Драгослав Бокан: О орлу, змији и голубу

По завршетку сваког тениског турнира, поражени финалиста и нови победник морају да одрже своје говоре. Први (добитник утешног тањира) – један краћи, други (добитник шампионског пехара) – знатно дужи, АЛИ, ОПЕТ, ОБАВЕЗНО ПРИГОДНИ говор.

Они, напросто, морају да се „захвале публици“, изразе своје „искрено задовољство постигнутим“, а онда и – да помену све „добровољце“, учеснике крај терена и, као шлаг на торти: СКУПЉАЧЕ ЛОПТИЦА.

У том тренутку сви присутни се као по команди доброћудно осмехну, почну да климају главама (све међусобно се гледајући са разумевањем и као део једне велике целине) и увек крене „спонтани аплауз“ шампионима који, ето, не заборављају ни оне на дну тениске спортске и друштвене лествице. Јер, ко зна, можда ће сутра „баш неко од ових дечака и девојчица постати велики шампион“.

Кад сам први, десети, стоти… пут чуо ову ритуалну похвалу „скупљачима лоптица“, нисам то ни примећивао. Нисам обраћао пажњу на тај наизглед неважни детаљ.

Али, када сам, временом, схватио да је овај поздрав обавезан и да се не сме изоставити, тад сам почео да обраћам пажњу на њега. И спознао да је то „порез“ који се мора платити, да се тиме сваки шампион понаособ доказао као онај „бољи, хумани & позитивни део човечанства“, као неко ко неће пљускати по води и прскати у очи свемоћне контролоре сваког њиховог потеза под глобалним рефлекторима – јер би, иначе, био брзо елиминисан и избачен из игре.

Можеш да будеш победник, али има да се захваљујеш свим „волонтерима“ и „скупљачима лоптица“ – не као стварни знак пажње великих према малима, већ као обавезни (иако неформални) вербални потпис на невидљивој и свеважећој „Декларацији о политичкој коректности“.

Нико од нас зато не може ни да замисли кроз какве све тешкоће је морао да прође наш (и, ускоро, светски) највећи шампион свих времена. Он, који је на почетку каријере отворено помињао Косово, свој српски народ, Бога, страдање под НАТО бомбама… имао је да бира – или да „смањи доживљај“ или „да га нема“.

Како би било извршено ово одстрањивање не знамо (или ножем, као код Монике Селеш; или кроз „извештај допинг комисије“ након неког у пиће му убаченог састојка; а можда и на још гори и окрутнији начин), али сам ја, у сваком случају, апсолутно сигуран да ова његова спонтана и екстремно видљива родољубива пракса (на првобитни начин показивана) – не би могла дуго да потраје. Посебно након што је од „једног из групе најталентованијих младих тенисера“ убрзо ушао у престижну групу од „тројице најбољих“, а онда постао и усамљени јуришник на све Федерерове рекорде (и понеки Надалов).

Новак је изванредно талентован и не мање интелигентан човек и то је одмах схватио.

Величанствено је то што његову вербалну суздржаност није почело да прати и смањење стварне љубави према средини из које је поникао. Само је сад морао да говори стратешки вешто, баш као сваки супер-мудри дисидент и „неистомишљеник“ у једноумној диктатури светског Великог Брата у џиновском риалити-шоу програму на планетарном нивоу.

Морао је да постане „безазлен као голуб и мудар као змија“, да му не би почупали његово високолетеће, слободоумно орловско перје и поставили га сурово на оно за све Србе предвиђено место (на „стуб срама“, у неку аферу или томе слично неприлику).

Озбиљан је овај наизглед лакрдијашки свет, и јавне гесте свих најпознатијих становника Земље се, без изузетка, стављају на апотекарску вагу и тамо онда детаљно и злонамерно мере.

Део овог свакодневног теста „прихватања свих правила игре“ (које и нема баш превише везе са спортом, а нимало са могућношћу „личног избора“) је и ова лакрдија са „скупљачима лоптица“ и благим осмехом према често и непријатељски настројеним гледаоцима.

То, тако, мора и не може се избећи или „заборавити“.

Овакви, у суштини понижавајући ритуали су и драгоцена поука свим њиховим практикантима – да брзо и конкретно схвате у каквом свету живе и где се заиста налазе. Да разумеју све оно лицемерје и бескрајне акробатске перверзије наше цивилизације (без душе и праве вере). Да се што брже и што правилније поставе према невидљивим контролорима сваке њихове речи и поступка…

Ту се одмах и опет дотичемо главног јунака ове и многих других наших прича (и још преосталих нада). Оног ко мора да издржи, не трепнувши, све најсуптилније полиграфе и провере – и остане свој на своме, чврсте кичме и бљештавог погледа рођеног победника. А да, притом, не игра „само једно лето“ у пркосном ставу дивљег балканског бунтовника, унапред осуђеног на (неизбежни) пораз и (показно, казнено) прогонство.

Због свега наведеног, свака част Новаку Ђоковићу на његовој спортској интелигенцији и завидној зрелости у избору између декларативног (пркосног, краткотрајног, „прстом у око“) и оног реалног родољубља.

Уместо да, попут Иванишевића, носи српску верзију његове на све (мајицу, шорц, торбу, качкет…) утиснуте „шаховнице“, Новак од Србије је решио да своје српство мистично смести у свој јасни и бистри поглед; у своју посвећеност родитељима, жени, сину („овенчаном“, Стефану), покојном деди, породици…; у своју хуманитарну Фондацију посвећену српској деци; у свој национални понос; у своју простосрдачност и „ненормалну нормалност“ упркос свим тим стотинама милиона евра које је (легално, својим трудом и вештином) стекао; у своју неустрашивост вечног Давида међу умноженим Голијатима; у своју ћирилицу којом пише по објективима телевизијских камера; у своје победоносно ломљење и превазилажење свих очекиваних „падова форме“ и до сада постављених лимита и рекорда. И у свој повремени пољубац оног дрвеног крстића (под мајицом, на срцу) у чијем знаку побеђује.

То и јесте савршена примена вештине пролажења кроз иглене уши и између Сциле и Харибде, на до сада код Срба још невиђен начин.

Као специјални додатак свему овоме, непобедиви „Џокер“ се генијално игра и поп-митологијом и своје победе зачињава & украшава светлуцавим, бајколиким „звезданим прахом“ (stardust“) вечитог шармера, забављача, диско-играча, имитатора, глумца и освајача сваког још неиструлелог и тако одлеђеног срца на препуним тениским трибинама (и крај милијарди ТВ екрана).

То је врхунац његове генијалне стратегије која се у међувремену стопила и сродила са укупним животним ставом Новака Ђоковића, нашег „водича кроз живот“, „мотиватора“ и јединственог „учитеља животних вештина“. Јединог Србина АПСОЛУТНОГ ПОБЕДНИКА у ери серијских српских пораза на свим пољима.

P. S.
А „политички коректан“ говор ће, на крају, Западу доћи главе.

Пошто нису смели да јавно нападну и осуде терористичке апостоле из редова исламског свештенства дуж вехабистичких линија њиховог деловања, сада, без пардона, лете у ваздух и немоћно крше руке на згариштима својих аеродрома, метроа, новинских редакција, стадиона, ресторана, нуклеарних постројења…

Тако ће се – онако уредно заглупљени похвалама сиротих малих хрчака што у ниском старту стрпљиво чуче крај окречене беле линије тениског терена – ускоро наћи потпуно изгубљени пред реалним проблемима стварног живота.

И читав њихов свет ће се срушити у парампарчад кад буду схватили, у ватрометном бљеску противничког гнева, да човечанство, замислите, и није баш најсличније климоглавим и сабласно-поједностављеним ликовима из бриселске администрације, „Телетабиса“ и „Пепе прасета“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: