Дража Михаиловић на суду: О Тринаестојулском устанку
1 min read
генерал Дража Михаиловић
На Фејсбук групи “Историјске дебате” појавила се објава модератора Бориса Зоговића, која је изазвала велико интересовање својим садржајем, али и коректну и интересантну полемику чланова те групе.
Ради се о изјави Драгољуба Драже Михаиловића, армијског генерала и начелника Штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, током суђења које је трајало од 10. јуна до 15. јула 1946. године пред комунистичким судовима.
Да напоменамо, Виши суд у Београду га рехабилитовао 14. маја 2015. године. Утврђено је да Михаиловић није имао фер и правично суђење, те су му укинуте све изречене санкције и он је званично постао неосуђиван. У образложењу решења о рехабилитацији је наведено да је спорна пресуда донета у незаконитом процесу из политичко-идеолошких разлога.
Челебић подигао Мусолинијеву заставу, а потом постао партизански генерал
Објава ФБ групе “Историјске дебате је имала следећи садржај:
”Изјава Драгољуба Драже Михаиловића са суђења 1946. године поводом устанка у Црној Гори:
”Прву оружану акцију комунисти су извели 7. јула, у Белој Цркви убили су двојицу жандарма, двојицу Срба, а неки Челебић је, на Цетињу, на стари дворац краља Николе подигао Мусолинијеву заставу, уз почасну паљбу италијанске војске.
Имена тога Челебића не могу да се сетим, али знам да је у партизанима догурао до генералског чина и да је, тако рећи,сутрадан, пошто је тај комуниста пљунуо на образ Црне Горе, Цетиња и Црногораца, сва Црна Гора устала на оружје.
Прва велика битка збила се у селу Кошћеле и трајала је цео дан. Мусолинијев батаљон ”Дука од Аосте” предао се мојим људима, заједно са командантима и славним батаљонским трофејима из Абисиније.
Нападом је руководио капетан Кусовац, не знам да ли је још жив. Он ме је писмено тада известио да одред под командом Дапчевића, такође будућег Титовог генерала, није хтео да притекне у помоћ капетану Кусовцу него се повукао далеко од попришта.
Истог дана моје снаге удариле су на Вирпазар, Сутоморе и Петровац. Њима командује капетан Јакша… Јакша, мислим да се презивао Новаковић. Међу палим, били су и моји потпоручници Ђуковић и Пламенац.
Партизана не беше нигде. Ни ту, уз наше море, ни у нападима на Даниловград, Никшић и Подгорицу. Истини за вољу, морам рећи да се стотинак партизана било придружило нападу на Подгорицу, који је водио пуковник Бајо Станишић, али су побегли већ наредног јутра.
Са безбедне раздаљине пратили су и битке мојих трупа на Биочу, Лијевој Ријеци, Матешеву, Беранама и Колашину. Италијани су, ако се тачно сећам, имали више од хиљаду погинулих и пет пута толико рањених и заробљених.
Тих јулских дана, партизански метак се није чуо у Црној Гори. А откуд би, кад је њихов партијски штаб још био у Београду, недалеко од зграде немачке команде, и кад је њихов генерални секретар и врховни комадант (маршал и троструки херој наших народа и народности Јосип Броз Тито) тек половином септембра отишао у шуму, а и тада у организацији и уз заштиту мојих људи…”
Околности и битне информације око устанка
Ова изјава Драгољуба Михаиловића се мора посматрати у контексту чињенице, коју наводе комунистички историографи, да су од 32. 000 устаника Тринаестојулског устанка- комунисти и скојевци имали 7.000, а монархисти и некомунисти 25.000 војника.
Тринаестојулском устанку се придружило 26 свештеника Српске православне цркве, око тридесет ученика богословије, богослова и теолога, као и 115 активних и пензионисаних официра.
Остаје као факт да су 22 одсто устаника чинили комунисти, 78 одсто монархисти, те да су у устанку они чињели заједничку, недјељиву силу која је имала исти циљ.
Комунисти су планирали да 13. Јула 1941. изведу симболичне акције против окупатора, диверзије и локалне нападе, а све је то изненада прерасло у општенародни устанак без јасног центра командовања.
Да је то тачно, говори чињеница да се команда устанка формирала тек 18. јула, пет дана послије почетка устанка, када је формирана Привремена врховна команда националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак.
Куриозитет је да Привремена Врховна команда од почетка устанка, па све до октобра 1941. године није имала никаквих веза са Врховним штабом НОПОЈ-а.
Када су Централни комитета КПЈ и Врховни штаб обавјештени о развоју догађаја у Црној Гори упутили су, 22. октобра, писмо у којем је критички оцењен рад Покрајинског комитета и указано на узроке и последице осипања устанка.
Испада да Броз и Врховни штаб уопште нису имали контакте са устаницима од 13. јула па све до средине октобра 1941. године.
***
Прва полемика на тему објаве:
Борис Зоговић: “Ово за Челебића је провјерено тачно. У питању је Саво Челебић из села Штитари у горњој Љешанској Нахији.”
Борис Ристовић: “Да ли постоји још неко свједочење, сем Драже Михаиловића, које би поткријепило ове, мора се рећи – заиста фантастичне тврдње.
Наиме, зна се да је много краљевских официра учествовало у устанку, и да је дио њих касније напустио устаничке трупе и ступио у колаборацију, али да се малтене све битне војне активности током јулских дана спровели будући четници уз комунистичко опортуно дистанцирање – то заиста први пут чујем. Гледе бројке о 1.000 погинулих Италијана, и она је мало превише надувана.
Такође, нисам сигуран да је дошло до напада на Подгорицу.
Ово за Сава Челебића је такође фантазма – мало је невјероватно да је добри Саво 12. јула подигао окупаторски барјак, а већ 13. јула сједио у штабу Ловћенског одреда.
Борис Зоговић: “Борисе Ристовићу, ево за Сава знам. Провјерено преко неких породичних веза. Не бих сад о томе, остаје ти да ми вјерујеш или не вјерујеш на ријеч, а ја имам обавезу да вјерујем мојим изворима који ми никад ништа криво нису казали.
Што се пак самог Михаиловићевог свједочења тиче, ни он није био присутан тих дана у ЦГ. Добијао је извјештаје од својих официра. Питање је колико су му објективно преносили ситуацију са терена? Ради коректности сам пренио и његово виђење ситуације, па дискутујмо о томе.
Борис Ристовић: “Није спорно да је своје виђење заступа на основу информација с терена на којем није боравио. Али, проблем је што Дража није ни имао иоле значајнију комуникацију са Црном Гором прије одласка Павла Ђуришића с јесени 1941.”
Борис Зоговић: “Павле тек ’42 долази на чело покрета,”
Борис Ристовић: “Што се тиче Сава Челебића – заиста не могу о томе да размишљам на основу повјерења у било шта сем у доказе који превазилазе породичне приче. Ништа лично- ово бих и рођеном брату рекао. Понављам- Саво Челебић је био у устаничком штабу Ловћенског одреда, а тај одред се није прославио по толеранцији према свакоме за кога су иоле посумњали да припада другој страни.
Борис Зоговић: “Саву нико не умањује заслуге које ће касније имати, али тај моменат је остао као мрља– можда, његовог несналажења.”
Знаш добро да је и чувени доктор Нико Миљанић био у штабу Крста Зрнова, и још многи– касније истакнути револуционари,али су им се брзо распршиле илузије кад су виђели масовност устанка.
Крсто је, са почетних 4.000 хиљаде бораца, за само мјесец дана пао на неке 3 чете– и то му је било довољно да направи прогоне по Црмници, покољ у Бајицама, логоре на Чеву.”
Борис Зоговић: “Ево и ово из прве руке, а нема у књигама: ‘Мало после доласка у партизанe, Саво је командовао једним окршајем против Талијана у селу Ораси, и тад му је шињел био избушен од талијанских метака. Расписао бих се, знам доста детаља”.
Саша Кустудић: “Борисе Ристовићу, тако је!”
Борис Зоговић: “Саша, тазбина ми је из тих крајева и неки породични пријатељи, који све ово добро знају. Чак сам и упознао човјека који је био на Цетињу тих дана, умро је прије неколико година.”|
Саша Кустудић: “Борисе Зоговићу, Челебићи су добро братство, лише Тома.”
Борис Зоговић: “Не бих у то улазио вјерујем ти да је тако. Tе ратне године су биле тешке. Kо је могао да зна ’41 што ће се наредне 4 године дешавати. Била су то тешка времена.”
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovo za Petrovac je čista laž,naime u petrovcu od 1941 do 1945 nijedna porodica nije bila četnička i trinaestojulski ustanak su podigli tadašnji mladi komunisti.
Oko petrovca se tih julskih dana nijesu vodile bilo kakve borbe,tako da je ovo klasična laž.
Значи, Тринаестојулски устанак у Петровцу су подигли млади комунисти иако у Петровцу током јула није било борби?
Стара братија Штедимлија – Дрљевић – Ђуришић жари и пали из гроба!
Велики су преци, велики је 13. јул.
Најсмешније је што се данас гура Ђуришић, који се лизао са Биролијем, као учесник. Па јесте био, али се покајао дебело. Немојте му приписивати славу, преврће се у гробу због тога, ипак је он настрадао као командант ЦРНОГОРСКЕ НАРОДНЕ ВОЈСКЕ (споразум Дрљевић – Ђуришић из 1945. године).
Стоп црногорским сепаратистима и њиховим четничким помагачима.
Ђуришић је склопио споразум са Дрљевићем како би своје четнике безбедно одвео у Италију(где су били западни савезници) преко територије НДХ.На превару су их напали ХОС-овци наоружани немачким оружјем на Лијевча пољу и четничке команданте одвели у Јасеновац где су их погубили.Дрљевић је повео остатак ЦНВ ка Аустрији, а не ка Италији(како је Ђуришић хтео) и кукавички их оставио у Словенији, где су партизани већину припадника ЦНВ стрељали без суда.Ђуришић се раније посвађао са Дражом јер је Дража желео да присутни четници остану у земљи како би оформили антикомунистички покрет отпора, а Ђуришић то није хтео јер је четничко-партизански сукоб био жесток на простору Црне Горе тј. Ђуришић се плашио партизанске одмазде.
I niko da napravi javnu debatu npr. o ovome . Ovo je izgleda tabu tema jer ako je tacan makar i dio ovoga izgubi se cistota ustanka .
“Борисе Ристовићу, ево за Сава знам. Провјерено преко неких породичних веза. Не бих сад о томе, остаје ти да ми вјерујеш или не вјерујеш на ријеч, а ја имам обавезу да вјерујем мојим изворима који ми никад ништа криво нису казали.
Kako se vi dobro zabavljate. Ovom ekspertu je izvor „rekla mi tetka Milanka“.
Jedini autenticni otpor nacistima na tlu jugoslavije u ime naseg naroda su pruzili pripadnici JVO na celu sa Drazom.Mihailovicem, komunisticki ustanci su bili po naredjenju SSSR-a i nakon operacije Barbarosa. Komunisti su ratovali za SSSR a ne za nas, zato im je bilo tako lako vrse svoje akcije od kojih nacisti nisu imali prevelike stete ali je zato nase civilno stanovnistvo strahovito stradalo. Srbi na tlu Jugoslavije su jedna posebna prica u odnosu na druge narode, i rijec kvisling i kolaboracionista ima potpuno drugo znacenje. Drugi narodi su bili kvislinzi i kolaboracionisti da bi dobili svoje Velike Hrvatske, Velike Albanije, Velike Madjarske, Velike Bugarske, samo su Srbi bili kolaboracionisti da bi se spasili od genocida i sacuvali bioloski opstanak. Ovo se narocito odnosi na italijansku okupacionu zonu u kojoj je pametnom kolaboracijom od genocida spaseno najmanje milion Srba, u CG ne bi ostalo srpskog uveta(tada je u CG 90% stanovnistva bilo srpsko) da je usla u sastav NDH ili Velike Albanije. Dobar dio Srbije i CG treba da se zahvali Drazi i njegovim cetnicima sto su danas uopste u zivotu, jer da nisu stupili u kolaboraciju Nijemci bi strijeljali Srbe do poslednjeg u Srbiji a CG bi bila prepustena ustaskoj kami i siptarskim balistima.
ovi sto kontriraju sve nacional socijalisti baš ka onaj lovački ker tito,eto vam ga j.ba vi pas mater i sa njim
Bio je to, izvan svake sumnje, PRVI I JEDINI ustanak jednog (srpskog) naroda u onda već uvjeliko porobljenoj Evropi nacija, koje su bile bačile oružje u trnje i predali se nacistima na milost i nemilost!
Predvodili su ga, a ko bi drugi, nego profesionalni kraljevski oficiri koji će nešto kasnije netom da pridruže JVuO!
U 13. julskom ustanku je, istina, bilo različito ideološki nastrojenih učesnika, ponajviše odanih rojalista i nešto malo komunista, i nešto više njihovih sipatizera, još i ljudi ideološki neopredeljenih, svi oni jednako nadahnuti rodoljubljem … Svi oni zajedno, u jednom bratskom stroju u borbi protiv italijanskog okupatora i muslimansko- šiptarskog bošibozuka koji je uvijek pod ruku srpskom neprijatelju.
Kamo lijepe sreće da je potrajalo, druge bi nam danas ptice pjevale! Ali Srbi ne bi bili Srbi da se prvom prilikom ne podjele i sami sebi suprotstave.
Činjenica je da su komunisti povukli nogu deobama u svenarodnom antifašističkom pokretu, i ovdje, i u Srbiji, svuđe isto bivšom Kraljevinom , čim su vidjeli da su u grdnu manjinu i da će u zajednici sa rojalistima teško, ustvari nikako, ostvariti svoje skrivene ratne ciljeve, promjenu društvenog uređenja, što je bio i njihov pravi i jedini cilj! Istina ni rojalisti nijesu bili mirna srca, ni njima se nije ratilo u zajednicu sa komunistima i eto gotove scene za skoro petogodišnje beštijanje, đe su i jedna i druga strana više se posvetile međusobnom obračunu, nego borbi sa okupatorom! ???
U tom srpskom zamješateljstvu nema nevinih, ima samo manje ili više krivih za strahote građanskog bratoubilačkog rata i to u trenutku tuđinske okupacije!???
To samo mi možemo …
Uzgred, veliki sam protivnik odiozno glupog narativa po komu su nam Srbima za sve krivi neki tuđi, valjda neki anacionalni komunisti, kao da i oni nijesu bili Srbi!? Makar i anacionalni, svakako Srbi!
U krajnjoj konsekvenci koja se drži starijeg poretka stvari otvara se pitanje da li bi komunizam među Srbima bio moguć bez srpskih komunista, tj. Srba!
Okreni, obrni, sve se na kraju svede na srpsku narav i našu sklonost bratskim zađevica i međusobnom krvačenju od onih najranijih dana naše srpske istorije!
Nijedan komunizam ne bi tako grozno oštetio srpski korpus da nije bili Srba kojima je ideologija komunizma bila bliža i važnija od srpske države i bratske krvi!?
I da se mi jednom zauvijek manemo fantazije o krivicama i krivcima izvan srpske krivice i srpskih krivaca!
Komunizam je bio samo povod da i tada u jeku Drugoga rata na površinu isplivaju složene, odveć komplikovane i oprečne strukture našeg psihološkog sklopa.
Kada jedanput, i ako jedanput budemo izabrali kritičku percepciju iz ugla sopstvene krivice za našu sudbinu, i ne samo u Drugom ratu, ako prihvatimo odgovornost koja prije svega pada na nas same, onda možda i uspijemo da se iščupamo iz živa blata nerazumevanja sama sebe!
A čovjek koji ne razumije sebe, koji je fanatično nesamokritičan, najveći je sebi neprijatelji!
… Čovjek bez sopstvene krivice je napoli čovjek. Neizgrađen, nesazdan do kraja.
Neistorijski čovjek.
Tazbina je nadaleko čuvena kao primarni istorijski izvor.
Ma bravo. Tako su četnici vodili borbu , a ne partizani. I na kraju su i četnici pobijedili, a Draža od sreće izvršio samoubistvo.
13. јул је био четнички устанак и то је више пута доказано!
komunjare funjare tokom citavog rata,oni znaju za ovu istinu koju nijesu mogli sakriti od naroda,kao i to da su oni rusili svaki dogovor sa Četnicima 41 bjezuci iz borbe ili mucki udarali sa leđa ka pascad,takva im i njihova tzv.revolucija i njihovi heroji–LAŽNI
Uzalud pokusavate da od izdajnika draze napravite heroja, sve se zna, njegova saradnja s fašistima, kralj petar ga je zbog toga smijenio, zato pssst
Не знаш ти ништа.Краљ Петар га никада није сменио, већ је, због британског притиска на владу у Лондону, усмено позвао четнике да пређу у партизане(што нема никакав законски основ).
Теби фали један метак у ту глупу главу смрдо комунистичка
О повлачењу четника из Црне Горе крајем 1944.
http://www.pogledi.rs/zasto-se-djurisic-povukao-u-bosnu-1944/
Сад одједном има партизана и четника, а када се води полемика око окупароског слуге Ђуришића, онда је то био свенародни устанак у коме није било партизана и четника, хахаха…
Арсо Јовановић је ЉУДИНА за четнике.
13. јул је био четнички устанак.
Zato su vođu bošnjačko-sandžačkih ustanika, Rifata Burdževića, ubili crnogorski komunisti jer se zalagao da Sandžak bude republika.
Ima jos zivih koji se sjecaju 13.julskog ustanka i mjeseci poslije njega.U tim pocetnim mjesecima ,komunista nije bilo ni od korova.Ponegdje da,ali ne vise od 20% kako i kazu istoricari.Komunisti su se u tom periodu bavili kako da bacaju u jame svoje rodjake i poznanike koji su im nekada ostali duzni za nesto.Bilo ih je koji su pripadali partizanskim jedinicama koje su se tek pocele formirati,ali su ubrzo prelazili u cetnicke redove ne slazuci se sa nedjelima koje su cinili.