих суграђана – овај пут су сви углас почели да га лишавају те непријатне емоције, говорећи са своје стране како је свима нама драго због тога, како смо тим чином постали: „ослобођени“ и како он, свакако, не треба због тога да се осећа лоше.

Пред мојим очима одвијао се класичан неспоразум љубави из интереса: Британац је оно што нема давао овима којима то не треба. А ја сам занемео и схватио колико ме заправо кошта тих 50 евра. Накнадно сам – разуме се – читајући „Зле духе“, изумео за себе да сам те вечери баш ја био оно „просто срце“ жељно опште правде које је залутало у нешто стравично.

РТ Балкан 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: