Др Никола Шкеровић, историчар-научник, скоро заборављен (5)

Пише: Миљан Станишић

НАУЧНИ ОПУС ДР НИКОЛЕ ШКЕРОВИЋА

Др Никола Шкеровић се још као млади стваралац показао на научно-истраживачком пољу објављујући разне текстове у познатим часописима, листовима, публикацијама и сл. Већ смо навели поједине изворе у којима је др Шкеровић презентовао своје стваралачке потенцијале. Поред објављене докторске дисертације „Ђуро Крижанић“ и истоимене студије (САНУ, Београд, 1936), његов „Преглед историје Црне Горе“ (1500-1918)“,  (1931. године, Подгорица) завриједио је велику пажњу научне, стручне и друге јавности, иако ово није по броју страна обимно дјело, али по садржини и квалитету јесте вриједно остварење др Николе Шкеровића, о којему ће бити највише напомена у даљем тексту. Поред ових дјела објавио је и: „Подгорица и њена околина од најстаријих времена“ (Подгорица, 1930); „Записници министарског савјета Србије“ 1862-1898″ (Београд 1952; „Црна Гора у Првом свјетском рату (Титоград, 1963); „Црна Гора на освитку 20. вијека, објављено у издању САНУ (Београд, 1964. године).

Након завршетка Другог свјетског рата и трагичне судбине његове породице и страдања четири сина од нацистичког завојевача, др Никола Шкеровић се потпуно посветио науци, поред ангажмана руководиоца Државног архива у Београду. За др Николу Шкеровића се са сигурношћу може тврдити да својим стваралаштвом и ангажованошћу на научном, просвјетном, културном и политичком плану представља једног од истакнутијих личности прошлог вијека у Црној Гори.

У дјелу „Преглед историје Црне Горе (1500-1918. година)“ др Шкеровић на стручан, објективан, занимљив, али и на историјски научни приступ нам презентује историјски ход Црне Горе и брдских племена (Брда) кроз најбурније периоде вишевјековне борбе за слободу српског народа. Он је истакао најзначајније догађаје, личности, њихов значај, међународне околности у којима су се они одвијали и сл. У даљем тексту изнијећемо најзначајније дјелове из „Прегледа историје Црне Горе“, али и у контексту тога навести и оне из других његових дјела везаних за одређене периоде, као нпр. „Црна Гора на освитку 20. вијека“. Др Шкеровић износи да су ширење Османлијског царства и пад Византије одлучујуће утицали на глобална свјетска збивања и на историјске, политичке, културне токове човјечанства, наглашавајући да је српски народ у томе тешко страдао, истичући да би мало који народ издржао таква искушења: „Појава Османлија и пад Византије су догађаји свјетског значаја и за политички и за културни развој човјечанства. Ти догађаји значе сукоб два различита свијета који нијесу знали за компромис. Борба се водила на живот и смрт. Она је трајала сувише дуго да би смо је могли са мало ријечи пропратити. За нас је важно нагласити, да је велики сукоб Истока и Запада, Азије и Европе, повукао у пропаст државну самосталност Српскога народа. У судару два бескомпромисна свијета Српски народ и његова држава био је први на удару и поред свих очајних напора био је самљевен између два свијета, као зрно међу воденичким камењем. За једно столеће пропала је творевина неколико вјекова. Други су пропадали брже. Тек крајем 15. вијека нестало је из међународно признатих државних индивидуалности и последње српске државе. Та последња била је на истом оном мјесту гдје је поникла прва српска јача државна заједница. Храњена традицијама Михаила и Немање, везана за крајеве одакле се развила снажна државна организација, можда се као таква и усљед тога, могла и одржати Зета, сужена у Иван-бегову Црну Гору, најдаље од свих дјелова раскомаданог Душановога Царства. Сасјечено дрво очувало је овај корјен и по коју жилу“.

Др Никола Шкеровић апострофира да је утемељена вјера и традиција очувала српски дух и омогућила му да опстане у суровој борби за опстанак: „Традиција је моћан извор животне снаге. Она се не гаси тако лако. Традиција има своја правила и своје законе, изводи своје закључке, који често на око противрече фактима. Традиција је одраз унутрашњег, духовног живота једног народа, скуп свих помисли, жеља, тежња, идеја и идеала, и као таква неће и не жели да се рачуна са спољним, ако се може рећи физичким, изражајима живота“.  Те преломне догађаје и њихове актере који су генералисали судбину Црне Горе почетком 16. вијека када Црна Гора почиње да губи своју самосталност под најездом Турака предвођених „злом домаћим“, др Шкеровић описује овако: „Посљедњи господар Зете- Црне Горе, Ђурђе Црнојевић напустио је своју земљу посљедњих година 15. в. и отишао у тазбину, у Венецију, да тражи, можда, помоћи, против Турака. Ђурђе је умро 1514. или 1516. године. Његову земљу добио је на управу његов потурчени брат као санџак-бег Скендеријски. То су чињенице, које говоре да је Црнојевићеве Црне Горе нестало као државне, међународно признате, целине. Али, народ Црне Горе, ни оне из доба Санџака Црнојевића, ни оне послије смрти његове 1530. године, очигледно није марио ни за то међународно право које је одрицало његову самосталност, нити слушао султанова намјесника потурченог Црнојевића“. Црногорци и Брђани нијесу  признавали власт потурченог Црнојевића већ су пружали отпор, од којих др Шкеровић наводи борбе против Турака 1503-1505. године, затим 1520, 1523. године.

Српска.24

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: