Дозовимо се

Пише: Јована Цакић

Цео Балкан је окупиран. Окупирани смо на све начине. Само, медији нам не дозвољавају да то видимо, имају мало боље планове. Окупирали су нас ценом хлеба, горива, уља. Ценом живота. Живот је прескуп да би се живео. Животаримо га покушавајући да зарадимо и исти нам пролази без да смо у томе, поштено, успели. Завади па владај, одувек је била њихова мантра.

Коментари на друштвеним мрежама говоре о окупацији Црне Горе. Срби окупирали Црну Гору. А док су Срби чували, бранили, плаћали обнову те исте Црне Горе, тада није била окупација, је л!?

Да ли се сећате, Црногорци, да нас је све заједно пре двадесетак година НАТО окупирао? Ви сте сада чланица те организације. Ми се и даље, како тако боримо да не издамо претке. Ваши се у гробу окрећу. Као да претке можемо да поделимо. Један теби, један мени, а и они заједнички…. Па су вам Срби окупатори. Гинула су и наша и ваша деца. Били смо исто народ. Исто се борили, исто плакали, исто се смејали, исти језик говорили. Ако не у даљу историју, а ви се сетите бар Пеђе Леовца. Срамота је заборавити. Срамота је што и срамоте више нема. Срамота је.

Сећам се када се говорило о референдуму. Болело ме је то да брат од брата хоће да се одвоји. Покушавала сам да разумем. Брату треба мало простора. Нека га…. Када се догодио, плакала сам. Не због земље, не због имовине, плакала сам због људи. Много их је жалило због тога. Јер је то одвајање територија, од стране лошег глумца и сналажљивог вође, председника који је мало носио српско рухо, а онда га заменио монтенегријским када је за то настала прилика, мало био верник, мало неверник, мењао лица како коју маску ветар одува, довело до овога сада. Да нам браћа кажу да смо окупатори. Да наш језик постане непожељан. Па којим језиком до скора ви говористе?

Ипак, нисам одустала од одлазака у Црну Гору. Сматрам је подједнако својом као и Србију. Дом је тамо где се осећаш добро. До пре коју годину и Црну Гору сам сматрала својом отаџбином. А онда је дошло до подела. На ове и оне, по вери, по националности, по застави, капи, грбу, химни, а све то исто, од предака остало у аманет да чувамо. Сви заједно. И Срби и Црногорци. Јесмо ли сачували? Нисмо. Ни ви – ни ми. Шта би вам краљ Никола на ово рекао?

Нико не тражи Црну Гору у склопу Србије, нема ни помена. Нико вас не тлачи, нико вас не малтретира. Добродошли сте више ви овде, него ми тамо. А ми и даље бијемо туђе ратове.

Освестимо се људи. Увек су нас политичари зарад своје личне користи гурали у неповрат. Не продајмо веру за вечеру. Наша је душа иста, православна. Будимо једни другима испомоћ у невољи, музика на весељу, друг у животној борби у овим тешким временима. Много је ратова било на овом нашем крвавом Балкану. Земља је крвљу натопљена, прелива. Не може се напити. Није жедна, не заливајмо је беспотребно. Певајмо јуначке песме наших предака, поносно стојмо пред споменицима дедова, деци о љубави братској проповедајмо, останимо одвојени границом, а не крвљу. Само једни на друге не кидишимо и недајмо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: