Драгош Калајић – човек са својствима

Пише: Дарко Танасковић

Одавно се сабрало много јаких разлога за преиспитивање односа званичне српске интелектуалне и културне јавности, с израженим обележјима малограђанске чаршије, према личности, делу и заслугама сликара, писца и мислиоца Драгоша Калајића (1943-2005), једне од најсамосвојнијих појава укупне наше савремености, али и свевремености, коју смо се углавном плашили да препознамо и да се за њеним зовом винемо преко привидно безбедних (при)земних граница земаљске осредњости и задатих кодекса различитих „коректности“, како вредносних и уметничких, тако и идеолошких и политичких. Разлога да се коначно осмелимо за растерећен и поштен сусрет с Калајићевим наслеђем сваким даном све је више, али се тај лековити сусрет некако стално одлаже моћном и упорном инерцијом потискивања и прећуткивања оних једном обележених, паклено делотворном и у случајевима неких других некад отписаних стваралаца, а у само наизглед коренито измењеним садашњим друштвеним и духовним околностима. Можда би отварање (27. априла) репрезентативне репроспективне изложбе слика Драгоша Калајића, насталих у периоду од 1964. до 2001. године, уприличене у познатој ваљевској „Модерној галерији“, могло бити повод за ново промишљање и вредновање дара којим нас је овај несвакидашњи, апартни подвижник идеала апсолутне врлине и надљудске чврстине издашно даровао.

Однос према вечности

Доследна јасној линији стилског и мисаоног јединства концепције коју је од њеног оснивања поставио и о чијој се чистоти брижно и строго стара Љуба Поповић, „Модерна галерија“ у Ваљеву је досад организовала преко шездесет запажених изложби које су, без изузетка, биле прави културни догађаји, с одјеком и веома далеко од града на Колубари. Није никако случајно то што су се баш оци и посленици ове јединствене капеле модерне уметности на трагу Медиале и њеним примером надахнутих и сродних оригиналних новофигурацијских и хиперреалистичких сведочења уметника различитих генерација с нашег духовног и душевног поднебља (Љубе, Дада, Станчића, Воје Станића, Шејке, Оље Ивањицки, Васиљева, Главуртића, Самуровића, Тикала, Видака, Тошковића, Бунушевца…) одлучили да се достојно одуже Драгошу Калајићу. Ничег логичнијег од тога, што је могао осетити свако ко је имао срећу да тог сунчаног, драгошевски соларног и ветровитог дана у Ваљеву осети атмосферу спонатног колективног узбуђења и понесености многобројних поклоника Драгошеве незавршене, просветитељски трајно актуалне стваралачке и путоказивачке мисије. Како се могло чути, галеријско-критичарским жаргоном речено, изложба је заиста савршено „легла“ у три просторије малог здања поред Ваљевске гимназије, архитектонске близнакиње оне чувене Треће код Цветног трга у Београду, за коју је Калајић имао обичај да каже како је лепша и елегантнија од свих римских и миланских. Рекли бисмо да је и ова изложба на сличан начин или пре из истих разлога упечатљивија од оне последње, такође блиставе, римске у галерији „Елеутери“ (2004), којом се овај „београдски Римљанин“ опростио од свог вољног града на Тибру. Јер, како написа Драгошу такође драги и блиски Дучић, „ствари имају онакав изглед какав им дадне наша душа“, па се и Колубара намах прометнула у Тибар. И више од тога. Само што је, за разлику од очију Дучићевог песника, које се имале „боју зимског лимуновог грања или плитког мора“, а замутиле се на северу, где „гори бело и хладно сунце“, поглед Калајићевих хероја модро и метално плав, поглед оних који су на космичком Истоку и астралном Северу спознали извориште вечног и узвишеног смисла човекове соларне авантуре међу звездама. У изврсном уводном тексту за каталог Драгошеве изложбе („Челични романтизам Драгоша Калајића“), Дејан Ђорић, суптилни познавалац уметничке традиције којој у српском и светском „метасликарству“ припада његова уметност, није без разлога написао да је Калајића „слично боготражитељима интересовало како да превлада ужасну космичку дубину и успостави однос према вечности“. Ђорић запажа и да је у почетку млади Драгош, са својим „сребрним луком“ о рамену, настојао да изнедри „сликарство суровости“, али и да је „деведесетих открио чари Медитерана и соларне лепоте“, тако да, упркос одлучном рационалном обрачуну са сваком сентименталношћу, у суштини није био удаљен онолико колико би се то могло учинити, и колико је сâм хтео да изгледа, од меланхолично-носталгичног дучићевског јонског Сунца. Није ли он, уосталом, целог живота усрдно читао филозофске трактате хеленских мислилаца, одњиханих таласима Средоземног, а не неког северног мора? То је онај парадоксални, али и срећни спој „дионизијске радости за сликањем и германске посвећености послу“, како се у надахнутој беседи на отварању изложбе изразио Драган Јовановић Данилов. У праву је био Драгослав Бокан, велики поштовалац, делом следбеник и проницљиви тумач Драгошеве визије, кад је у топлом, али и мисаоно изоштреном некрологу „Мој Драгош Калајић“ закључио да је овај „пре свега, срушио, у својој Србији, ону вештачку брану између њене савремене културе и свих њених далеких извора и узора“ и да је, што је „можда још важније, срушио у себи самом, у свом духу и делу, ону неприродну брану између Истока и Запада“, и свега што је та далекосежно погубна подела на историјском и цивилизацијском плану подразумевала и донела, а наставља да производи и данас.

Чежња за хиперборејом

Из 25 Калајићевих слика представљених на ваљевској изложби, а које су све из породичне збирке, избија снажно стремљење ка идеалној, хиперборејској, прапостојбинској целовитости Човека, ка његовом (пред)митском исходишту и жуђеном коначном прибежиштву у утопијској будућности ради које једино вреди живети и борити против недостојности сила које привремено владају светом, али га и трајно загађују и скрнаве. Драгошева „Победа“, „Ника“, како је интерно названа једна његова велелепна небеска дијагонала између планетарне рањености и располућености, с доње, и надоблачног наслућивања осунчаног космичког плаветнила, с горње стране, није она акропољска, бескрилна „Нике Аптерос“, којој су варвари одузели моћ летења и успињања, већ лепотица раширених крила, с ратничким шлемом, у неодољивом лету ка пределима вечног Смисла. Драгош би нам морао бити важан баш из разлога и побуда вишега реда који су га наводили да сопствену судбину не доживљава као лично важну, да презире страх, нискост, завист, клевете, мржњу, па и саму смрт, о чему могу подједнако веродостојно сведочити они који су били с њим, искреним родољубом, на босанскохерцеговачким ратиштима и лекари који су га последњих година живота лечили од подмукле, фаталне болести. Објашњавајући свој програмски „Кодекс соларног реда“, Калајић ће забележити да је „у питању збирка упутстава која су ми указивала, и указују, почаст пристижући, током низа година, на моју адресу“, наглашавајући да је „питање ауторства тих упутстава беспредметно, јер један метафизички усмерен ред, по дефиницији, представља облик надиндивидуалне реализације, те су његови плодови идеално анонимни, односно имперсонални“. Доследност с којом је духовно, естетски и физички дисциплиновано неговао беспрекорну отменост своје личности, а што је многом посматрачу (и опадачу) изгледало као нарцисоидна и арогантна, умишљена самозаљубљеност и испразни елитизам, извирала је, заправо, из снажног унутарњег императива да се остане на висини тог надиндивидуалног, метафизички усмереног реда, да се не изда идеја Врха. Да се, као на сугестивном „Триптиху са шеширима“ (1967), елегантни европски борсалино шешир (Драгош их је радо носио!) не офуца и обезобличи, а словенски качкет не изметне у црвено бољшевичко једноумље, док амерички каубојски шешир стално мења боје, али не и облик. Надлетање оштрооког орла, спремност на скок и урлик тигра, поносно уздизање јелена на највишем испону литице и пропињање племенитог коња, исукани самурајски мач и сложени говор древних, архетипских симбола, читава тај хералдички прочишћени језик Драгошевих слика упозорава на погубност нарушавања аполонијског принципа који кроти хаос и успоставља меру на којој почива равнотежа Универзума.

Очекујући „огледало XX века“

С оне стране свих искуствених хијерофанија (по Елијадеу, чије је раније радове Калајић високо ценио), Драгошева коначна перспектива је, рекло би се, надрелигијска, у смислу неког одређеног, а поготово институционализованог, оцрквењеног верског учења, и сеже до примордијалног, уранског монотеизма ненарушеног доцнијим митолошким рационализацијама. Зато је, упркос њиховој наративној јасноћи, и одгонетање смисла Калајићевих слика, тих правих „идеолошких и естетских грбова високе симболике“ (Д. Бокан), немогућ посао за оне који им приступају с конвенционалним херменутичким кључевима из арсенала модернистичке и постмодернистичке ликовне критике и теорије уметности. Јер, Драгошево сликарство неоспорно јесте уметност, али се никако не исцрпљује у уметничкој транспозицији било које и било какве реалности или мисли о њој, већ је интегрални део пројекта васпостављања једне изгубљене стварности, вечне Постојбине трајног и класичног. А кад се тумач, поготово онај званични и етаблирани, пред делом осети немоћан, склон је, сасвим супротно од Цицеронове поруке из говора у одбрану песника Архије, да своју немоћ не искаже кроз поштовање, дивљење и смерно учење, већ острашћеним оспоравањем и одбацивањем. Остракизам којем је својевремено био подвргнут Драгош Калајић и данас се наставља замахом понеке нејаке руке с неубојитим каменчићем, али је ваљевска изложба, надајмо се, поуздан знак да улазимо у време пуне рехабилитације и афирмације овог по свему изузетног ствараоца. Та рехабилитација, ако се уопште може говорити о рехабилитацији некога ко је током највећег дела живота био упорно прећуткиван и потискиван, и будућа афирмација несумњиво су потребније нама него Драгошу. И то никако из само уметничких и културних, већ и виталних духовних, моралних и друштвених разлога. Радује вест, ако се потврди да је тачна, о „проналажењу затурених“ култних Калајићевих телевизијских емисија из серије „Огледало XX века“, а она очекивана и права биће тек најава њиховог поновног емитовања.

Драгош Калајић у нечему подсећа на Ноама Чомског. Обојица су, сваки својим путем и у својој ужој области мисаоног прегалаштва, допрли до суштине феномена којима су се бавили. Драгош је успоставио свој „кодекс соларног реда“ који (би требало да) управља судбином Космоса и Човека, а Чомски је продро до „дубинске структуре“ човекове језичке способности и засновао генеративну лингвистику. И један и други су се ригорозним, али и маштовитим апстрактним промишљањем примакли спознаји саме бити и пуноће Логоса, али су, вероватно баш зато, и били кадри да уоче све конкретне и животне погибли којима су Човек и Човечанство изложени у свету који већ дуго ту бит и пуноћу систематски разара и нихилистички обесмишљава. Ови савремени „аргонаути идеала“ (Ф. Ниче), за разлику од својих античких претеча, не крећу у Колхиду по златно руно, већ с освојеног врха суштинске спознаје одапињу немилосрдне дијагностичке громове и стреле ка озбиљно оболелом свету, не би ли се човечанство вратило исконима – изгубљеној мери и поремећеној равнотежи. И баш зато што се није ограничавао на реторику ликовног говора, на филозофска промишљања и на категоријални апарат спекулативног симболичког дискурса, што би му, упркос узнемиравајућој ерудицији, надмоћности и неразумљивости за непосвећене, вероватно било опроштено, Драгошево жигосање разних конкретних негативних појава и њихових носилаца у нас и у свету пресудно је допринело његовом диригованом друштвеном и културном маргинализовању и изопштавању. Тако је он, рецимо, написао да „либерални капитализам своја начела и налоге приказује у облику највернијих одговора на људске потребе и жеље, успављујући самоодбране човека и усађујући се дубоко у душу, да би је тровао и разарао“. Треба ли ту данас нешто додатно објашњавати? Убеђени противник привредног опоравка заснованог на задуживању по рецептури ММФ-а, пророк нашег, и не само нашег, „дужничког ропства“, Калајић је доживео жестоке идеолошке дисквалификације од стране економских „експерата“. Њихово папагајско хорско реаговање на своје текстове у „Дуги“ (1995) окарактерисао је, у „Америчком злу“, као „сасвим озбиљан симптом интелектуалне и моралне превртљивости од које хронично пате овдашње псеудоелите, јер су његови најгласнији критичари „донедавно листом били противници капиталистичке експлоатације пролетаријата, те заговорници или проповедници свих експеримената реалног социјализма, од дириговане привреде до ‘договорне’ или ‘самоуправне економије’, а данас су пак подједнако горљиви заговорници или проповедници дивљег, либералног капитализма и његових глобалистичких и мондијалистичких метастаза“. Укратко, људи без својстава.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: