Др Никола Шкеровић, историчар-научник, скоро заборављен (9)

Пише: Миљан Станишић

БОРБЕ И ОТПОРИ ДО 19. ВИЈЕКА (ШЋЕПАН МАЛИ)

Наследник на владичанством престолу владике Данила, владика Сава Петровић, био је сушта супротност од свога претходника у свјетовним стварима јер је он био само смирени калуђер који се мирио са постојећом ситуацијом и није желио ратне сукобе, већ само мир са Турцима.

А његовог савременика, помоћника и рођака, митрополита Василија, др Шкеровић осјењује да је: „Василије немирна, неуравнотежена природа. Један виолентан тип, каквих наша нација има довољно. Немиран и несталан, он је без нужде и без обзира на последице изазивао сукобе и са Турцима и са Млечићима, да често у највећој невољи остави земљу“. Он му признаје и заслугу што је својим писмима, представкама, меморандумима, као нпр. оне које је слао у Петроград, Беч, Напуљ и др., упознавао значајне међународне центре са тешким стањем турске окупације и да се Црна Гора бори против њих, тражећи за то помоћ. Без обзира на тежњу владике Саве за мирније односе са Турцима, ипак се против њих ратовало 1739. године.

Како је Црној Гори стратешки и стални ослонац била Русија, владика Сава 1742. године путује у ту братску земљу, што је и узроковало да је углављен мир између црногорских главара и турске власти. Привидни мир је потрајао све до 1750. године када се ратовало са Турцима, као и 1756. године.

Послије смрти владике Василија 1766. године у Црној Гори се појављује Шћепан Мали, као руски човјек који је дошао да помогне Црној Гори. За њега су чак сматрали да је нико други до цар Руски Петар III (За Шћепана Малог је др Растислав Петровић у књизи „Шћепан Мали – Загонетка је решена“ изнио да је он био др Јован Стефанов Балевић из Братоножића): „Благодарећи својој окретности и полупророчком загонетном држању, као и слабости владике Саве и простоти тадашњих главара црногорских, Шћепан Мали је успио да узме власт у своје руке и постане истински господар. Послушност племена, ред и уздржљивост били су, према савременим подацима, тад потпуно изведени.

То је први пут, после нестанка Црнојевића, да су разуздана, непокорна племена, огрубјела у сталној борби са Турцима, па и помеђу себе самих, имала и покоравати се једном господару“. Др Шкеровић даље наводи да је појава руског цара у Црној Гори, како се чуло до Порте и Венеције, изазвало код њих забринутост, јер су они на њу гледали, свако од њих, као на своју прћију. Шћепан Мали је успио да хомогенизује Црногорце и Брђане, улије у њима самопоуздање, па иако се тврди да није био баш много лично храбар као војсковођа, он је својим умјећем и храброшћу своје војске успијевао да одбије нападе и Турака и Млечана. Како нијесу успијевали ратом да их умире и убују њиховог вођу, Шћепана Малог, то су потплатили (Турци или Млечани) да се он ликвидира. Тај подли злочин је извршио неки потплаћени Грк, који је код њега служио.

Др Шкеровић је један од првих који је писао веома објективно о Шћепану Малом, за разлику од дотадашњег тенденциозног квалификовања њега као лажног, пустолова, никоговића, скитницу, преваранта које је по наговору сервирала дворска клика Петровића и катунских поклисара који нијесу хтјели дозволити да неко засјени њихову славу и величину на тровјековном трону Црне Горе. Може се са сигурношћу рећи да је Шћепан Мали (Јован Стефанов Балевић из Братоножића) био једна изузетна личност и да је за кратко вријеме на трону Црне Горе пуно урадио за њу и оставио свој изузетан печат.

Након Шћепана Малог поново на трон ступа владика Сава, али са истим манирима владавине које смо навели, а који се може окарактерисати као неуспјешан. Изузетне промјене настају када на духовни и свјетовни трон ступа 1781. године Петар I Петровић: „На владичански престо ступио је даровити, са широким погледима државника и Србина Петар Петровић, као први митрополит Цетињски под тим именом. Прилике које су владале у Ц. Гори биле су веома тешке; Турци су се спремали за нове нападе, а против младог владике се ровило на све стране. С једне стране од гувернатора Радоњића, а с друге стране од неких Црногораца који су живјели у Русији“, наводи др Шкеровић. Те интриге су утицале да он није добио наклоност Русије, чак што више био је 1785. године протјеран из Петрограда, гдје је био дошао како би учврстио положај Црне Горе и прибавио помоћ.

Док је он боравио у Русији, Махмут паша је са својим снагама скоро без борбе прошао дио Старе Црне Горе, несметано ушао на Цетиње и похарао га, као и друга мјеста којима је пролазио са својом војском. Ово није поколебало владику Петра већ је предано радио на помирењу међу племенима, али и у оквиру њих и помеђу појединих братстава, као и на оправци цркава и манастира. Краткотрајни неспоразуми владике Петра са руским вођством није дуго трајало, па већ 1788. године они шаљу пуковника грофа Ивељића за Црну Гору при чему су јој поклонили изјесну количину муниције и других поклона. Црна Гора помоћ добија и од Аустрије која је тим поводом послала свога изасланила мајора Вукасовића. Они су од Црне Горе тражили да им се придружи у рату, који су водили заједно са Русијом против Турске (од 1788-1791. године). Приликом посјета позвали су црногорска и брдска племена у рату против заједничког непријатеља, Турске, што су они свесрдно прихватили и придружили им се.

Деведесетих година 18. вијека Бјелопавлићи су извојевали величанствене побједе и то 1792. године над Махмут-пашином војском од 12 хиљада војника на простору од Ћуриоца до Главице и другу 1796. године на Мартинићима. На Бјелопавлиће јула 1796. године (на дан Св. Јефимије) напало је 18 хиљада турских војника, предвођених Махмут-пашом Бушатлијом, наспрам нешто преко три хиљаде углавном Бјелопавлића (преко 2 хиљаде), неколико стотина Пипера, при чему су били потпомогнути са око двјеста Црногораца, које је лично предводио Митрополит Петар Први.

(наставиће се)

Прочитајте ЈОШ:

Др Никола Шкеровић, историчар-научник, скоро заборављен (8)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: