Драган Јочић: ЕУ и САД су срушили заједничку државу Србије и Црне Горе

Драган Јочић, бивши министар полиције и блиски сарадник Војислава Коштунице, после седам година одлучио је да за 200. број ”Недељника” отвори неке крупне теме из политичког живота у ком је био један од важнијих судионика. У првом интервјуу после тешке саобраћајне несреће, због које је потпуно непокретан, Јочић је говорио о убиству Ђинђића, референдумској пљачки и распаду СЦГ, Косову, сукобу Тадића и Коштунице, предаји Легије, тајкунима, Милу Ђукановићу, полицији и мафији. Дајемо извод из овог значајног свједочењу о једном времену и његовим главним политичким актерима.

Која је била ваша улога у кампањи?

Средином септембра Зоран Шами и ја кренули смо у Подгорицу. Циљ нам је био да се упознамо како ће тећи избори. Тамо су нас дочекали Горан Весић и Зеко Божовић, тада опуномоћеници ДОС-а за контролу и оганизацију избора. Убрзо смо схватили да они имају контакт једино са ДПС-ом.

Владајућа странка је бојкотовала изборе.  ДПС бојкотује изборе и очекује победу Милошевића која би им послужила као изговор и оправдање за сецесију и бег од диктатуре. Чланови ове странке на дан избора скандирали су на Цетињу како би охрабрили гласање за Милошевића.

За опозициону СНП,  идеолошког саборца Милошевића, победа је била нужна за политички опстанак. Она је била и заинтересована за место савезног премијера, а и за београдска намештења у разуђене савезне администрацији. Схватили смо какав ће хаос да настане  на дан избора. Тако је и било. Власт није отворила биралишта на традиционалним бирачким местима, а логистика за чување бирачких кутија готово да није постојала. Црногорски социјалисти самоиницијативно су организујовали бирачка места, по кафанама, приватним кућама и гаражама својих симпатизера. Контрола за Коштуничине гласове у Црној Гори практично је била немогућа. Победу су могли да му донесу само гласови из Србије.

Зар нисте имали никакву кампању у Црној Гори?

Војина кампања у Црној Гори трајала је само један дан. После телевизијског гостовања преноћили смо у манастиру Острог.

Ујутру смо отишли у на службу и стајали неприметно у  маси народа.

После службе уследила је беседа која се несвакидашње завршила. Беседник је, са скоро светоотачком прозорљивошћу обратио народу речима:

„Овај манастир, ову српску светињу, обишла су, и целивали мошти Светог Василија, само два владара, Краљ Никола и краљ Александар. Данас је овде с нама и трећи, Војислав Коштуница. Војиславе, када будеш изабран, не одступи од народне воље и народних интереса…„

Изашли смо без речи. Обистинило се. Постао је председник и није погазио интересе свога народа. Службу је вршио садашњи Епископ будимљанско-никшички Јоаникије.

Како то да је ДСС, ипак национална странка која има и име Србије у свом називу била за очување заједничке државе?

Дубоки су разлози због којих је наша политика била очување заједничке државе Србије и Црне Горе. ДСС је био на становишту да Србију и Црну Гору осим историјских веза, истог језика, вере и културе везује и јединствени развојни и привредни простор. Веровали смо и да ћемо  заједно, у обостраном интересу много лакше остварити све погодности које припадају овом стратешком басену. Јасно нам је било и да заједничка држава спречава редуковање нашег етничког простора и одузимање територија како Србији тако и Црној Гори. Хтели смо заједницу јединствену према споља, усаглашену изнутра  уз поштовање свих интереса Црне Горе.

Али, власт у Црној Гори ипак није била за њено очување?

Само власт, али не и народ. Знате, за време власти Слободана Милошевића црногорски режим је био за редефинисање односа унутар тадашње СР Југославије. Званична Подгорица није са радошћу гледала на демократске промене у Србији и победу Војислава Коштунице октобра 2000. године. Уместо сарадње са демократским властима у Србији режим Мила Ђукановића после петоктобарских промена предузео је кораке ка осамостаљењу Црне Горе: писао генералном секретару Кофију Анану – тражио је две столице у УН,  желео међудржавни уговор уместо Устава… Причали су о референдуму, али се нису тада одважили да га распишу.

Како су Запад гледао на заједничку државу Србије и Црне Горе?

Након завршетка рата на овим просторима Запад је проценио да је још рано за разбијање и елиминисање СР Југославије. Тако је 2. новембра 2000. СРЈ поново примљена у УН.  Ђукановићу тада није дозвољено да покуша да се отцепи, па је Стејт департмент преко свог амбасадора у Београду Вилијема Монтомерија поручио да Америка жели „демократску Црну Гору у демократској и реформисаној Југославији“. Били су свесни да би тада покушано одвајање Црне Горе од СРЈ доживело неуспех. А онда би Србија и Црна Гора само још чвршче везали своје односе што би им умногоме пореметило планове које су имали за Србију.

Почели су исцрпљујући преговори највиших савезних и републичких премијера о будућим односима Србије и Црне Горе. Наравно, без икаквог договора и решења. Став тадашњег председседника СРЈ Војислава Коштунице био је јасан: или ћемо имати функционалну заједничку творевину, или покрећемо питање што скоријег референдума у Црној Гори.

Зато је Запад као решење за СР Југославију, предложио документ под називом „Београдски споразум“. То је био предлог по коме би се преуредила заједничка држава, а уједно се И пружила могућност да се Ђукановић извуче од нове референдумске замке

„Београдски споразум“ је био само увод у једну међуигру која се звала „Државна заједница Србије и Црне Горе“. Сматрам да сврха Заједнице није била њено трајање, већ у ствари темељно рушење веза између Црне Горе и Србије.

Када је и како заправо урушавана заједничка држава Србије и Црне Горе?

Ово се одвијало кроз три временске фазе: прва, у току писања Уставне повеље, друга, у току трајања Државне заједнице СЦГ и трећа, финална, био је црногорски референдум.

Све ово вам говорим као директни учесник, као члан парламентарног тима за израду Уставне повеље и један од четворице копредседавајућих у овом тиму.

Рушење у фази писања Повеље

У току писања Уставне повеље, ни ЕУ ни Венецијанска комисија, надлежна за уставне и правне ствари нису се трудиле да укажу на решења која би била не само у складу са позитивном европском праксом, него и са правном логиком, како би будућа Заједница (СЦГ) постала одржива творевина. Насупрот томе, подржавале су решења која су по њима садржавала  много тзв. „корисних двосмислености“, које сам ја тада називао „конфликтним двосмисленостима“.

Док је писана Уставна повеља, све се чинило да се омаловажи рад Уставне комисије и да се читав посао обесмисли. Српска влада коју је чинио ДОС у којој није била ДСС, вербално је била за заједничку државу али је чинила све да заједно са црногорском владом сруши израду Уставне повеље. С друге стране, сваки пут када сам одлазио у Подгорицу, било ми је уочљиво да су нека решења већ унапред усаглашена између две водеће странке, ДС и ДПС и њихових експерата. Изузетак је био члан Уставне комисије из реда ДС, Слободан Гавриловић који је био свестан озбиљности посла.

Врхунац опструкције се десио одмах пошто је ДОС искључио ДСС из коалиције. Премијери Србије и Црне Горе Зоран Ђинђић и Мило Ђукановић потпуно неовлашћено и мимо свих правила августа 2002. излазе са својим предлогом Уставне повеље. Тада је Ђукановићева  влада је била у оставци а Ђинђићева реконструисана фалсификованим гласовима. Њихов циљ био је да се унесе забуна у цео процес, да се Уставна комисија прогласи неспособном и да се покаже да између влада Србије и Црне Горе постоји добро разумевање, експедитивност и осећај за практичност. Тако је Ђинђић говорио да је „то једино могуће решење“, док је Ђукановић додао „да је овим посао завршен и да само треба верификовати“.

Међутим, нису сви мислили тако. Небојша Човић је добро и прецизно дефинисао оно што су предлагали Ђинђић и Ђукановић: „Концепт двеју влада у ствари је концепт ДПС, што ми не можемо да прихватимо“. Слично су мислили и чланови председништва ДОС Миле Исаков и Драгољуб Мићуновић  и није било већине у ДОС. Тако је намера да се посао заврши преко ноћи и да се изгласа већином у две скупштине пропала.

Рушење у фази трајања заједнице 

Када је конституисана Државна заједница, почиње да опада интересовање Уније за њено функционисање и остваривање циљева из Београдског споразума.

Тако је и отворен простор за стално кршење Уставне повеље коју су 14. марта 2002. године усвојиле Скупштине Србије и Црне Горе.

Кршење две битне норме Повеље биле су фаталне по Државну заједницу. Једним су се одмах на почетку сломиле институције Заједнице, а другим се спречило да Државна заједница добије демократски легитимитет . Прво кршење захтевале су српске власти, а друго је била нужна потреба црногорског режима. Оба је спровео њен први и једини председник Светозар Маровић.

Често сте истицали да се урушава и Уставна повеља. Ко је то више чинио Србија или Црна Гора? И зашто?

Државна заједница се састојала од малобројних и сведених институција,  Савет министара је представљао једну од централних . Повељом је било предвиђено да најважнијим министарствима, одбраном и спољним пословима, не може у исто време да руководи  једна (иста) држава чланица. Ови министри су морали обавезно да се ротирају после две године. Овакво решење требало је да представља равноправност у заједничком управљању , поделу одговорности и да хомогенизује Државну заједницу.

Прво, кршење Уставне повеље настало је баш у овом делу. На молбу званичног Београда оба министра су противправно постављена из Србије. Свилановић за спољне послове а Тадић за одбрану.  Овим је почело и непоправљиво рушење институција државне заједнице. Касније је ово било немогуће вратити у  прописани  ток и успоставити предвиђену заступљеност у Савету министара.

Лидер ГСС, до тада савезни министар, Горан Свилановић предложен је за новог шефа дипломатије Државне заједнице само да би се  сачувала тадашања власт у Србији, пошто је његова странка претила да ће изаћи из тада већ распадајућег ДОС-а.

Наравно, све ово је одговарало црногорском режиму који пристаје на овакав уступак српском премијеру  И свесно се лишавају свог права на министре. Прижељкују што више оваквих непринципијелност, да би се функционисање Заједнице довело до бесмисла. Подгорица води паралелну дипломатију чији је основни циљ био отцепљење Црне Горе.

Јасна је била намера да се будућност државне заједнице гради договором два премијера. Потези њих двојице указивали су да им жеља није била да  ојачају СЦГ, већ да је искористе као полигон, Ђукановић за прављење личне државе, а Ђинђић за консолидацију сопствене владе.

Премијер Ђинђић трагично је изгубио живот само пет дана пре конституисања Савета министара СЦГ.

Да ли је то био у пут у црногорску независност, као и црногорска саботажа избора?

Листа кршења Уставне повеље постаје све дужа. Ипак, финано рушење СЦГ догодило се кршењем самог темеља-суштинске норме, која је обавезивала на непосредне изборе за заједнички парламент. Ове изборе је требало одржати две године од конституисања Државне заједнице. То је требало да буде потврда легитимитета Заједнице, остваривање демократије и афирмација парламентаризма.

Подсећам да први сазив парламента СЦГ није биран на изборима, већ су га чинили посланици делегирани пропорционално према заступљености странака из свих парламената.

Почетком марта 2003. црногорска власт доводи до апсурдне ситуације у Државној заједници. Заједница остаје без парламента, јер је мандат постојећем сазиву истекао, а нови посланици нису изабрани. Разлог за то је избегавање обавезе црногорских власти да донесу свој закон о непосредним изборима за парламент СЦГ. Премијер Ђукановић и његови коалициони партнери нису смели да их спроведу јер би тиме дошли у немогућу политичку ситуацију. Морали би да организују изборе за Заједницу против које су .Ово не би могли да објасне својим бирачима. Изгубили би ове изборе што би отворило могућност настајања лоших последица по њихову даљу владавину.

Тврдим да су избори одржани, без обзира на њихов исход у Црној Гори и у Србији, Државна заједница би опстала, добијајући свој демократски легитимитет и сталност.После овога, тешко би могло да се рачуна са исходом црногорског референдума из маја 2006. Извшилац ове „изборне саботаже“, Заједнице опет је био њен председник Светозар Маровић. (који сада проводи више времена у  Београду кога је оцепио него у својој Будви коју је осамосталио).

А како се ЕУ понашала у том периоду? Ви у ДСС нисте били благонаклони према Бриселу и његовој улози у одвајању Црне Горе од Србије?

ЕУ је аминовала овакво кршење повеље, па је мандат старог, нелегитимног сазива продужен за још годину дана. Овим је омогућила црногорском режиму да спроведе референдум пре избора.

Непосредни избори су били законска обавеза после 2 године, а референдум само политичка могућност после 3 године. ЕУ је наметнула да политички договор буде значајнији од Уставне повеље. Нормативни ред ствари садржан у Уставној повељи био је скршен.

Да не жели опстанак државне заједнице, ЕУ показује на њеном крају. 17 дана пред референдум у Црној Гори прекида преговоре о Споразуму о придруживању са СЦГ. Овим даје јасан сигнал  црногорским властима да су му сва средства дозвољена ка независности.

Формални разлог за прекид преговора се изналази кроз незадовољавајућу сарадњу СЦГ са Хашким трибуналом. Овај разлог је тешко одбрањив, јер је ЕУ те исте преговоре обновила касније појединачно и са Црном Гором и са Србијом, иако питање Хага није  ни у једној држави било завршено, о чему сведоче каснији догадјаји. Да ово није прави разлог говори и чињеница да је Србијом потписан ССП 2008. а да су два најтраженија хашка оптуженика још била на слободи.

Референдумско рушење 

Ви заправо кажете да је рефендумом у Црној Гори – ЕУ заправо сахранила заједничку државу?

Референдумски поступак је представљао завршне радове ЕУ у рушењу Заједнице. Ово је требало било како покрити народном вољом. Унија је наметнула своја референдумска правила , мимо свих стандарда и признате медјународне праксе. Ово решење није одражавало легитимитет. Да се желео легитимитет, онда би природна већина за успех референдума у Црној Гори могла да буде само апсолутна већина, односно 50 посто од броја уписаних бирача плус један глас.

ЕУ је постала саучесник у лишавању права гласа више од 260.000 људи, црногорских држављана који су живели у тада важећој Државној заједници и који су имали пребивалиште у Србији. Тим грађанима, црногорским држављанима, било је забрањено да се изјасне на референдуму о судбини своје државе.

Илустративан је један пример: покојни Вукашин Мараш тада је био Заменик министра одбране СЦГ. Ја сам био Министар унутрашњих послова Србије. Обојица смо имали имовину и плаћали попрез у Црној Гори. Обојица смо били држављани Црне Горе, обојица са пребивалиштем у Србији, он на Косанчићевом венцу, ја на Врачару. Он је могао да се изјасни на референдуму, а ја нисам.

ЕУ је била глува и на бројне нерегуларности током референдума. Додуше, њен представник реаговао је само једанпут, сат времена по затварању гласачких места. Тада је председник референдумске комисије, словачки песник и познати сомелијер Франтишек Липка, пресудио у корист црногорске независности.  Употребио је свој „златни глас“ како би ефикасно одбио стотине приговора на неправилности Блока за заједничку државу, који би значајно утицали на исход референдума.

У знак сећања, један колашински хотел поносно је понео његово име!

Оптуживали сте Брисел да има амбиције да затвори круг: после Црне Горе – Косово. Јесу ли успели у том плану?

Све се јасније види када се у контекст доведу две изјаве у размаку од 14 година. Прва, је скоро очинска, из ауторског писма Хавијера Солане фебруара 2002. где каже: „ЕУ није заборавила кључну улогу Црне Горе током мрачних Милошевићевих година. Захвални смо народу Црне Горе и њиховим лидерима, и бринемо за њих.“ И друга, из партијског обраћања са седмог конгресапредседника ДПС Мила Ђукановића, јуна 2015. који готово у форми захвалнице говори о прихватању „необичне референдумске формуле“, као услова „убрзаног међународног признања Црне Горе“.

Све ово говори о јасној намери да се државна заједница разгради. ЕУ и САД су знали да је Србија без Црне Горе знатно ослабљена. Знали су да једино ове две старе државе у заједичком збиру имају значај који се мора уважавати када су у питању геополитички догађаји на Балкану. Не само због могућег политичког утицаја, већ и због способности да заштите своје територије. Одвајањем Црне Горе, Србији је постало знатно теже поновно успостављање суверенитета над Косовом и Метохијом. Или још јасније, проглашење независности Црне Горе био је први корак ка независности Косова и Метохије. Ми смо то још тада видели, неки то виде данас, а неки никад неће признати да то виде. Било како било, Црна Гора је постала независна и призната држава. Учинили смо све што је било у нашој политичкој моћи да сачувамо Државну заједницу . После овога Коштуница је кренуо да спречи растакање Србије.

—————————————–

<

p dir=“ltr“>Извор: Недељник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: