ИН4С

ИН4С портал

Древни српски манастири: Манастир Савина

1 min read
Бока Которска je најљепши крај нашега приморја, a манастир Савина je, пo љепоти и положају, адиђар Боке

Манастир Савина

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Бока Которска je најљепши крај нашега приморја, a манастир Савина je, пo љепоти и положају, адиђар Боке. Природа je овдје била врло раскошна. Манастир опкољава густа стољетна храстова, чемпресова и ловорова шума. Висока манастирска кула и кубе бијеле се у вјечитом зеленилу, и путнику прво пада у очи Савина и њезино раскошно и бујно зеленило. Нема за путника љепше разоноде него свратити код ове традиционалне светиње, освјежити тијело у дебелој хладовини и душу топлом молитвом. Око манастира расту лимунови и наранџе, маслине и разно јужно воће. Поглед je чаробан из Савине, одавде се виде низови бијелих кула, које ките крајеве Бококоторског залива, који надвисује Ловћен, a пред вама се отвара улаз у овај залив и поглед лута пo непрегледној пучини Јадрана. A испред манастирског дворишта су укусно уређене алеје за шетњу, отпочинак и расхлађивање. Манастир je на брежуљку изнад саме морске обале, a у непосредној близини Херцег Новог. Манастир има три цркве: малу и велику цркву у манастирском дворишту и цркву Св. Саве на брежуљку изнад манастира. И мала и велика црква у манастирском дворишту посвећене су Успенију Богородице. Мала црква je скромних размјера и много je старија од велике цркве. На једном запису изнад врата изнутра забиљежено је, да је храм основан 1030, a да je обновљен 1831 године за вријеме епископа Јосифа Рајачића, трудом игумана Макарија и манастирске сабраће. Манастир je постојао још за доба турске владавине; помиње се 1648 г. To потврђује и једна позлаћена петохлебница, скована за Савину 1682 г. За доба млетачко-турског рата манастир je опустио и обновљен je први пут при крају 17 вијека.

Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

У овом рату на страни Млечића учествовали су и Срби од Суторине до Неретве, под управом кнеза Јована Буровића. Митрополит Саватије Љубибратић, са сједиштем у требињском манастиру Тврдошу, помагао je овај устанак и истакао се јавно као противник Турака. Кад je пропао нападај удружене млетачкосрпске војске на Требиње 1694 г., митрополит Саватије са свом многобројном братијом напусти Тврдош, предходно узевши из манастира све што je драгоцјеније и што се дало понијети, пa пребјегне у Херцег Нови, a Млечићи, да не би манастир послужио Турцима за склониште, разруше га. Млечићи дарују митрополиту једну турску кућу близу Херцег Новог у коју се са свим братством манастира Тврдоша склонио.

Но како je било с митрополитом много калуђера, он задржи код себе десет, a од осталих пошље један дио на рушевине Тврдоша, да га обнове и не даду да се отуђи манастирско имање, a остатак пошаље у паштровски манастир Дуљево, који je онда био скоро пуст. Отада су калуђери ових манастира одржали тијесне везе и сачињавали једну братску заједницу.

Манастир Савина je био у то доба запуштен, и митрополит Саватије измоли од млетачке владе, да му се ово мјесто уступи и да манастир обнови. Он je први подигао неке манастирске ћелије, пa се са својом братијом преселио у Савину и обновио малу манастирску цркву. Мала je црква живописана када je и обновљена, a то je могло бити 1694 или 1695 г. Фреске су током времена прилично страдале и поправљене су 1931 г., a тада je поновљен и натпис, који говори о првобитном постанку цркве и њеном обновљењу. Ова je црква тип многих старих цркава у Боки, које потичу из давних времена, a којима се не зна постанка. Живопис je српско византинског стила. У лијевом углу до улазних врата су фреске Стевана Немање, Св. Саве и Стевана Дечанског, једна до друге. Престона икона Богородице сматра се чудотворном. Када je млетачка влада 1762 г. послала један ратни брод да разруши овај манастир, и кад je требало да га разруши, ударио je гром у брод и запалио барут. У том су се часу калуђери молили пред овом иконом и њој приписују ово спасење.

И отада joj побожни поклоници прилажу богате дарове у новцу, разним златним и сребрним предметима, бисеру и другим драгоцјеностима, и све се то чува на икони испод стакла. Царске двери мале цркве су драгоцјена старина и претстављају необично лијепу израду. Њих су монаси из манастира Тврдоша пренијели овамо. При дну двери налази се натпис из 1793 г. пo коме се зна да су двери манастира требињског, и ако даде Бог да се обнови велика црква у ман. Тврдошу, „да се имају смјестити у цркву требињску“. Престоне иконе су прилог властеоске породице Стратимировића. Икона „Образ Христов“, дјело je вјешта мајстора. Успеније Богородице радио je зограф Рафаил Димитријевић 1750 г. Овај Димитријевић je живописао и цркву Св. Петке у Мајинама. Калуђери ман. Тврдоша посветили су велику цркву у Савини Успенију Богородице као успомену на свето успенску цркву у Тврдошу. Ова je црква великих размјера: 23.50 х 850 х 10 метара. Купола на звонику je висока скоро 20 метара. Кубе je нешто ниже. Кад су настале боље прилике и кад се осјетила потреба, монаси ман. Савине скупили су прилоге за градњу велике цркве. Највише се бавио овим послом архимандрит Инокентије Дабовић. A кад се прикупило довољно прилога да се може отпочети рад, онда су монаси на збору од 15 јануара 1785 г. одлучили да архимандрит Данило Рајевић иде у Млетке да тражи дозволу за градњу нове цркве. Ова je дозвола добивена владином одлуком од 15 јула 1776 г. У исто вријеме je и митрополит Сава Петровић Његош дозволио и благословио рад на подизању нове цркве. Рад je отпочео 16 јануара 1777 г. али je прекидан више пута због недостатка средстава за рад. И опет су се калуђери разишли на све стране да траже помоћ. Калуђер Симеон Марковић je био скоро 12 година у Русији, и стално скупљао и шиљао прилоге; a архимандрит Данило Рајевић купећи прилоге, умро je у Истри 1789 г. не дочекавши да види довршену велику цркву, за коју он има највише заслуга. Главни неимар био je Никола Форетић из Корчуле. Црква je дограђена 1799 г. и тада je освећена у доба архимандрита Инокентија Дабовића. Прочеље велике цркве чини врло високи четвороугаони звоник (кула) на три спрата и ослања се на четири камена стуба. Ha лицу je на првом спрату плоча с натписом из 1777 г.; a изнад ове разни орнаменти исклесани у камењу, који претстављају ружу. Ha другом спрату je повећа звијезда са 12 јајоликих кракова. Ивице су урешене разним цвјетоликим шарама, исклесане вјештом руком. Овај рад спада у најљепше каменорезачке радове и потсјећа на римски тип. У натпису с југа стоји да je храм подигнут 1777 г.; a у натпису са запада да je подигнут уз помоћ православних хришћана 3 С П Е од стварања свијета. Ha врху je купола за звона с четири велика прозора.

Ha цркви су троје врата. Западна су врата главна. Испод стрехе су мали полукружни лучићи, растављени стубићима. Лучићи претстављају нешто налик на љиљанов цвијет. Кубе je осмоугаоно. Ha ивицама су једноставни стубови који подупиру полукружне лукове, на које се ослања кров кубета. Израда велике цркве je врло складна и симетрична. Спољашњост даје величанствен утисак. Пада у очи необична хармонија звоника према цркви и кубету. Вјештина неимара и каменоресца je до савршенства за дивљење. Иконостас je рађен 1797 г. Резбарије и иконе су у складу са склопом цркве и све одговара и допуњује једно друго. Радио гa je поп Симо Лазовић Бјелопољац. Унутра je изнад главних врата хор, који се ослања на два стуба. Унутрашњост красе два необично велика масивна свијећњака, велики полијелеј и неколико врло великих сребрних кандила. Манастирске зграде су са сјевера велике цркве, и подигнуте су у виду правога угла. Све су куће на спрат. Ha спрату су удобне собе са најпотребнијим намјештајем. Сјеверни дио je старијег постанка. Калуђери из Тврдоша прво су подигли приземље, које je доцније подигнуто на спрат. У западном дијелу су собе за епископа и боље госте. Манастир Савина је врло важан због великог броја старина. Од реликвија ту се налазе: рука царице Јелене окована сребром 1759 г., прст апостола Томе с натписом, честице мошти Св. Пантелејмона, Св. Димитрија и Св. Григорија; даље крст Св. Саве са позлаћеним ивицама и са четири рубина са натписом на стопи: „† cъi крстъ стого Caвiъ“; пa неколико малих крстова из 1492, 1495 и 1596 г., пренесених из манастира Тврдоша, петохлебница од 1648 г., позлаћени кивот са седам кубета и малом припратом, рађен 1685 г. Мисли се, да je ово модел требињског манастира Тврдоша, коме je и припадао. Манастир још посједује много сребрних позлаћених рипида из 1635, дискоса из 1637, сова, сребрних кадионица и др. Овдје се чува печат манастира Тврдоша и манастира Жањице, затим неколико панагија и плаштаница из 1659, један омофор рађен 1672 и још много драгоцјености и скупоцјеног одјејашиа, махом донесена из манастира Тврдоша. У Савини се чува много старих листина, хрисовуља, повеља и др. Знатније су и од веће важности хрисовуља Стевана Уроша из 14 вијека, којом обдарује манастир Милешево; повеља цара Стевана Уроша из 14 вијека, којом потврђује повељу свога оца Душана, да се дубровачки данак од 1000 перпера даје храму Хилендару; повеља деспота Стевана Високог којом Милешеву дарива пет села: окружница манастира Савине од 1695 г. за обнављање манастира Савине са печатом манастира Требиња (Тврдоша); писмо савинског игумана Арсенија од 1695 г., којим се тражи милостиња за манастир са печатом манастира Требиња; повеља Јована Матеја Бесерабе, војводе угро влашког од 15 јуна 1646, којом даје манастиру Требињу сваке године пo 1800 аспри; повеља Јован Константина Бесерабе од 5 јануара 1702 г., којом одређује манастиру Требињу помоћ сваке треће године пo 7000 пенеза или пo 45 талира за душу своју и својих родитеља; писмо славонског епископа Стефана Љубибратића од 31 октобра 1701 г., пa митрополита херцеговачког Нектарија Зотовића, да се може у његовој епархији скупљати помоћ за обнављање манастира Требиња; писмо пуковника Михаила Милорадовића од 3 јуна 1711 г., којим позива хришћане на борбу против Турака; писмо млетачког дужда од 25 јула 1776 г., којим се одобрава градња нове цркве у ман. Савини: поменик манастира Требиња из 1760 г., читуља манастира Савине из 1758 г. и још много других врло важних и историских докумената. У архиви се чува и неколико писама црногорског митрополита Петра I, и још много других од мање и веће важности. Манастир има и своју добро очувану и сређену библиотеку. Ту има књига од велике вриједности, врло ријетких и нa разним језицима; заступљени су и многи писци свјетског гласа. Али je најважнија од свих књига Савинска Крмчија или номоканон. Писана je на дебелој хартији у 13 вијеку и била je својина херцеговачког митрополита Силвестра.

Он ју je даровао манастиру Требињу 1603 г., a одатле су je монаси пренијели 1694 г. у Савину. Ова крмчија претставља велику вриједност, јер je потпунија од осталих до сада познатих крмчија, јер има степеник брака. Преписана je са морачке, a ова са крмчије Св. Саве. Зато и спада у најстарије наше споменике и сматра се као ријетка драгоцјеност. У Савини има и повећи број писаних књига (Србуља), које су пренесене овамо махом из манастира Тврдоша. Ту су неколи ка требника из 16 вијека, јеванђеље приложено манастиру Требињу 1685, јеванђеље од 1702 итд. До 1807 г. било je овдје и више старина, али je те године, усљед ватре коју су подметнули Французи, изгорело много тога. У дворишту je гробље. Ту je гроб епископа Герасима Петрановића и епископа Доситеја Јовића, пa гробови старе српске породице кнежева Војновића – Ужичких, кнеза Стратимировића и др. Испред дворишта je костурница и споменик деветнаесторици Бокеља, које су Аустријанци за вријеме Свјетског рата, због жарке љубави према браћи Србима, стријељали. За овај манастир имају знатних заслуга: митрополит Саватије Љубибратић, родом из Пиве, који je обновио манастир Савину. Он je за откуп владике Данила Петровића, кад je овај био на вјери ухваћен и ухапшен у Подгорици, дао 1000 дуката и тако спасио живот једном великом човјеку, који je доцније истријебио потурчењаке из Црне Горе. Иза Саватија био je архимандрит његов синовац Стеван, доцније епископ, пa Партеније Љубибратић, који je послије постао епископ. Иза ових низали су се многобројни настојатељи, чија се имена налазе на манастирској табли, a који имају много заслуга за очување ове светиње. Архимандрит Данило Рајовић и јеромонах Симеон Марковић провели су дуго времена скупљајући прилоге и имају великих заслуга за подизање велике цркве. За вријеме архимандрита Никанора Богетића освештани су у Савини 1806 г. барјаци здружене руске, црногорске и приморске војске, коју је против Француза предводио црногорски митрополит Петар I. Монах Јосиф Троповић из Крушевца завео je школу у Топлој код Херцег Новог, у којој je учио Петар II (владика Раде). У Савини je учио и црногорски митрополит Митрофан Бан, гдје je и рукоположен за ђакона 1865 године. Епископ Герасим Петрановић je овдје проводио љето. Он je из својих средстава трошио на оправку и уљепшавање манастира. Изнад манастира je црква Св. Саве. Не зна се кад je настала. Предање је доводи у везу са Св. Савом. И она je била запустјела, пa je оправљена. Од старог иконостаса вриједе спомена двије старе иконе, које су, пo свој прилици, остаци старог иконостаса, a то су Св. Симеон и Св. Сава. Антиминс je из 1743 г. из доба патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте. Сиромашна je и служи као парохијска црква села Савине. Манастир je према улазу у Бококоторски залив и кад се са широког мора улази у овај залив, прво падне у очи манастир Савина. Необичан утисак који чини појава овог манастира мами путника да га посјети.

Бокешки поморци, без разлике вјере, кад би се послије дугог путовања пo мору повратили и са Оштре Понте угледали манастир Савину, испалили би неколико топовских метака у знак поздрава, a тад би се на манастиру истакле заставе и звонило у звона у знак срећна повратка морепловаца. И редовно капетани са морнарима дошли би у манастир и захвалили Св. Богородици „што их je здраво море носило“. Tом приликом су калуђери у одеждама приносили топле молитве за срећне путнике, a морнари су богато даривали икону Богоматере. Манастир Савина je свагда био на завидној моралној висини и високо je цијењен не само од мјештана и православних, него и од католика и најудаљенијих крајева Боке, Црне Горе, Далмације и Херцеговине. Служио je као уточиште потлачених и прогањаних, као опоравилиште болесних, као одмориште старих и изнемоглих. Овдје су радо примали сироте и гладне. У манастиру су се одржавали састанци за вијећање, договарање и молитву. Савина и данас стоји високо. Њу посјећивају странци више но ма коју нашу старину на приморју. Манастир je био чувар народне традиције, чврст темељ вјере и морала. Он je то и данас и свето чува аманете оних који су га основали и дигли му углед; он и данас иде стопама Св. Саве.

Литература: Споменица манастира Савине 1930, Вјесник српске цркве од 1901 „Бока“ од С. Накићеновића, Нар. Енциклопедија С. X. С., Шематизам бококоторске епархије за 1916.
Зетски гласник, V/1933, бр. 69, стр. 3; бр. 70, стр. 3; бр. 71, стр. 3.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *