Древни српски манастири: Манастир Дужи

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Манастир Дужи јавља се као насљедник манастира Тврдоша. Он се налази близу села Дужи, недалеко од колског пута који води од Требиња према жељезничкој станици „Дужи“ и Дубровнику, на мјесту које je 2 сата удаљено од Требиња и које се налази подаље од лијеве обале ријеке Требишњице.

При оснивању овог манастира није се тражило неко заклонито мјесто, него je подигнуг на метоху манастира Тврдоша, гдје се налазила мала црква са неколико скромних, сламом покривених кућица. Ту су живјели калуђери приправници, калуђери нижег реда и манастирски момци, држећи стоку и водећи газдинство у корист манастира Тврдоша. Кад су калуђери манастира Тврдоша пребјегли у Херцегнови 1693 г. и кад су Млечићи разорили Тврдош 1694 г., мали дио калуђера са манастирским момцима остао je у Дужима, задржавши у својим рукама сва добра манастира Тврдоша. Изгледа да им Турци нијесу правили сметње, пошто су се касније из Херцегновога повратили десетак одбјеглих калуђера, који су радили на обнављању разореног Тврдоша. Не могавши у томе погледу ништа учинити, ови калуђери су настали да поправе манастирске куће у Дужима и да одрже све посједе тврдошког манастира. По извршењу мале оправке манастирских кућа, у Дужи je пренесена столица херцеговачких митрополита, која je овдје остала све до 1777 г., a тада се пренијела у Мостар. Kao раније Тврдош, тако се и манастир Дужи истицао као средиште из којега су потицале акције за ослобођење херцеговачких Срба. Његови митрополити и калуђери су помагали акцију аустриског двора против Турака 1736 до 1739 године, не гледајући на то како je Тврдош раније прошао. Срби су узимали учешћа у свакој борби против Турака, надајући се да ће уз помоћ неке стране силе доћи до свога ослобођења. Њима je у том погледу много обећавано, али су ипак у то вријеме често остављани на милост и немилост Турака. Поред свега тога херцеговачки манастири нијесу напуштали акцију за ослобођење Херцеговине, већ су сваком згодном приликом приносили жртве на олтар народне слободе.

Зими 1857 год. у Дужима je почео херцеговачки устанак под вођством Луке Вукаловића. У фебруару 1858 год. Турци су заузели овај манастир и опљачкали га, a његови су калуђери пребјегли у Дубровник. Иза ове похаре манастир je поправљен помоћу 1500 рубаља које je дала руска царица Марија Александровна, Том приликом je и руска кнегиња Татјана Васиљчекова приложила манастиру једно повеће звоно, које се и данас налази на његовој цркви. Г. 1861 манастир je због херцеговачког устанка пао у турске руке и био опљачкан. Такође и 1875 год. манастир je опет био заузет од Турака. Г. 1886 он je претрпио силну штету од пожара, којом су приликом пропале многе манастирске ствари од вриједности. Уз помоћ босанскохерцеговачке владе, која je у ту сврху дала 20 хиљада форинти, манастир je поправљен. За вријеме свјетског рата он je претрпио много квара од аустриске војске. Њ. в. Краљ Александар je год. 1925 дао 50.000 дин., и са том сумом манастир je потпуно обновљен и доведен у данашње стање и ред. Стара црква, посвећена Св. Пантелејмону, била je мала и постојала je све до 1855 године. Послије год. 1874, заузимањем јеромонаха Јевстатија Дучића, који je издјејствовао ферман да се црква повећа, подигнута je уз помоћ православних хришћана данашња црква, која je за успомену на манастир Тврдош посвећена Покрову Св. Богородице. Дужина цркве изнутра износи 17, a ширина 8 м. Иконостас je прост. Престолне иконе су прислоњене о зид, a изнад уских и ниских царских двери виси велика икона Св. Богородице. Црква je без кубета, a има мали звоник за три звона. Унутра су са страна пo двије велике и дубоке апсиде, које држе четири четвороугаона камена стуба. Усљед тога унутрашњост цркве има тробродни облик, док je споља у виду лађе. Фреске су скорашње и радио их je академски сликар професор Михаил Хрисогонов. Црква je покривена плочама, које су заливене малтером. Манастир има 4 куће, од којих je највећа она изнад цркве. У једној од ових кућа налази се основна школа. До цркве je спомен плоча умрлих калуђера. Ту се налази и гроб посљедњег херцеговачко-захумског митрополита који je овдје живио, Стефана Милутиновића, који je умро 1777 год., и након чије je смрти митрополитска столица пренесена у Мостар.

У дворишту je једна висока и пространа тераса, испод које се налази подрум, у коме су калуђери држали вино са својих винограда. Имање манастира Тврдоша припало je манастиру Дужима. На томе имању су живјела села Дужи, Љубова, Сталежа, Мионићи, Десинсело, Марићмерџена, Бијелоћ, Дражин-до, Волујак, Придворци, Мостаћи, Тврдош, Биоград, Орашје, Мрнићи, Гола Главица и др. Сем малог дијела који je остао манастиру, ово имање je одузето аграрном реформом и раздијељено кметовима који су га раније обрађивали. Манастир има ове старине: једно еванђеље оковано сребром и са записом на корицама „1577“, један антиминс којега je 1692 г. осветио патријарх српски и бугарски Арсеније Чарнојевић, једно кандило из 1760 г., ћивот манастира Требиња рађен 1745 године, једна петохлебница манастира Требиња из 1650 год., једна џезва за топлоту из год. 1752, и један антиминс из год. 1752, који je својина игумана храма Св. Петке у Маинама, Исаије Јовића. Овдје се као дар Министарства просвјете налази и препис Мирослављевог еванђеља.

Литература: „Шематизам Митрополије херцеговачкозахумске“ 1890 год., „Историски преглед манастира Тврдоша и Дужи“ од проте Л. Поповића и „Народна енциклопедија“.

Зетски гласник, V/1933, бр. 38, стр. 2; бр. 39, стр. 2.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: