Древни српски манастири: Манастир Режевић

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Манастир Режевић се налази у Режевићима на сат пута од Манастира Прасквице, недалеко од Петровца и одмах до колског пута Будва-Петровац. Подигнут je изнад морске обале на неких 80 метара надморске висине. По положају се истиче од свих бококоторских манастира, само није у онако романтичној природи као манастир Савина. Одавде je величанствен поглед на море, a клима је врло блага, само што je зими разлађује сјеверац, који овдје исто дува. Земљиште je доста равно a страна к мору врло стрмена. Одавде до Спича морске су обале поткопане и брегови одроњени, да су обале скоро усправне за 40 до 60 м висине. Стране брда Воштанице испод које лежи манастир голе су и кршевите. Изнад самог манастира и испод њега пружају се простране маслинове шуме које манастиру дају необично лијеп колорит. Близу манастира протиче Режевићка Ријека, a ту je близу и Дробин Пијесак, чувен пo томе, што су се ту скупљали Паштровићи и бирали себи кнеза. Манастир има двије цркве: малу, посвећену Великој Госпођи, и велику посвећену Светој Тројици. Kao и свуда мала je пo постанку старија; она je изнутра живописана, али су фреске у главном пропале. Влага, којој je црква у старије доба била и изложена, уништила je овај лијепи рад старих сликара, a и непријатељска рука je имала у томе удјела. Иконостас je чудне израде, можда јединствен код наших цркава. Ha појасу изнад двери су резбарије, које се не налазе код других цркава.

Изнад двери je претстављена група разних предмета, као књига, труба, копље и друго, a изнад сјеверних и јужних двери лавовске главе. A и остала израда je интересантна. Ha зидовима висе двије красне иконе које je донио из Русије архимандрит Димитрије Перазић. Мала црква има мали звоник са једним окном. Велика црква je осредње величине, дуга са зидовима 16 a широка 6 м. Уз сјеверни зид зазидана je манастирска кула (звоник) висока око 22 м. Врх je зашиљен и на горњем дијелу су два ката за звона. Горњи кат je назидан кад je црква потоњи пут поправљена. Ова кула веже малу и велику цркву и кроз њу се улази на споредна врата у велику цркву. Ha челу цркве су главна улазна врата и изнад ове врло велика звијезда са осам крака и са јако испупченим ивицама, али без особитих украса, као што имају цркве у Савини и Подмаинама. У почетку оснивања црква je била у облику лађе, a сада je у облику крста, јер су доцније приграђене пјевнице. Kao и цркве у Савини и Прасквици, и ова црква има на главним вратима двоја врата између којих су с обије стране ормани за оставу црквених ствари, a унутра столови за старе и изнемогле. Иконостас je новије израде и врло складан. Постоји прича да je за доба српског царства овај манастир служио као свратиште за путнике, и овдје су се као пo свима српским манастирима путници одмарали и хранили. Говори се да je овим крајем водио пут још за доба Немањића, да je овуда пролазио Стеван Првовјенчани, да je свраћао овдје и о свом трошку саградио цркву Св. Госпође; да je овамо долазио и цар Душан којом приликом je потврдио Паштровићима њихова уставна права и саградио црквицу Св. Архиђакона Стевана. Манастир се спомиње у једном завјештају 1612 год. Црква Св. Стевана давно je нестала; њу су развалили и њеним камењем саградили Свето-Успенску цркву. И данас се при зиду манастирске куће познају трагови фресака цркве Св. Стевана. И стари конаци су били разорени, пa je доцније била подигнута данашња кућа, која на половини има приземље и два спрата. Један дио лица je наслоњен на три велика свода. Манастир je био окружен са високим бедемом, али je овај упола скинут за ограду гробља испред манастира. Не зна се кад je постављен темељ овоме манастиру. Постоји предање да постоји још од XIV вијека.

За манастир je тијесно везано име игумана Никодима Режевића за кога се каже да je био добар иконограф и да je 1423 год. живописао једну икону које je одавно нестало. До 1714 г. обје мале цркве биле су пусте, a те године дошао je овамо проигуман Максим Косијеревац из манастира Косијерева и уз обилну помоћ Паштровића, a пo благослову Црногорског митрополита Данила, обновио je малу Свето-Успенску цркву. Послије 6 до 7 година Максим je умро a наслиједио га je архимандрит Никодим Вуковић из Паштровића.

Код овог Никодима владика Василије je добио прво образовање, зато гa je касније из благодарности произвео за архимандрита, a 1762 повео га собом у Русију и помогао му да се отуда поврати са богатим прилозима и са стотину дуката готовине, са којом сумом сагради цркву и ћелију 1770 год. Умро je у дубокој старости 1785 год. Кад je Махмут-паша похарао Цетиње 1785 год., повратио се с војском преко Паштровића, унапријед обећавши да им неће никаква квара учинити. Но кад калуђери чуше да су Турци преварили и похарали манастир Дуљево, онда покупе из манастира на брзу руку све што je било драгоцјеније и све што се могло понијети, пa утеку и сакрију се, a Турци манастир опљачкају. Тада су овдје пропале многе знаменитости. Манастир су похарали и Французи 1812 г. јер су се калуђери заједно са свима Паштровићима опирали њиховој власти. И као што су Французи пљачкали Манастир Прасквицу, опљачкали су и манастир Режевић и све старине и драгоцјености уништили. По натпису на великој цркви дознаје се, да je одмах иза ове похаре поправљена и освештана 1814 г. уз обилну помоћ из Русије, a за доба архимандрита Димитрија Перазића. Архимандрит Димитрије Перазић био je један од најзаслужнијих настојатеља овога манастира. Он je ишао у Русију и тамо остао дуже времена; при повратку он je донио много икона, књига, одежда и разних утвари, a прикупио je и довољно прилога у новцу, те je могао цркву 1814 г. поправити. Његовим настојањем манастир je примао од руског двора пo 35 рубаља годишње помоћи. У манастиру се чува крст Максима Косијеревца и препис грамате цара Александра I којом одређује манастиру сталну годишњу помоћ од 35 рубаља, као и књига од куповице и разних уговора и прилога. Остале знаменитости, у колико их je било, биле су уништене за вријеме непријатељских похара.

Литература: Шематизам Бококоторске епархије за 1897 г. Архимандрит Никодим Вуковић од Д. Миковића, „Бока“ од С. Накићеновића, Записи и натписи од Љ. Стојановића.
Зетски гласник, Х/1938, бр. 776, стр. 2-3.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: