Драги Небојша! Драги пријатељу! Песниче – уклетниче!

Пише: Милица Краљ

Поводом смрти песника и новинара Небојше Бошковића

Драги Небојша!
Драги пријатељу!
Песниче – уклетниче!
Незлобиви самотниче!
Браниоче Косова 1999!
Одани и храбри родољубче и србољубчеи русољубче!
Лирику магијских плавих мелодија и белих рима!
Мајсторе, репортажних записа!
Потомче породичних ленти, прадједа Ђока Бошковића, оперативног официра на Скадру и дједа Николе Бошковића, представника црногорског двора у Москви и Паризу!
Носиоче Видовданске повеље Трибине „Ријеч“ УКЦГ!
Отишао си у трену, у магновењу, после телефонског разговора да се осећаш боље и да верујеш да ћеш и из овог окршаја са тешком болешћу изаћи као победник.
Отишао си тихо, нечујно,добродушно, баш онако како си и живео задњих деценија.
Поверовала сам у твоју одлучност,снагу, истрајност… као и твоји кумови Магдалена и Перивоје, као и твоја мезимица Ивана за чији си дах живео, од чијег си осмеха цетао…
Но, заборавили смо једно да смрт нема милости, да смрт долази ненадно, да смрт бриљира бирајући најбоље, најчеститије, највредније.

Тебе је, драги Небојша, искидало ово отровно обесмишљено време; изгризле године без посла, без стана, без пара…разјела друштвена неправда и рана предубока која је скривала најдубља разочарења и бол. И тешка, претешка болест коју си прећуткивао и скривао од мнозине, од равнодушја и бездушја.
Драги пријатељу, нека пламен подушне свеће коју палим за тебе у Храму Христовог Васкрсења, и сузе свих нас који смо те волели, осветле пут чистој ти и ненатруњеној души у озвездане висине, у онај небески сјај и нека латице ружа загрле гробић тај“-како си и записао у песми „Сени“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: