Др Никола Шкеровић, историчар-научник, скоро заборављен (3)
Миљан Станишић,; фото: Српска 24
Пише: Миљан Станишић
Др Никола Шкеровић је био убједљиво најактивнији народни посланик у новоформираној Народној скупштини Краљевине Црне Горе, а по квалитету својих предлога, иницијатива и сл. може се сматрати и најбољим послаником у том сазиву. Краљ Никола и поред неспорних заслуга у својој више од полувјековне владавине на челу Црне Горе и њеном значајном позиционирању на спољном плану, на унутрашњем плану успоставио је деспотски систем владавине на чијем челу је окрутно владао са својом олигархијом.
Поред осталог покушао да угуши демократске тенденције и стремљење, па је тако са својим државним апаратом настојао да уништи Народну странку као светионика демократских процеса у Црној Гори, путем пријетњи, насиља, терора, па и убиствима, након успостављања првог сазива скупштине.
Јован Маркуш наводи да је из првог сазива Народне скупштине 1906. године, од тадашњег 51 члана клуба Народне странке, на изборима 1913. године изабрано поново 16 народних посланика (Митар Вукчевић, Саво Кривокапић, Мило Драгојевић, Михаило Ивановић, поп Шпиро Глиговић, Вуко Кривокапић, Милисав Николић, Гавро Церовић, Никола Бајагић, Никола Јовановић, Сава Драговић, Јанко Тошковић, Љубомир Бакић, војвода Гавро Вуковић, Андрија Радовић и Павле Вујисић). Маркуш истиче да су у новом сазиву 1913. године за народног посланика изабрани и још неколико познатих чланова Народне станке, који су били активни од њеног оснивања, као што су били др Никола Шкеровић, Јакша Поповић и др., као и неколико симпатизера, међу којима: Машан Божовић, Петар Пламенац и др. Даље се износи да је посланичкој групи Народне странке током сазива нове скупштине приступило неколико страначки неопредијељених посланика, што ће још више ојачати позиције и утицај Народне странке, тако да се она почела да враћа на позиције прије шест година, када је тадашњи књаз Никола са својом камарилом покушао да је уништи, а тиме и свако слободоумно и демократско стремљење.
Др Никола Шкеровић је након избора за народног посланика изнио да већина посланика је била спремна да заборави старе диобе и размирице и ради за добро и напредак домовине, у чему су у томе предњачили посланици Народне странке, без обзира на подметања власти, а та залагања су једино реметили правашки посланици, који су изгубивши власт бранили своје партикуларне интересе, истичући само заслуге суверена и сопствене, по оној „држава то сам ја“: „Сви потписници програма Народне странке, међу њима и неки осуђени на тешке казне у бомбашкој афери, су се кандидовали за народне посланике и били су изабрани, упркос противљењима органа власти. Народна странка је располагала у Скупштини са преко двадесет посланика. Неколико младих школованих народних посланика чинили су још неоформљену групу, око инжињера Василија Жугића, који је требало да представља оно крило омладине које је за свога вођу држало Марка Даковића, који се уопште није кандидовао за народног посланика. У овој групици се наслућивало могуће оснивање земљорадничке странке. Група Мијушковић – Јабучка, која је држала власт, окупљала је око себе повећу групу посланика. Правашка десница, која је послије шестогодишње владавине тек напустила власт, била је заступљена у Народној скупштини са свега неколико посланика. Народ је јасно, огромном већином, осудио крути и крвави режим те групе. Опште расположење нове Народне скупштине било је радно, помирљиво, спремно за хитно рјешавање многобројних питања, које је на дневни ред поставио рат и живот послије рата. Та расположења реметила је донекле правашка групица посланика, која је наступала са одбраном свога режима, истицањем свога ‘патриотског’ рада и ‘заслуга’ за отаџбину и нацију. Послије избора ушао је у владу још један члан Народне странке. На тај начин је, донекле, појачана позиција те групације у влади“, пише др Шкеровић.
Аутократа краљ Никола није могао да се помири са катастрофалним поразом своје политике на изборима, па је након избора покушао да снагом свога положаја упозори посланике да му морају бити лојални и да он неће дозволити да се пита Скуштина и да морају знати да је „његова последња“. Међутим, огромна већина посланика јесте била за заједнички и сложни рад за опште добро, али нијесу били спремни за диктат силе, о чему др Шкеровић свједочи: „Потребно је истаћи да је краљ Никола и овог пута манифестовао своје аутократске навике. Он је, прије него се Народна скупштина и конституисала, призивао, у групама по пет, народне посланике у двор и водио с њима политичке разговоре. Управо, он је упозоравао народне посланике на сложан рад и послушност, јер да је он једанпут погријешио и препустио власт Скупштини, али да неће допустити да се то више, док је жив, понови! Познато је да је краљ Никола био одличан, духовит и занимљив сабесједник. Он је сваког од призиваних посланика, које је без изузетка било лично, било по породици познавао, апострофирао каквом доскочицом, похвалом, пригодном анегдотом, сарказмом или шалом.
Али сав смисао тих разговора сводио се на то да је он, краљ, једини и неограничени господар у земљи. Та краљева упозорења и пријетње нијесу овога пута имали осјетна утицаја. Опште расположење, како је речено, било је помирљиво и далеко, у даном часу, од помисли на обрачунавање. Огромна већина посланика прихватила је идеју заједничког радног блока“. Предан, сложан и заједнички рад нове владе и велике већине посланика на оздрављење и напредак Црне Горе, без обзира на опструкције краља Николе и његове камариле, прекинуо је Први свјетски рат, а краљ Никола ће иза себе оставити опако сјеме раздора и диоба чије ће разорне последице дуго трајати.
(наставиће се)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
