Др Никола Шкеровић, историчар – научник, скоро заборављен (7)

Пише: Миљан Станишић

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СТОЖЕР НАРОДА

Последњу деценију ипо с краја 17. вијека црногорска и брдска племена тијесно сарађују са Млетачком републиком, као хришћански савезници, против Турака. Заслуге за то имао је Митрополит Висарион. Они учествују на страни Млечана у јужној Херцеговини и Приморју и при том су допринијели да Херцег Нови од Турака падне у руке Млечана.

Међутим, вјероломни Млечани то њихово пожртвовање нијесу вратили, него су се приликом напада Турака на Цетиње 1692. године са њега повукли без борбе и под оружјем напустили град, остављајући своје дотадашње савезнике на немилост непријатељу: „Том приликом разрушен је манастир Цетињски, ког је Иван Црнојевић подигао 1484. године. Рушење овог дивног споменика проузроковали су Млечићи, који су по уговору са Турцима без борбе пуштени да се под оружјем удаље са Цетиња.

Али да би Турцима нанијели штету сасвим не витешки, противно уговору закопавају лагуме, под манастирске бедеме тако, да експлодирају по прилици у тренутку кад би се Турци морали налазити у манастиру. Тако је нестало једне важне и лијепе грађевине српске, и нанесена је ненадокнадива штета Црној Гори“. Исте године отрован је владика Висарион.

Почетно одушевљење Црногораца и Брђана Млетачком републиком као савезником почело је да јењава. Др Никола Шкеровић је дотадашње тешко стање у којем су се налазила црногорска и брдска племена и њихову слободарску традицију представио овако: „16. и 17. вијек протекао је у сталној борби против наметања турске власти.

То је одбрамбено доба историје Црне Горе и Брда. Брда су у овом времену необично ратоборна. Брдска племена шире делокруг свога рада далеко изван својих граница, чак до Косова. Кучи, Братоножићи, Пипери, Бјелопавлићи, Никшићи чине један ланац чији је фронт стално окренут против Турака према истоку и југу; а чија леђа крију племена Васојевићи, Ровца и Морача, те Дробњак и Пива. Ова племена су одржавала сталну везу са црногорским племенима, с цетињским владиком, који је био и њихов владика (изузев Никшића и Дробњака), с Венецијом и т.д. Кучи су били згодна веза са хришћанским албанским племенима, нарочито са Клементима, с којима су често били у заједници против Турака“.

Такве њихове жртве и пожртвовања нијесу наишла на помоћ осталих хришћанских народа у борби против експанзионизма Османлија, сем када се то тицало њихових интереса или под пријетњом њихове безбједности. Али, српски народ никада није клонуо већ је увијек проналазио изнова снагу да опстане, увијек с Вјером у Бога, а под геслом „За крст часни и слободу златну“. Он наводи да је њима једина помоћ стизала од осталог дијала српског народа: „Нико у свијету, сем српског народа, није о њима водио рачуна као о чиниоцу који неминовно врши уплив ток догађаја на ширем међународном политичком пољу.

Мало је ко марио и знао и хтио знати њихове патње, њихове жеље и њихове тежње. Тек ако су подржавали оно тињање наде на ускрснуће поробљене нације српске, тек ако су послужили за прибјежиште оних очајника српских, који се нијесу могли помирити са све гором турском владавином у српским земљама под Турском. А то је била велика служба народу. У томе је и величина Црне Горе и тога и доцнијега времена. Тешко рвање за очување кућног прага, затвореност у сиромашним брдима, успјешност одбране, развиле су се нарочите одлике црногорских горштака: самопоуздање, љубав за слободу, самостално иступање, поноситост и пркос, одакле се развила сувишна индивидуалност, а отуда и чести сукоби и појединаца, а преко свих сукоба брастава и племена.

То је често и врло шкодило цјелини. Није ријетка борба између племена, која је често била врло сурова и немилосрдна. Тек напад Турака успијевао је да се међусобна борба прекине, да би се могли заједнички иступати против општег непријатеља, а понекад је измирење изводио по неки од виђенијих и упливнијих владика“.

Др Шкеровић истиче значај владика и православне цркве као духовних вођа Цетињске епархије који, иако до тада нијесу имали и свјетовну власт, они су били средиште око кога се народ окупљао и уз Божји благослов живио и заједно са њима бранио се од бруталне турске окупације и насртаја на њих, али и чували и храбрили народ да опстане, не поклекне и не превјери: „Уопште владике овога периода иако нијесу били господари ипак играју првенствену улогу као духовни вођи, као средиште одакле је долазио позив за слогу и љубав, на братство; одакле је опомињато на српску прошлост, на славу и величину; одакле је долазио позив на борбу за крст часни и слободу златну; одакле је долазио и благослов и проклетство, савјет, опроштај и осуда.

Владике како их је народ увијек звао, биле су извор оне моралне моћи којој се никако, хтио не хтио, покоравао и извјесним радњама и најнепокорнији, и најокорелији. Цетињски манастир је био непрекидно средиште на коме су се обраћали погледи не само Црне Горе и Брда, који су припадали епархији Цетињској, него и свих околних српских племена. Од личне вриједности појединих владика зависио је знатно њихов углед као вођа, а и значај Црне Горе као стварног представника српске слободе. Било би претјерано рећи да су митрополити Црногорски у 16. и 17. вијеку били и господари – владари Црне Горе. Али би било још претјераније, и још мање одговорало истини, рећи, да су они били само црквени поглавари и ништа више.

Српска црква уопште, од дана пропасти српске царевине је једна од најмоћнијих чинилаца у одржању народне свијести и вјере у ослобођење народа. А тај углед и моћ цркве у Црној Гори у лицу цетињских владика, стицајем историјских догађаја и других околности, већи је и јачи него у ма ком другом крају“.

(наставиће се)

Извор: https://srpska24.me/

Прочитајте ЈОШ:

Др Никола Шкеровић, историчар и научник, скоро заборављен (6)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: