Драгослав Бокан: Филмове против Срба највише снимају Срби

Редитељ и писац Драгослав Бокан годинама тврди да најновији балкански рат још није завршен – траје процес стварања „велике Албаније“ и постоји већ дводеценијска инерција утврђених пропагандних матрица.

Списку умјетничих израза Холивуда у којима су Срби негативци, одговорни за крвопролиће деведесетих и за зла у балканским ратовима, придружио се недавно још један блокбастер. „Мој лични рат“, према уиграном шаблону доделом негативне роле Србима, својим лицемерним и једностраним погледом на велику несрећу изазвао је много негативних коментара, љутње, па и природног питања: Докле више?!

Редитељ и писац Драгослав Бокан годинама скреће пажњу на то. Он тврди да најновији балкански рат још није завршен – траје процес стварања „велике Албаније“ и постоји већ дводеценијска инерција утврђених пропагандних матрица, пишу „Новости“

Једном негативци, заувек негативци – каже, за „Новости“, Бокан. – Када је, почетком деведесетих, укључена тешка артиљерија тоталне пропаганде против Срба током распарчавања Југославије, посебну улогу добили су светски масмедији, и, наравно, најубедљивија и најсугестивнија од свих уметности: филм.

Оно што су били пре тога вампири, зомбији и Индијанци, па онда Јапанци, Немци и Руси, додељено је најновијим негативцима – „непокорним Србима“.

* Зашто је рат на простору бивше Југославије и даље многима на Западу инспирација?

Филмски продуценти нису склони лаком одустајању од већ изграђених стереотипа. Не превише захтеван, модерни гледалац има потребу за лако препознатљивим симболима, јасно обележеним носиоцима и слугама зла, па су за те сврхе просто идеални „Милошевићеви Срби“, једини реални противници НАТО-а у њеној историји.

А и безопасније је нападати „мале балканске Русе“, а не њихову много бројнију, нуклеарним наоружањем опремљену североисточну браћу.

* Због чега се ни после две деценије та слика није променила?

Зато што политички, англоамерички Запад и даље постоји устројен по моделу из времена пада Берлинског зида и почетка растурања СФРЈ, па су и данас на сцени исте координате, иста општа стратегија и начин размишљања као и у временима Буша и Клинтона, Тонија Блера и Јована Павла Другог, Дитриха Геншера, Холбрука и Олбрајтове.

* Зашто у Србији није урађено много филмова на ту тему?

То је и најважније питање, темељ који садржи и сва остала питања и недоумице на тему антисрпске пропаганде. Како да очекујемо некакву објективност, а камоли наклоност света према нашим ратовима, када смо се сами својски потрудили да дамо подршку управо том пропагандистичком стереотипу Срба као ратних злочинаца, послушника ратнохушкачких режима, крезубих крадљиваца беле технике и најгорег дела свог народа?

Откуд да далеки Холивуд буде милосрднији од наших продуцената и финансијера, овдашњег Министарства културе и локалног Филмског центра?!

Ми имамо све врсте антисрпских или, у нешто бољем случају, антиратних филмова, без и једног јединог који би се усудио да јавно и отворено покаже много пута показано херојство српских ратника и нашег народа.

То паклено осмишљено „селективно слепило“ наших аутора – у улози дрвених адвоката свих наших непријатеља – нас ће, чини се, докрајчити, и нашем потомству у будућност послати погрешну, лажну слику о томе шта се заиста збивало са српским народом у двадесетом веку.

На која дела конкретно мислите?

Имате колико год хоћете критичких филмова: од несрећног „Дезертера“ па до бесрамне „Турнеје“, још горег „Терета“ или, нормалном разуму тешко схватљиве, „Дубине два“. Када томе придодамо агресивно антисрпске пројекте попут „Шишања“ или брутални нихилизам такозваног „Српског филма“, убрзо ћемо доћи до почетка оног правог, једино реалног одговора на постављено питање.

Несрпска и антисрпска, неотитоистичка и постјугословенска, атеистичка и хиперкритичка, све само не национално одговорна и истине жељна атмосфера влада нашом земљом од када знам за себе. И то тако траје, са неизбежним последицама.

* Има ли изузетака?

– И даље имамо само оне ретке изузетке од правила, попут изванредно успелог „Марша на Дрину“ Жике Митровића или генијалних Драгојевићевих „Лепих села (што) лепо горе“?

* Како то да у време док се разговара о канонизацији Степинца нема чак ни нашег правог документарца који би, рецимо, говорио о српским жртвама Јасеновца?

– Само непостојање оваквих филмова довољно говори о томе где живимо већ дуже од седам деценија. Као да још над нама влада цинична мржња Титовог генерала Стеве Крајачића док својим ратним друговима каже, без трунке стида, а крај јасеновачког стратишта: „Мало смо вас побили!“

* Србији, дакле, недостају озбиљни пројекти на тему наше историје?

– Да. Србији, пре свега, недостаје аутентична српска култура која се неће стидети своје природе и свог правца деловања. Без активне и амбициозне, смеле и креативне српске културне политике нема нам ни обнове, ни правих реформи. Тек ако у духовној и културној сфери будемо почели да преображавамо све оно „лоше“ и „недовољно“ у нешто много боље и перспективније, онда ће, за тим, кренути и све остало.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: