Драган Петровић: Онемогућити тзв. Косову улаз у ОУН

Пише: Драган Петровић

Потпуно је јасно да је Бриселским споразумом и његовом операционализацијом српски елеменат чак и на сjеверу Косова и Метохије доведен у ситуацију да је под ингеренцијама Приштине, у оквиру уставног система самопроглашене државе Косово, и чак у пракси можда и важније од тога, а то је да je безбjедносним снагама тзв. Косова олакшан приступ и покоравање самог сjевера, гдjе дотле нису могли да дођу. 

Прво, последњих година је на инсистирање режима у Београду, скинут шут и блокада са средине моста на Ибру, што је дотле онемогућавало да се, сем појединачних пјешака, масовно и са возилима пређе мост и угрози сјеверни дио Митровице и сјевер Косова.

Сјевер Косова је уз све притиске остао и даље етнички неалбански и поглавито српски, док је сав простор јужно од Ибра практично геноцидно етнички очишћен. 

Друго, расформирана је цивилна заштита, гдје је и до хиљаду дугих цијеви било између осталог распоређено код грађана Митровице и сјевера, заједно са заштитним прслуцима и другом опремом.

Треће, полиција сјевера је формално стављена под команду и хијерахију Приштине и тамошњег „министра унутрашњих послова“, а и замјеник командира на сјеверу је Албанац по Бриселском споразуму, а „полиција сјевера треба да одражава етничку структуру“, што значи, како се она буде мијењала временом на штету неалбанаца и Срба, тако ће се мијењати и њен састав, односно етничка структура полиције неће бити замрзнута стањем етничке структуре сјевера када је пропис Бриселски донијет, већ ће уважити етничке промјене у пракси, које ће свакако бити на штету Срба и нелабанаца.

Да не говоримо да је судски систем такође помјерен по законима тзв. Косова и под ингеренцијама „владе у Приштини“, па стога није ни чудо да албанске јединице долазе на сјевер и малтретирају грађане, повећава се број инцидената, несигурност расте, а убиство Оливера Ивановића, или ово што смо видјели са Марком Ђурићем и другим жртвама тортуре само је један у низу демонстрација притиска на сјевер, и последица капитулација и уступака које је дао Београд Приштини, по питању безбједности грађана сјевера.

Запаљивање просторија (опозиционог према Вучићу) покрета Отаџбина и друштва српско – руског пријатељства, експлозије и насртаји на поједине Србе и њихово рањавање (случај Савељић и др.) само потврђују повећавање насиља и несигурности на сјеверу од потписивања Бртиселског споразума и његове операционализације.

До 2013. албанске снаге нису могле да пређу Ибар, па су покушали 2011, преко хеликоптера да дођу на Јариње, јер су за њим мост на Ибру и остале безбјдносне структуре Срба биле непремостиве, а сада захваљујући капитулантским потезима власти у Београду, то могу када хоће. То битно мијења амбијент и однос снага када се преговара о статусу Косова и Метохије, посебно позиције самог сјевера.

Представници власти и сам Вучић не спомиње напријед наведене ствари у својим бројном монолозима у блокираним медијима, па јавност у Србији и не зна заправо о чему се ради.

Наиме, да врх власти има поштене намјере према КиМ и самом сјеверу, не би давао те уступке, заправо капитулације, после којих су српске позиције битно горе него прије тога.

Са друге стране српска страна није добила ништа практично од свега тога. Да не говоримо да је правно и са аспекта међународног права Бриселски споразум практично неважећи, јер између осталог по Бечкој конвенцији из 1969, неважећи је онај уговор који је супротан са Уставом једне од потписница, а то је свакако српска страна и важећи Устав Србије из 2006. године. 

Сада је све прешло мјеру, након бруталног насртаја приштинских снага, и сваки политичар и одговоран државник би констатовао да Бриселски споразум не важи и да нема никакав интерес за српску страну.

Међутим, предсједник Вучић се држи тог споразума и ако српска страна нема никакве користи од њега, већ само максималне штете. Он је из више разлога неважећи од почетка, а ако су неки његови обриси и постојали, сада је раскинут од албанске стране.

Инсистирање Вучића и власти на Бриселском споразуму је опасан антидржавни потез, посебно ако имамо у виду да је и тзв. Заједница српских општина заправо фарса и да она не нуди српској страни апсолутно ништа, сем признавање и утапање у тзв. Косово, и сигурно етничко чишћење и исељење у кратком року, које би било институционално постављено и без икакве шансе да се они бране и да се Србија стави у ситуацију заштите.

До Бриселског споразума за Србију и већи дио свијета, сјевер Косова свакако је био дио државе Србије, па је након тога званични Београд омогућио албанској страни и продор и стављање шапе и на сјевер.

Ако би се сада констатовало да је мртав Бриселски споразум, то би била шанса да се макар дио катастрофалних последица његових за српску страну умањи и стекне нека перспектива.

Међутим, како Вучић обмањује јавност око суштине Заједнице српских општина, и чак постоје индиције да је спреман да спроведе тоталну капитуалацију са несагледивим поседицама око омогућавања Косову столицле у ОУН, преко обавезујућег уговора уз посредство ЕУ, последњи је тренутак да се нешто предузме да се то заустави.

У том правцу сви грађани, организације, удружења, физичка и правна лица, који се противе давању тзв. Косову столице у ОУН, преко обавезујућег споразума, и чак шта више, јасно виде опасност од даљег примјењивања Бриселског споразума, мислим да би било у овако кратком року неопходно и могуће урадити следеће:

Да сви правници и стручна лица политиколошке и правне области прије свега, треба да се изјасне о суштини Бриселског споразума, и посебно суштини Заједнице српских општина која је фарса. Дакле, не оно што контролисани медији желе да прикажу јавности. Било каква стручна дебата, која има иоле додира са професионалношћу, доћи ће до закључака који ће помоћи јавности да упозна суштину и Бриселског споразума и његове операционализације, те посебно тзв. Заједнице српских општина. Овдје посебан значај имају струковна удружења правника и др.

Да се сва удружења, политичке организације, без обзира на идеолошко и политичко опредјељење, изјасне по питању могућности да тзв. Косово уђе у ОУН, преко тзв. обавезујућег споразума, о ненадокнадивости штетности таквог потеза, и да покажу спремност да међусобно сарађују у правцу спрјечавања тог издајничког, противуставног чина.

Да се представе јавности постојеће петиције и иницијативе попут Народне резолуције, петиције за одбрану КиМ и др., јер су то драгоцјени елементи који могу помоћи да се блокира и оспори потенцијални велеиздајнички и антиуставни чин.

Већи дио јавности уопште не зна за постојање ових резолуција-петиције због медијске и тзв. меке окупације Србије.

Да стручњаци, истакнути појединци, српска елита, учествује у трибинама и обраћањима народу, преко доступних медија, укључујући и интернет, у објашњењу ситуације око КиМ, јер је највеће оружје наших непријатеља, медијска блокада, за коју ће свакако морати да се одговара и да се ово недемократско стање пренебрегне. Отуда је одговорност медија огромна, посебно у предстојећем расплету.

Да се организују манифестације, почевши од перфоманса, демонстрација, шетњи, митинга, као елемената за анимирања јавности, због медијске блокаде, са једне стране, а са друге као демократски вид изражавања по питању Косова и Метохије, али и укупне ситуације (лоше) у којој се земља налази, као и блокади и нефункционисању медијског простора, угрожавању и лошем функционисању државних институција и др.

У том правцу треба ставити по страни све разлике, идеолошке, парламентарне и др., и ујединити се искључиво по питању спрјечавања реализације могућности да се прихвати од званичника власти потписивање обавезујућег споразума и омогућавања тзв. Косову улазак у ОУН.

По овом питању ће се као лакмус папир показати у пракси сваки појединац, свака организација, биће скинуте све маске.

Уосталом, и сама онтологија Косовског боја је већ вековима у томе „ко је вЈера а ко невЈера“.

Они који инсистирају да имају ексклузивност у овој кључној борби, и да не требају сарадњу са осталима, заправо раде свЈесно или несвЈесно у корист наших непријатеља.

Сада нам је потребна саборност више него икада, и сада ће се у пракси показати сваки појединац и свака организација, сваки медиј.

Омогућавање нашим непријатељима да тзв. Косово преко обавезујућег споразума добије столицу у ОУН, би био дефинитиван почетак самог краја постојања српског народа и државе Србије као цjелине. – Ненадокнадљив морални пораз, и омогућавање свих сценарија нашег даљег сламања, попут федерализације Рашке области, сламања Републике Српске, отцЈепљења Војводине, а паралелно са тим, наставак промјене етничке структуре наших простора због ефеката даље примјене погрешног неолиберално економско-социјалног модела. 

Задњих година, Србија је изгубила становништва приближно онолико колико становника има Црна Гора, а не чини се практично ништа важно од стране државе да преиначи ове трендове.

Напротив, врх режима, демографски крах, као последицу њихове владавине и погрешног економско-социјалног модела, узима као аргумент за предаје територија и друге облике капитулације.

Фаворизовање и омогућавање социјалне патологије, подстицање рада коцкарница и „игара на срећу“, спортских кладионица, рекламирање алкохола, доступност дроге, лак морал и проституција, обарање образовног нивоа и подстицај шунду, пораст криминала, осиромашење становништва, неправедно социјално раслојавање – иду у том правцу.

Ово је битка која одлучује заправо да ли ћемо даље постојати као народ, јер поклањањем противно резолуцији 1244, читавог КиМ, а посебно жртвовањем и самог сјевера који је уз сва етничка чишћења и геноциде и даље остао српски и неалбански, изгубили бисмо све.

Напротив, однос снага се мијења у свијету, а албански ревизионистички фактор је са свих страна окружен сродним државама (Србија, Црна Гора, Македонија, Грчка) које лако могу онемогућити заједно албански ревизионизам који је уперен против свих, пошто се смањује утицај САД на овим просторима.

Зато наши непријатељи и журе, пошто су Русија и Кина блокирале признање лажне државе Косово у ОУН, да и сами у име идеологије ЕУ отворимо врата предаје из Београда, што власти задњих година и чине.

Како им је у том рату најјаче оружје блокада медија и лаж, ово је прилика да се народ повеже и информише и спријечи катастрофу и еутаназију без примјера у свијету.

Задатак сваког поштеног грађанина, посебно интелектуалца, човјека из свијета медија и сл, је да покуша да помогне у том правцу.

То је пут, не само одбране КиМ, већ и пут који је повезан са алтернативом погубном економско-социјалном моделу, демографском пропадању и нестајању Срба као народа.

За очекивати је да су то мотиви на које ће сваки појединац и организација који нису директно увезани у ланац издаје, позитивно реаговати, и ова опасност ће се отклонити, како бисмо у ближој будућности поново били власници своје судбине.

Сви они који из било којих ситношићарџијских интереса, подржавају ово погубно стање, можда ће фигуративно речено „и добити неки свој сендвич“, али ће за сва времена изгубити суштину свог постојања и душу, а то је нешто за шта се свакако треба борити.

Уосталом, и чињеница да преко 80 % грађана Србије и сада, на врхунцу дјелања мекоокупационог апарата, блокаде медија до сада невиђених размјера довољно говори да демократским путем предаја Косова и Метохије тзв. узајамним споразумом, односно омогућавање тзв. Косову столице у ОУН није могуће.

Зато је наша борба демократска, а наших непријатеља закулисана и противуставна, чак и када неки од њих делују из врха институција система.

Народ ће побиједити. Само је потребно да се свако од нас изјасни у складу са својим могућностима или макар не прода своје мишљење и сврху постојања за „неки сендвич“!

За сада је 82 према 18 % за народ, а то знају и властодршци, а и наши непријатељи. То знају и наши пријатељи и зато Владимир Путин поново изјављује, чак и у строго контролисаним медијима на територији Србије бива пренесен, да је кључ за интерес Србије, а и већег дијела свијета који је по том питању подржава, поштовање Резолуције 1244.

То зна и Вучић и зато не спомиње Резолуцију 1244. Народ или сендвич, успјех или издаја, Резолуција 1244 или обавезујући споразум и улаз тзв. Косова у ОУН, Путин или Вучић, смисао постојања или смисао поништавања.

Мислим да је одговор и више од 90 % за народ, само нам је потребна макар минимална претходна комуникација и размјена информација, демократија и дјелић полуслободе медија.

То би било довољно да збрише црне облаке могуће еутаназије српског народа која нам пријети, ако би се обезбиједио обавезујући споразум и улазак тзв. Косова у ОУН.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: