Др Никола Шкеровић, историчар-научник, скоро заборављен (10)

Пише: Миљан Станишић

Блистава побједа на Мартинићима 1796. године означио је почетак уједињавања брдских племана са Старом Црном Гором. То су прво тада учинили Бјелопавлићи и Пипери. Исте године бројна војска Махмут-паше је, као и на Мартинићима, доживјела страховит пораз и на Крусима, а он је послије рањавања на Мартинићима био посјечен на Крусима.

Црногорску војску је такође и у овом боју предводио владика Петар Први. Др Шкеровић поред ових заслуга владике Петра Првог наводи и друге: „Он је и у доцнијим ратовима, којих је било тако много за вријеме његовог владиковања, показао као одличан војсковођа. Пораз Махмут-паше у Мартинићима и Крусима утврдио је и подигао углед Митрополита Петра, а појачао и онако велико самопуздање Црногораца и Брђана. Петар Први се осјећа довољно јак да може приступити и унутрашњем уређењу. Једним законом од 1798, попуњен 1803, Петар је покушао да уреди унутрашње односе међу грађанима; установио је суд и неку врсту извршне власти у лицу изасланика који су судили спорове на лицу мјеста. Он је успио да оствари своје петнаестогодишње напоре да заједно са Бокељима Боку Которску припоји Црној Гори, што му је падом Венеције и успјело. Међутим, то је трајало само кратко јер је под великим међународним притиском морао да је преда Францизима. Иако сломљен и тужан због те чињенице, он је смогао снаге да настави своју слободарску мисију, па помаже и шаље војску из Васојевића, Роваца, Мораче и Ускока да помогне Карађорђу у дизању устанка у Шумадији. Петар Први се никако није био одрекао аспирације на Боку, па се са својим снагама 1813. године придружује Енглезима са којима су успјели да је заузму.

Он организује конгрес у Доброти код Котора гдје доносе одлуку о уједињењу Црне Горе и Боке. Али, оно што је освојено у борби, изгубљено је у миру, па су поново тада велике силе донијеле одлуку да Бока треба да се преда Аустијанцима.

Немилосрдност и суровост великих према малим слободарским државама, као у конкретном случају, тешко је пало владици Петру Првом, али је он као духовни пастир и свјетовни вођа наставио да ради на унутрашњем консолидовању стања у земљи и да сања свој сан о ослобођењу српског народа, о чему др Шкеровић пише: „Ипак владика Петар ни у тим тешким данима, ни доцније, све до своје смрти, никад није престао мислити и дјеловати у правцу остварења ослобођења српског народа. Он одржава везе са Милошем Обреновићем, с патријархом цариградским, с конзулом руским у Дубровнику, и послаником у Цариграду и Бечу, са првацима народним у Херцеговини и Босни, у Зети и Боки. Његова је преписка врло велика; писма се одликују необичном уредношћу, живошћу и реалношћу излагања мисли. Он је поклањао нарочиту пажњу и унутрашњем животу Црне Горе. Мирио је, савјетовао, судио и праштао. Сваке године су скупљани о Илинудне народни скупови гдје су доношене важније одлуке, рјешавани тежи спорови, саслушавани савјети сиједог владике који је нарочито под старост уживао необично поштовање и добровољну покорност Црногораца“.

Др Шкеровић истиче заслуге Петра Првог за вријеме његових скоро пола вијека владиковања: „За то пола столећа Црна Гора је преживјела многе тешке дане, поднијела огромне жртве које су награђене једино порастом њеног угледа и важности у очима прије свега српског народа, па онда и осталог свијета. Петар Први преузео је Црну Гору као скуп слабо међу собом везаних слободних племена са честим међусобним борбама, крвном осветом и т. д., а оставио је, после смрти, као државу са великим угледом који је уживала у цијелом народу српском, и као чиниоца с којим се морало рачунати и у политици европских сила, нарочито оних које су имале ма каква додира са Турском. Народ се одужио Петру Првом за његов мученички, педесетогодишњи, народни, у истини плодни рад, са поштовањем као свеца, и тако му осигурао вјечни помен и незаборавност“.

Млађани Раде Томов, младић од 17 љета, наслиједио је као владика и господар на трону Црне Горе Петра Првог. Он је као и његов претходник наставио мисију ослобођења српског народа од туђинског јарма. У том циљу након ступања на престо први контакт који успоставља чини са Милошем Обреновићем, са циљем обједињавања свих српских потенцијала за те узвишене циљеве. Искусни кнез Милош га упозорава да „не иде грлом у јагоде“ и да није сазрело вријеме за велике сукобе са Турцима, већ треба сачекати вријеме када околности буду повољније. О томе др Никола Шкеровић пише: „Већ у своме извјештају кнезу Милошу Обреновићу, о своме избору, он додирује велико питање ослобођења Српског народа. Милош га је опоменуо на умјереност и мир с Турцима и није хтио примити његове предлоге односно искоришћавања Градашчевићеве буне, у Босни, у општенародне сврхе. Раде Томов, дијете, које је тек било посвећено за архимандрита, ипак, и поред опомене можда и сувише тријезног кнеза Милоша, срупа у везу са Градашчевићем и склапа са њим врсту војног савеза, по коме ће Црна Гора својим држањем према Албанији и Херцеговини задржати пошиљку војске из тих крајева против змаја од Босне, и онемогућити прелаз турских трупа друмом Подгорица – Никшић, којим су се Турци, у мирно вријеме, служили за трговину и путнички саобраћај, по споразуму са Црном Гором, којој је овај друм припадао“.

(Наставиће се)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: