ДПС нигдје не смије бити власт!

Пише: Бошко Вукићевић

Један од највећих проблема у пост-диктаторској Црној Гори, који наноси голему штету процесу демократизације друштва, састоји се у константним покушајима издаје и прекрајања изборне воље грађана.

Свакако, тенденције негирања изборне воље од стране одређених партија и политичара биле су прилично заступљене и прије 30. августа 2020. године. Сјетићемо се бестидног примјера Дарка Пајовића, који је за паре продао вољу својих бирача и тиме сачувао диктаторски режим, као и многих других локалних примјера, толико одвратних да не желим ни да их се сјећам.

Након 30. августа, најеклатантнији случај издаје народне воље је представљен у бесрамном Здравку Кривокапићу, који је не само изневјерио жеље, вољу у надања својих гласача, већ је преварио и издао своје најближе савјетнике и сараднике, који су имали највећу улогу у његовом устоличењу као премијера Црне Горе (између осталих и мене, или боље речено – мене првога). Здравко је све то урадио како би задовољио неке своје приватне интересе.

Након још неколико шокантних покушаја издаје народне воље којима смо свједочили у посљедње вријеме, долазимо и до најновијег случаја у Будви. Сигуран сам да огромна већина грађана, највећим дијелом Срба, који су свој глас искрено дали листи „Будва наш град“, макар њих 90%, никада не би прихватили пост-изборну коалицију те листе са највећим мрзитељима српског народа, српства и православља на политичком небу Црне Горе. Односно, гласачи те партије не само да не би прихватили такав пост-изборни аранжман, већ би прије извршили самоубиство него нешто тако урадили. Они су, дакле, преварени.

Јер, ако постоји ишта више србофобно и од самог ДПС -а у Црној Гори, чија патолошка мржња према српском народу и православљу каткад и није повезана са материјалном коришћу (као у случају ДПС -а) – то су управо СДП, СД и ЛП са којима „Будва наш град“ улази у коалицију. И, истовремено, враћа на власт и саму мафиократску партију ДПС, која је у Будви постигла више него скроман резултат, који је ту партију водио ка политичкој маргинализацији. Будвански сценарио је још један примјер обесмишљавања 30. августа и побједе литијског покрета. Претпоставка да таква власт неће бити дуга вијека не умањује негативни значај дате праксе издаје народне воље.

Након посљедњег примјера издаје народне воље, која у Црној Гори поприма облике политичког феномена којим се озбиљно морају позабавити социолози и психолози, поставља се питање: на који начин се одупријети оваквој појави која обесмишљава демократска правила? Тј, да ли се могу утврдити одређене законске мјере којима би оваква пракса била онемогућена? Дакако, било ни исувише компликовано утврдити такве законске мјере, али се датом проблематиком наше друштво мора темељно позабавити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: