Др Душан Крцуновић на „Агори“: О пропаганди

Прије тачно двије деценије ауторски двојац Едвард Херман и Ноам Чомски лан­сирао је друго допуњено издање своје књиге Производња сагласности: Политичка еко­но­ми­­ја масовних медија (22002, 11988), која је данас можда познатија по свом сен­тен­ци­оз­н­ом наслову него по садржају.

Могло би се рећи да је у току једно необично и незванично „обиљежавање“ појаве другог из­да­ња те књ­и­ге која говори о пропаганди као једној од главних функција масов­них меди­ја у „отвореним друштвима“.

Наиме, јубилеј не протиче у организовању ака­дем­с­ких де­­­­­ба­­та или цере­монија поводом те славне књиге већ, како и приличи духу времена у коме живимо: у про­из­водњи саг­л­ас­ности пу­тем ма­ни­пулације јавним мњењем, у јеку словенске трагедије. Тиме се на нов и још драстич­нији начин по­­­т­врђује главна теза Хермана и Чомског из 1988. године о „про­па­ган­д­ном мо­делу“ по ко­ме фун­кционишу медији.

Да је наше разумијевање свијета посредовано појмовима и категоријама или пред­ра­­с­удама, мњењима и клишеима, став је који би могао да слови као увод у фило­софски про­­­блем сазнања, али и као увод у проблем медија. Медији имају кључну улогу у нашем ра­­­­­­­­­з­умијевању свијета, посредованог медијским порукама које обликују јавно мњење.

То „по­­­средовање“ свијета путем медија лишено је самоочигледности – има ли се у виду да ме­ди­­­­­­­­ји углавном нијесу слободни, независни и неутрални преносници информација. Стога, од медија нема јачег и ефи­каснијег на­чи­на да се без прибје­гавања насиљу људи подвргну поли­тичкој контроли и да се обликује јавно мњење. И уп­ра­во се због те могућности ненасилне контроле становништва, пропа­ганди више приб­је­га­ва у тзв. отвореним друш­твима у којима је пропаганда на врхунцу свог три­јумфа када је ла­­ковјерну већину успјела да увјери у своје непостојање.

Сама идеја „от­во­реног друштва“ има своју теоријску и идеолошку основу у дво­томној књизи Карла Попера, Отворено друштво и његови непријатељи. Отворено дру­ш­тво је заправо орвеловски назив за политичку идеологију која се заснива на другом дијелу наслова Поперове књиге који упућује на фамозног „непријатеља“. Функција „идеје не­при­ја­теља“ је да мобилише „међу­на­родну заједницу“ (опет орвеловска ријеч) на одбрану вријед­нос­ти (читај, инте­реса) западне цивилизације, напомол једне заједничке пријетње. Кључну улогу у пос­редо­вању „информација“ и њиховом „филтерисању“ одиграће масов­ни медији који ће пу­тем пропаганде про­изводити сагласност о идентитету (новог-старог) заједничког неп­ри­јатеља и његовим пакленим плановима, уједно марги­нал­изујући сва алтернативна и несагласна схватања.

Производњом саглас­нос­ти пу­т­­ем ме­дија „главног тока“ постиже се масовна демобилизација разумности (до граница деби­лизма), а с тим и политичка кон­трола мисли и осјећања, ставова, свијести и савјести, како појединаца тако и цијеле по­пулације. И умјесто слободних и независних „прозора у сви­јет“ пропаган­дис­тички ме­дији су заправо пројектори у позоришту сјенки и одраза који промичу на зиду Платонове але­горијске приче о пећини у који непомично зуре пећински заточеници, оковани својим мњењима да је оно што посматрају и чују једина реалност.

Атински мислилац, кога Попер у првом тому свог Отвореног друштва жигоше као архинепријатеља демо­кра­тије и архифашисту, заправо је претеча критике пропагандизма као прои­зводње саглас­ности, иначе израза којег је два­десетих година прошлог вијека сковао Волтер Липман, аутор коме се при­писује очинство над модерним нови­нарством. Да ће медијско извјештавање постати пропа­ган­дистичко, наслутио је Џорџ Орвел пишући о „измјењивост прошлости“, „непостојању објективе стварности“ (изван оне коју нам посредују медији), двосмисленом говору и сада већ пословичном „орвеловском ново­говору“ чији се лексикон манипула­тивних ријечи које прикривају стварност непрестано проширује. Но, нови увид у пропагандну функцију медија на дваде­сето­годиш­њицу другог издања књиге Хермана и Чомског, Производња сагласности, многима неће бити довољан за духовну конверзију, ослобађање и окрет ка излазу из Платонове пећине, између осталог и због мијешања перцепција и емоција у постфактичком добу.

Емисију “Агора” са др Душаном Крцуновићем можете послушати на следећем линку, извор Радио Светигора 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: