ДПС полтрони у трилеми: Којем ли се привољети царству

Пише: Дарко Папић

Афера „Коверта“, коме право – коме криво, жестоко је уздрмала васколики Монтенегро.

Док опозиционо настројени медији покушавају да до краја розобличе дубоко криминогенизовани монтенегрински милоцентрични систем, продужене руке режима „подижу новинарство на виши ниво креативности или шизофреније, зависно од тога шта преферирате: из дана у дан, нуде нам друкчију интерпретацију развоја догађаја за који, иначе, сматрају да се није ни догодио“ (врли аутор цитираног дијела текста познат редакцији).

Режисер свеопште несреће и националног посрнућа, бачен „на конопце“ након серије прецизних, добро селектираних удараца, покушавајући да ухвати бар мало ваздуха – удахну снажно, на нос! Па издахну на уста, бришући зној са чела. И тако више пута. Поврати дах, и поче да узвраћа нападачима, неартикулисано и неефикасно. Бар за сада.

За то вријеме, мојковачки Изногуд, који одавно машта о томе да постане „султан умјесто султана“ – ћути као заливен, надајући се да ће дочекати својих 5 минута. И размишља како да извуче корист из читавог овог бућкуриша, који је и сам забркао. Уколико обезбиједи подршку земљака, Обрад-Миша Пушкопуцног и њему сличних – успјех није искључен.

Опозицији све иде на руку у овој црногорској „Игри престола“, и чини се да имају шансu да преузму трон. Кнежевић им је дао мочугу којом, невични руковању истом, одаламе Мила, али често и једни друге. Ако науче како да је ефикасно користе – Мило ће ускоро бити прошлост. И ако коначно схвате да опозиционо празнословље, платформе и перформанси могу да нас ослободе од расточког крпеља једино у случају да овај цркне од смијеха гледајући такве „акције“. Овако, неодољиво подсјећају на престрављеног момчића који, плашећи се могућности да током првог сексуалног чина закаже у кревету, предлаже драгој да „то“ одложе за нека боља времена, ризикујући при том да неко други, због његове индолентности, добро „омасти брке“.

И док се „лидери“ гложе и тактизирају, несретно ДПС стадо у чуду посматра општи метеж који је захватио њихов вољени Ухљебистан. И, по први пут су не у дилеми, него у трилеми – ко има највеће шансе да профитира из свега овога?

Мило? Душко? Или… ух… опозиција!!?

Winter Is Coming.

Раније им је било лако. Бирали су између „само“ двије опције, и по правилу, „храбро“ су подржавали ону јачу. Безобзирнију. Покварену до сржи. Идући путем мањег отпора, бирали су да буду нико, надајући се да ће зграбити – све.

Гласаш за Мила. Обријеш бркове, и покажеш јасан отклон у односу на Момира. Пљунеш на Србе и Србију (то што, јелте, можда славиш Светог Саву или Светог Стефана Дечанског и није од неке важности). Јавно критикујеш СПЦ. Прошпијаш за кога гласа комшија, рођак или кум, али никад не пропустиш да му „отресито“, у брк, као Светозар Јоксиму у легендарној „Ђекни“, кажеш колико га цијениш и волиш. И – ухљебиш се. Толико је просто.

Након „Коверте“, све је бар за нијансу компликованије. Не знају како ће се све ово завршити. А, не могу рећи да немају избора, нити да су сви исти. Јер, само су ови који уз њихову подршку деценијама пљачкају, уцјењују, хапсе и који настоје систематски поништити људскост у сваком од нас, протагонисти у серији „Монтенегринска игра престола“, британског режисера-наивца Душка Кнежевића.

У коначном, не треба бринути за Милове јуришнике. Ставиће се они у службу сваког владара, и сваке власти. Чим неко побиједи, они ће одмах знати за кога су „вазда“ били. Остаје нам само да уживамо у овим моментима неизвјесности, док борба око „престола“ траје и док они, преплашени, јадни, и унеређени чекају исход битке. А, по свршеној бици – прелетачи су генерали.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: