Драган Р. Ковач: Помисао

Сада, када се све завршило, долазак те 2021. године памтим по стравичној дилеми која ме је тада почела обузимати и дубоко раздирати. Наиме, признаћу вам, па куд пукло – да пукло, кренулa је да ме повремено спопада противприроднa, малтене јереснa мисао, како би можда било добро да умре – моја мајка!? Да, моја рођена мајка! Ето, већ је била на домаку своје 88. године живота и што јес’- јес’, наживјела се, истина битишући скомно и без великих прохтјева.

– Паре на буњиште, срећу на огњиште – често је говорила своју животну филозофију, од које никада није одступила.

А, пошто је у претходној години доживјела прво шлог, од кога се колико-толико опоравила, а онда сломила кук и послије операције ипак остала непокретна, њен живот, како сам у тренуцима малодушности промишљао, више није имао потребно људско достојанство, па ни – смисао.

– Знам, мој сине, да сам вам на терету, али не може живо чељаде у земљу, а и ја нећу довијека! – знала се искрено појадати.

Прилазећи јој док спава, да преконтролишем њено стање, обузимала ме је помисао, чак и нека језива запретана нада, да ћу можда констатовати да више не дише… Послије тога, више нисам могао да заспим, превртао бих се у кревету, често обливен хладним знојем.

Истина, она је имала пензију од скоро хиљаду конвертибилних марака, коју сам ја без зазора узимао и њоме попуњавао свој породични буџет. Да се разумијемо, није ни њој ништа недостајало, моја жена (није да је хвалим, има та својих „бисера“!) је била веома пажљива према њој и нудила је пробраним јелима, мада је мајка највише вољела да преостали суви хљеб присмочи са млијеком или парчетом сира, које нико неће.

Као љекар, вичан манипулацији са полупокретним људским тијелом, изазивао сам дивљење и поштовање код комшија и родбине, одржавањем њене личне хигијене. Кад год је требало, носио сам је у наручју у купатило, помагао јој без отпора при обављању физиолошких потреба, купао је, брисао тијело, сушио јој косу и облачио чисти веш и робу.

Сваког јутра, прије одласка на посао, промијенио бих јој пелену, а то сам чинио и увече прије спавања. Тако чиста, у новој миришљавој постељини, знала је, са искреношћу која се не да одглумити, одушевљено рећи:

– ’Вала богу, што ми је фино!

Ја бих тада остајао са њом у соби и гледао телевизијски програм до касно у ноћ. Иако је куњала, а повремено и заспивала, била је истински срећна само због мог присуства, ту на каучу, испод њеног ситног згрченог тијела… И тако су текли дани…

Нажалост, поменуту напорну рутину, којој сам се био успјешно прилагодио, ускоро ми је пореметио непријатан осјећај недостатка ваздуха при пјешачењу узастрану, а при ношењу мајке у купатило, почео сам осјећати бол у грудима… Врло брзо ми је кардиолог открио тешку срчану ману и сумњичаво вртио главом при изношењу податка да је мој отац умро млад, у 58. години живота, од тешког инфаркта. Осим тога, није било ближег рођака, живог или мртвог, који није доживио срчани удар. Послат сам на клинику у Београд, гдје су ми одмах препоручили хируршки захват на отвореном срцу! Што прије – то боље! Знао сам шта то значи и да су статистике неумољиве! Мајци, нормално, ништа нисам говорио о томе, јер је и она полако посустајала.

И, некако баш у то вријеме, почела је да ме мори она примисао, на коју сам вам се пожалио на отварању ове приче…

Ух, скоро заборавих да напоменем, да је моја мајка, само пет година послије очеве смрти, на самом почетку задњег рата, изгубила и сина, мог млађег брата, који је погинуо од непријатељске гранате, надомак нашег града (отуда и она, за њу домаћицу, велика пензија). Нећу вам причати о трауми и болу који је доживјела, попут свих мајки на свијету, при таквој трагедији…

„Шта, ако ја умрем на операционом столу!?“ – почео је да ме изједа унутрашпњи црв сумње и страха.

„Шта ће тада, она јадница, која је већ једном ногом у гробу!? Зар треба да јој се деси да сахрани и другог сина, те још једном претрпи већ преживљену голготу!? Не заслужује то ни највећи грешник, а камоли моја мајка, која ни мрава у живота није згазила, а и сада се, када прије спавања угасим свијетло, крсти одузетом руком и збрзава Оченаш! Моли се за здравље преосталог јој сина, тј. моје и моје породице“.

И шта да вам причам, попут ненаданог разарајућег праска у мојој глави, спопала ме је стравична мисао, дошла ниоткуда, или боље рећи из свемира:„Било би боље да умре – одмах!?“

„Могао бих да је достојанствено сахраним и ,миран’ одем на клинику“ – размишљао сам даље, скоро охрабрен, али би ми се онда неки натприродни глас, помијешан са текстом Хипократове заклетве, јављао циничним дубоким церекањем: Хааа, хааа, хааа…

Неколико дана прије него се смирила, по обичају сам сједио на каучу подно ње и гледао телевизијски пренос утакмице Лиге шампиона. Мајка је куњала, у ствари плитко спавала, повремено се мешкољећи. На екрану су у крупном плану приказали младу фудбалску звијезду, која је директно из свог афричког села доспјела на један од највећих европских стадиона, уз баснослован уговор од стотињак милиона евра. Наводно фаулиран, фудбалер се театралнио грчио на трави уз пренаглашене гримасе. Видјело се да глуми и преувеличава фаул над собом, желећи издејствовати „жути картон“ за противничког одбрамбеног играча. Црнчеве беоњаче и бијели зуби са пурпурноцрвеним деснима су били у првом плану, а моћни рефлектори стадиона истицали су капи зноја на свакој пори лица и на свакој коврџавој длачици модерне офарбане фризуре. Полугласно сам се насмијао, тој бизарној сцени, а тргао ме је неочекивани коментар моје мајке, која је полуспуштених капака гледала у екран. Уз сажаљив, скоро болан, израз на лицу, изустила је:

– Крвав динар!

Морао сам се гласно насмијати…

Послије неколико дана, Онај коме је сваке вечери упућивала молитву се смиловао над њом, или је можда обратио пажњу на противприродну дилему која ме, грешника, повремено раздирала.

Врло брзо, послије њене сахране, упутио сам се на клинику. Нисам био „миран“, као што сам раније претпостављао! Кад сам послије вишедневне постоперативне драме дошао себи, моја прва помисао, независна од моје воље, била је упућена њој…

Слободна Херцеговина

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: