Дража и Тито у Првом свјетском рату: Михаиловић бранио Србију, Броз је нападао

На данашњи дан, 19. септембра 1941. у селу Струганик код Ваљева у Другом свјетском рату одржан састанак Јосипа Броза /Тито/ и Драгољуба – Драже Михаиловића, али није постигнут договор о заједничкој борби партизана и четника против окупатора

Припремио: Иван Милошевић

Да се историја може сурово пограти са неким личностима показује и примјер Првог свјетског рата, гдје су се Дража Михаиловић и Јосип Броз борили један против другог. Док је Михаиловић бранио Србију и због тога добио прегршт ордења, Броз је вјерно служио аусроугарском цару. Тридесетак година послије тога Броз је постао владар велике Југославије, која је обухватала и Србију, док је Михаиловић проглашен издајником. Историја се поиграла са Балканом и као да та игра и даље траје. Посебно у Црној Гори гдје се планира подизање споменика Титу, а на другој страни се чак и забрањују парастоси Михаиловићу.

Преносимо текст са сајта „Погледа“ гдје је потанко објашњено на којим странама и за кога су се борили Михаиловић и Тито у Првом свјртском рату.

-У новембру 1914, 42. хрватска домобранска дивизија КуК „казнене експедиције“ наступа од Мионице преко Горње Топлице ка комуникацији Лајковац – Љиг, са намером да је стави под контролу. О тој намери хрватски војни историчар Славко Павичић пише: „Дан прије продро је сатник Матија Мурковић од 25. домобранске, са својом бојном (батаљон) и са своја два горска (брдска) топа далеко напријед пред борбену црту и заузео Баћиновац“.                      

Сатник (капетан) Матија Мурковић био је најбољи борац сабљом у читавој аустро-угарској војсци, и као врстан мачевалац, на армијским такмичењима редовно је освајао прва места.

Јосип Броз (Тито) се хвалио како је на такмичењу у Будимпешти 1913. освојио сребрну медаљу у мачевању, и тако се одједном у новембру 1914. нашла скоро читава репрезентација царске војске – „све бољи од бољега“ – под Сувобором, у земљи Србији, у редовима „казнене експедиције“!

Три километра северозападно од места Љиг, повише села Бабајић, на коси Миловац, претходница Дринске дивизије, сачекала је хрватске домобране 18. новембра 1914. у раним јутарњим часовима. Командир митраљеског оделења III прекобројног пука, потпоручник Драгољуб Михаиловић, распалио је из руских „максима“ по хрватским домобранима, док су у таласима надирали уз косу, тога тмурног новембарског јутра.

Снажан притисак знатно бројнијег непријатеља III прекобројни пук није могао издржати, и српске јединице се повлаче на наредне положаје. Командант српске III aрмије генерал Павле Јуришић-Штурм, хитно тражи писмено изјашњење команданта пука о напуштању косе Миловац, те добија следећи одговор: „Молим да се има у виду да III прекобројни пешадијски пук и није пук, него батаљон од 800 пушака и његово одржање на Миловцу је под питањем“! –потписао је командант потпуковник Стојишић, завршавајући изјашњење лаконски, да ће у току ноћи поново посести село Бабајић и косу Миловац!

Српски пешадијски пукови имали су по ратној формацији 4000 бораца и митраљеско оделење са 4 руска митраљеза система „максим“ (да се зна!).

Трећи прекобројни пешадијски пук (преостали јунаци његови) три дана води борбу против пуковнија 42. „вражје“ дивизије, око косе Миловац, са драматичним обртима и променљивим успесима, те су тако по први пут у Великом рату, потпоручник Драгољуб Михаиловић и штабс фелдвебел Јосип Броз (Тито) у директном судару!

Један, као непријатељски злочинац у редовима „казнене експедиције“, други, као бранилац своје Отаџбине.

Потпоручник Драгољуб Дража Михаиловић, није имао срећу да служи у елитним српским пуковима, али је ипак у овим вишенедељним крвавим борбама, за испољену командирску умешност и личну храброст, одликован „Златном медаљом за храброст“, уз већ стечену и „Златну“ и „Сребрну медаљу за храброст“, у претходним Балканским ратовима, у којима је ратовао као питомац војне академије.

Један од најближих партијских сарадника Јосипа Броза (Тита), Црногорац Милован Ђилас, пише у својим „Сећањима“ како му је Броз причао да их је код села Гукоши убитачно тукла српска артиљерија – „али један топ – причао је Броз – имао је неки посебан звук кад опали, па смо га прозвали Свети Илија“!

Гукоши, село испод виса Рајац, најјужнија је тачка до које је у Србију те 1914. стигао  штабс-фелдвебел Јосип Броз (Тито) у редовима 42. „вражје“ дивизије, КуК „казнене експедиције“. После њеног рокирања северније од места Љиг, код села Дубовица, сусретоше хрватски домобрани 26. новембра јунаке Комбиноване дивизије, једне од најбољих у српској војсци. По дубоком снегу који је тих дана падао, борбена дејства преносе се на косу Закинац (тт Стражара), где ће домобрани доживети поражавајуће губитке. По подацима из заробљеног „уручбеног записника“ (деловодни протокол) 42. домобранске дивизије:

„Код косе Закинац Хрвати су имали 2500 људи избачених из борбе“.

О том паклу пише и Влатко Мачек, командир чете у 25. пуковнији 42. „вражје“ дивизије, у својој књизи „У борби за слободу“, издатој у Њујорку, после Другог светског рата.

Мачек и Броз заједно су под борбом прошли Србију, од Дрине до Колубаре, где је Мачек пао у српско заробљеништво, а Броз избегао судбину 10 000 Хрвата колико их је заробљено, само током Колубарске битке.

Тешко је рећи која је српска дивизија најбоља, све су оне пронеле славу српског оружја по целом свету, но Комбинована дивизија I позива заслужује све почасти и нескривено дивљење за своје ратовање у одбрани Отаџбине. Када је објављена мобилизација, сви војни обвезници јавише се одмах својим окружним командама, али они без распореда, одбише да се врате кућама и чекају, да замене као попуна, рањене и погинуле. Стога српска врховна команда оформи Комбиновану дивизију, а обвезници њени беху из читаве државе, „Србија у малом“, те слава њихова подједнако припада сваком делу земље Србије, из којег потичу. Генерал Михајло Рашић, начелник војне академије и ратни командант Комбиноване, победоносно води дивизију у бојевима на Церу, Гучеву, Мачковом камену, Љигу и Колубари. Од Љига до Колубаре 42. домобранску дивизију енергично гони српска Комбинована дивизија, дробећи јој пуковније. Како изгледа разбијање хрватских домобрана те јесени 1914, најбоље илуструје извод из операцијског дневника Комбиноване дивизије: „Чета резервног поручника Игњата Стефановића од 57 људи, код села Латковића, смелим препадом и муњевитим јуришом заробила је 6 официра, читав један батаљон (417) људи, комплетну батерију од 6 топова, 3 митраљеза, 300 коморских кола и три касе. Том приликом је погинуо командант 28. пуковније, а многи његови официри су извршили самоубиство“!

По формацијском устројству тада је пешадијска чета имала између 150-180 војника у четири вода и 5 официра, као њихових командира (да се зна!).

Овај догађај се збио 7. децембра, а о овом дану у „Ратним дневницима“ бележи М. Марковић:

„7. децембар – Иако уморни и неиспавани, ми весело крећемо. Идемо. Маса заробљеника, пушке, ранци, муниција топовска затрпана земљом, понека кара и топ. На путу се срете војска III армије и I армије. Чусмо – поред осталог, Дринци заробили 15 брдских хаубица“.

До Колубаре је Комбинована потпуно растројила 42. домобранску дивизију, наносећи јој велике губитке, а прелаз преко те реке спасиће домобране од потпуног истребљења. Нису више на правцу главног удара, где и даље победоносно наступа Комбинована дивизија.

42. домобранска дивизија (преостали део) наћи ће се 10. децембра у рејону Обреновца, где одступа десном обалом реке Саве. „Дочасник“ (подофицир) Јосип Броз (Тито) учествује у борбама 12. децембра код места Дубоко недалеко од Умке, дан касније бори се код Остружнице. На Сењаку, 14/15. децембра Јосип Броз у редовима 25. пуковније држи одступницу остацима 42. дивизије док се преко Аде Циганлије, понтонским мостом, пребацује ноћу на леву обалу Саве у Срем! Преко залеђених ритова, на левој обали Саве, 25. пуковнија долази на Бежанијску косу. Ту је крај ратовања штабс – фелдвебела Јосипа Броза у земљи Србији, а не почетак, како он каже у Зборнику сећања Института за савремену историју 1977. године, где тврди: „Када је 1914. године букнуо рат, наш пук (25) је врло брзо био пребачен на српски фронт у Срему, најприје на Бежанију, сјеверно од Београда, а послије код Руме“. На следећој страници поменутог зборника, Броз о рату у Србији пише: „На српском фронту био сам до другог повлачења аустријске војске у децембру 1914. Почетком јануара 1915. моја јединица је упућена на руски фронт, у Галицију, на Карпате“.

„Највећи син југословенских народа и народности“ не сећа се више ни косе Закинац, ни страшнога „Светога Илије“, ни села Гукоши , ни мале „Сребрне колајне за храброст“ стечене на ратишту у Србији, али се вероватно сећао свих страхова које су до краја живота свога, осећали злочинци из „казнене експедиције“ КуК армије, када би неко спонтано викнуо – еј, Србине!

Век после, малобројни потомци домобрана 42. дивизије које КуК штабс-фелдвебел Јосип Броз као управник Србије, доведе под геслом „братства-јединства“ после ослобођења од германске фашистичке окупације, покушавају да уз помоћ „сорошевих курсиста и курсисткиња“, подгреју причу о највећем сину „наших народа и народности“!

Српски историчари дугују своме народу исцрпно истраживање ратног дневника 42. хрватске домобранске дивизије, заробљеног у Колубарској бици у јесен 1914. године. Дневник је у фонду докумената Војноисторијског института (VII), те је могуће утврдити и ко је и када злонамерно черупао његове странице, сакривајући крваве трагове злочинаца из „казнене експедиције“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: