Драган Јочић: Зашто Србија данас скрива свог Краља Ујединитеља?

Пише: Драган Јочић

„Александар је Југославију направио јуначки. Сам. Својим оружјем и са својим вољеним и верним Србијанцима. У једном маршу и у једном даху, од Солуна је прегазио албанске качаке, бугарску војску (у Софију му савезници нису дали да умаршира), Мађаре, Немце, прошао преко Загреба и у Ријеци новембра 1918. ставио пушку под нос италијанској армади.

Тито је своју Југославију направио уз помоћ Енглеза и својом авнојевском преваром, без Срба и на њихову штету. Из ове преваре истицале су остале, све до оне највеће, уставне, 1974. године“, пише у ексклузивном ауторском тексту за Недељник некадашњи министар унутрашњих послова Драган Јочић, а поводом иницијативе Недељника да се у години обележавања 100. годишњице стварања Југославије на дневни ред стави питање да ли треба подићи споменик краљу Александру.

Јочић је у тексту за Недељник, између осталог, анализирао владавину краља Александра и упоредио тековине његове владавине са режимом који је дошао после Другог светског рата.

„Хајде суштински да завиримо у разлоге краљевог Закона о заштити државе из јануара 1929. (диктатура) и Титова два из 1945: Закона о кривичним делима против народа и државе и Одлуке о суду за суђење злочина и преступа против српске части.

Краљева држава се озбиљно опструише. Диктатуру је народ са радошћу дочекао, уморан од хрватско-словеначке политичке саботаже која је трајала више од деценије, од страначких распри и комунистичке растројне делатности. При томе мора да се има јасан преглед следећих догађаја:

– Да га је на дан доношења Устава 28. јуна 1921. покушао бомбом да разнесе учесник Октобарске револуције Спасоје Среић и хрватски револуционар Ђуро Салај (две улице у Београду носиле су њихова имена до јуна 2004, а Салајево име краси и центар за образовање у Немањиној улици). Првог је краљ помиловао од смртне казне, а други је симболично кажњен.

– Да су му, три недеље после тога, Алија Алијагић и Родољуб Чолаковић (такође београдске улице нису остале без њихових имена, а последњи је проглашен заслужним грађанином) као припадници организације „Црвена правда“ у Хрватској убили министра унутрашњих послова Андрију Драшковића због доношења Обзнане која је била превенција за предстојећу интернационалну комунистичку деструкцију. Она ће се касније показати као акт без ефекта…

– Да је у Дрездену КПЈ новембра 1928. донела далекосежну историјску одлуку. То је био јавни позив на оружано свргнуће краљевог режима, уништавање Југославије од стране свих несрба и формирање својих држава“, пише Јочић.

Он у тексту наводи и да Титову државу није имао ко да опструише.

„Већина противника је побијена, што без суда, што са њим, и то само Срба преко шездесет хиљада. Он доноси прописе којим утемељује своју државу кроз политички терор. Његова два поменута акта дају формални оквир да се отклони остатак противника и омогући ликвидација целог предратног српског грађанског друштва. Александрова диктатура трајала је 33 месеца, а Титова 34 године, доживотно…“, пише Јочић.

Аутор је некадашњи министар МУП-а Србије

Извор: Недељник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: