Древни српски манастири: Манастир Студеница

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Манастир се налази на десној страни планинске ријеке Студенице, пo којој je и добио име. Околина му je романтична. Висока брда, која га окружавају, обрасла су боровом шумом, a испод ове расте јела, смрча, бреза и храст и спуштају се до самог манастира.

Ријека Студеница долази испод планине Голије, која припада масиву Старог Влаха, и протиче поред цркве Придворице, коју су подигли придворници Немањини, пo којима je и добила име. Манастир je подигнут на равном брежуљку, a удаљен je од варошице Ушћа око 11 км и нешто више и к њему води доста добар колски пут.

Манастир je скривен у шуми и спазите га, тек кад се обретете пред њим. Ово je мјесто скровито и заклоњено у њедрима огранака Старог Влаха и живот je овдје миран и спокојан. У доба постанка манастира овај крај je био шумовит и пуст, гдје су била „ловишта звјерем“.

Манастир je сазидао Стеван Немања између 1183-1190 год. и цркву посветио Успењу Св. Богородице. Ha једном требнику у манастиру Каленићу забиљежено је, да је Студеница сазидана 1172 г. Он је у цркви подигао гробницу за себе с десне стране при јужном зиду.

Немањи je Студеница била главна задужбина, и кад ју je довршио, он joj je поклонио многа села и снабдио je свим потребним утварима. У старости Немања се овдје замонашио и провео једну годину и пo или двије, пa je отишао код сина Саве у Св. Гори. Овдје се замонашила и његова жена Анастасија, која je живјела и управљала женским манастирима у Расу. Црква je живописана 1205 год.

Један натпис испод појаса на кубету каже, да je велики жупан Вукан цркву „обновио молерајем“ 1205 г. У цркви je била и слика Вуканова, пa je, судећи пo натпису, који се даје назрети, замијењена сликом Стевана Дечанског. Студеница je задужбина већег стила из оног доба. Из истог доба je и манастир Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу, сада џамија, задужбина Немањина брата Мирослава.

Када je Немања умро, онда je Сава, послије кратког времена, откопао његово тијело и пренио у Студеницу и смјестио у гробници коју je Немања за себе направио и у којој се и данас налази. Сава je тада остао овдје као игуман од 1208 до 1215 г. Он je за то вријеме приградио пред Немањину цркву велику припрату и тако продужио и повећао цркву, и додао joj са обије стране пo једну капелицу. И Немањина црква je имала припрату, a сада je добила још једну.

Овдје се у оно доба на гроб Немањин скупљао народ са свих страна и потреба je захтијевала да се црква повећа. A у то доба Сава je дао подићи и манастир Жичу, гдје je послије смјештена прва српска архиепископија. Сава je овдје написао типик за калуђере студеничке.

До гроба Стевана Немање сахрањен je и његов син велики жупан Вукан, и млађи Урошев син Стеван испод њихових ногу. A поред оца сахрањен je био овдје и краљ Стеван Првовјенчани, чије мошти имају дугу и врло бурну историју, јер су ношене из мјеста у мјесто, сакриване пo пећинама, пa чак и закопаване, a све од страха, да не падну Турцима у руке. Сава их je пренио у Жичу, a Владислав их вратио у Студеницу.

Краљ Урош их je пренио у Сопоћане и тамо су остале 150 г. Затим се с њима бјежало у Црну Ријеку, пa су повраћене у Студеницу, али овдје опет не осташе дуго, него су пренешене у Београд, у манастиру Воиловцу, Рајиновац, Враћевштицу, Фенек, Беочин, Каленић и Острог. Данас се налазе овдје. Овдје je сахрањен и краљ Радослав, који се овдје и за- монашио.

Oко 1313 год. овдје je близу саборне цркве краљ Милутин са- зидао малу црквицу са кубетом и посветио je Јоакиму и Ани, ро- дитељима Св. Богородице. Нешто ниже од ове у манастирском дворишту налази се мала и неугледна црквица Св. Николе, за коју се прича, да ју je Немања подигао прије велике цркве, да се у њој врши богослужење, докле се доврши велика црква.

Велика црква je једнобродна с једним кубетом. Дугачка je изнутра са олтаром 38 a широка 8 метара. Уз велики олтар споља се виде двије једва примијетне апсиде. Према амвону се црква продужава на југ и сјевер малим пјевницама на чијим челима су улазна врата у цркву.

Црква има двије припрате; прва припада цркви Немањиној, a друга je дјело Св. Саве. Зидови Савине припрате са истока и запада надвисују кров, пa je црква добила израз као да je утиснута између два зида. И обије пјевнице имају овако надви- шене зидове. Сав склоп je укусан и складно изведена грађевина са појединостима до крајности вјешто изведеним и израђеним.

Кубе се ослања на снажне лукове. Старо Немањино кубе замијењено je садашњим у доба Милоша Обреновића. Оно представља у основи многоугао од 12 страна, и има 12 прозора.

Зидови цркве су од сиге, a спољни дио зида je од бијелог мрамора, кога има у овом крају. Свуда испод стрехе налазе се лучни орнаменти. Оваки лучни украси налазе се и на челу Немањине цркве, чији се стубићи завршавају разним фигурама, као главом човјека, жене, лава, овна, листа или неког цвијета итд.

Сви су прозори обично двојни, a прозор на олтару je тројни, који je са два уздужна мраморна стубића подијељен у три дијела. Сви оквири на прозорима и вратима су од бијелог мрамора, који се даје резати, да се пo њему вајају разне и најсавршеније фигуре. Прозор на олтару уоквирава лоза, која се спирално обавија око прозора. У лишћу су уплетене разне фигуре, a лозе су изникле, једна из чељусти грифона a друга из чељусти змије.

Врата од камена на Немањиној цркви су необичне љепоте и каменорезачке вјештине. Ha доврацима и праговима су уклесане разне фигуре, које претстављају ријетку вјештину. Ha унутрашњој страни су извајани ликови светаца a спољашња страна je урешена разним облицима, везовима и шарама, заштитни вијенац, који се спушта одозго и обавија портал, завршава се на крајевима животињама из грчке митологије.

У полукружном пољу изнад прага, a испод вијенца, представљена je у јако испупченом рељефу Богородица, и са стране с два архангела. Доњи дио рељефа Богородице je одломљен, a тако и ступци, који су с обје стране врата спајали горње митолошке животиње са доњим при патосу.

Јужни и сјеверни портал красе цркву. Јужни се истиче својом израдом. Довраци на овом порталу се степенасто увлаче унутра, a изнад врата се везују у вијенац. Довраци су украшени орнаментиком, која даје порталу необичну љепоту. По изради врата Немањине цркве, јужног портала и тројног прозора на олтару, јасно се запажа утицај романског стила.

Студеница je, без сумње, највећа и најљепша Немањина задужбина. Док je архитектура западњачког стила, живопис je византијског карактера. У Савиној припрати, пo десној страни од уласка, налази се једна необично велика агиазма од мрамора са поклопцем, подигнута на широком постању од мрамора које je имало осам стубова и над њима небо. Овдје се светила богојављенска водица. Између стубова је стајало осам казана с водом, и кад би се осветила водица, народ je узимао водицу из казана, a у агиазми се чувала за годину.

Немањина црква je била живописана, a Савина припрата није. Од старог живописа остале су фреске у олтару, од првих столпова до средине припрате, у порталима и средњој припра- ти. Остали дио се обновио 1846 г. Када je и кубе измијењено. Нове фреске су сјајне и живих боја, али се разликују пo тону и дубини од фресака из старијег доба. Због харања и пустошења фреске су страдале, пa су многе изгубиле своју љепоту.

Изнад Немањина гроба налази се слика Стевана Немање са сликом цркве, кога Св. Богородица приводи Христу; a у средњој припрати на јужној фасади Анастасија, жена Стевана Немање, клечи пред Богородицом и тражи милост. Од новијих фресака истичу се на јужном зиду слика цара Душана, Уроша и деспота Јована, свих у једном реду, пa слика Св. Симеона са десне стране олтара и Св. Саве са лијеве стране. Остале фреске претстављају раз- не сцене из Христова и Богородична живота, из живота проро- ка и мученика итд.

Манастир Студеница je врло важан историски објекат. По својој улози, коју je вршио у народу, пo свом значају и угледу, он заузима једно од првих мјеста међу српским манастирима. И као такав он je често запињао за око Турцима, пa су му нано- сили квара, пљачкали га и пустошили. Зато je његова прошлост бурна и значајна.

Он je некад живио у изобиљу, a понекад je сиромашио, да су његови калуђери били принуђени ићи пo народу да траже помоћ, пa чак и у Румунију и Русију. A Студеница je имала одличних претставника и великих поборника цркве и народа, који су за вјеру и народ страдали и гинули.

Манастир je раније служио као уточиште гладних и потребних. Он се бринуо о сиротињи и његов игуман je давао сиротињи хљеб и другу храну. Уз манастир je постојала нарочита гостионица за сиротињу и путнике; за њих je манастир имао чак и нарочито гробље.

Први игуман, кога je поставио Немања, био je јеромонах Дионисије. Игуман манастира Студеница долазио je у оно доба на прво мјесто међу игуманима осталих манастира. Студеница je имала особиту привилегију; игуман њен биран je на краљев предлог, и краљ га je лично устоличавао, пољубио га и предавао му игуманско жезло.

Манастир су пазили Немањићи, као задужбину свог прародитеља. Око 1286 г. овдје су написане многе књиге и приложене многе утвари за доба краља Стевана Уроша.

Од најстаријих игумана спомињу се: Јоаникије, који je до- цније постао архиепископ 1371 г., Сава за вријеме Милутиново, Теодор који je учестовао при избору архиепископа Никодима, Никола који je 1329 г. написао једно јеванђеље. Слаби су спомени из 15 и 16 вијека. У то доба je било врло тешко стање за наш народ, пa су, можда, и манастири трпјели много, били харани и пљачкани. Ha тај начин пропале су све историске забиљешке, ако их je уопште и било. Из 16 в. има једна кадионица, скована 1591 г. при игуману Сави. Игуман Симеон преставио се 1570 г, као што гласи натпис на његовом гробу с јужне стране цркве. Пошто се народ мало смирио, a Турци продрли даље, онда се у 17в. и 18 в. и манастир Студеница све чешће спомиње и даје о себи виднијег знака живота.

Према једном натпису у кубету мале цркве дознаје се, да су 1608 г. извршене знатне преправке у манастиру. Године 1629 ишао je у Русију архимандрит Антоније са неколико калуђера да од цара Михаила тражи помоћ да покрије цркву и сазида неке ћелије, али није имао успјеха, јер није имао дозволу да може доћи у Русију, зато нијесу припуштени цару и вратили су се празних шака. 1655 г. био je у Русији архимандрит Неофит са три калуђера и отуд су се вратили с доста икона, књига и других утвари.

Матеја Бесараба издаје повељу Студеници 14 марта 1644 г., којом прилаже Студеници годишње пo 6000 пенеза, a угровлашки војвода Григорије Гика издаје Студеници повељу 19 јануара 1662 г., да ће joj давати годишње пo 6000 пенеза (50 гроша). Кад je студенички архимандрит Неофит био у Русији, цар Алексије Михаиловић издао му je 25 јануара 1663 г. грамату, у којој одобрава, калуђерима из манастира Студенице да долазе у Русију сваке пете године ради примања помоћи за манастир.

1686 г. био je у Русији архимандрит Василије са два калуђе- ра да тражи помоћ, коју нијесу примили за 15 година, да оправи манастир, јер се град са ћелијама био порушио, и тада je донио 150 рубаља, доста књига, одежда и других утвари.

У току 17 в. има помена, да је 1622 г. скована кадионица, 1627 г. направљен крст на кивоту, 1636 г. сковане двије рипиде и једна петохлебница. 1619 г. приложио je Студеници епископ вршачки Симеон једно јеванђеље; друго јеванђеље даровао je поп Аврам из Станишанца 1666 г. Ha старом кивоту Св. Краља пише, да je начињен 1608 г. и да му je био ктитор митрополит Симеон.

При крају 17 в. и манастир и народ доведени су у врло тешко и критично стање. Срби су се у овим крајевима истакли као при- врженици Аустрије, која je онда у рату с Турцима заузела била ове крајеве, али их није одржала, већ се повукла пред јачом турском силом.

То је навело Махмуд-бега Махмудбеговића из Пећи, да 1689 г. из освете, опустоши Студеницу, Ђурђеве Ступове, Сопоћане и Милешево, a то je навело и патријарха Арсенија Чарнојевића да одведе народ у Аустрију и да ослаби српски живаљ у Немањиној Србији. С народом заједно и манастири су проплакали и осиромашили. Студеница je брзо пропојала, јер се 1690 г. спомиње Василије као игуман Студенице, пa архимандрит Неофит, који je ишао у Русију за помоћ, и који je повратио 1701 г. мошти Св. Стевана Првовјенчаног из Црне Ријеке у Студеницу.

Угровлашки војвода Константин потврдио je 1706 г. помоћ, коју су угровлашке војводе раније даровале манастиру a то je исто потврдио 1715 г. војвода Стеван Кантакузен. Од 1712 до 1718 г. овдје се бавио јегарски епископ Јеврем Бањанин. 1717 г. издао je принц Евгеније Савојски писмо, којим се забрањује реквизиција добара манастира Студенице.

Бјегство патријарха Арсенија IV Шакобенте у Аустрију српску цркву и српски народ поново je ставило у веома тежак положај. Тада је Студеница осиротјела, јер се њен архимандрит Василије с већим дијелом братства склонио у Аустрију.

Њемци који су нападали Нови Пазар, дођу у Студеницу, пa када су Њемци одбијени, Турци, мислећи да су калуђери довели Њемце овамо, похарају и манастир и сву околину. Архимандрит Студенице Константин тражио je 1750 г. од митрополита Павла Ненадовића да му пошље молере за иконостас. Он je ишао и у Русију и помоћу руском оправио je манастир.

Поново при крају 18 в. Студеница страда. У борби Аустрије противу Турака, Срби су опет стали на страни Аустрије, у нади да ће им она донијети слободу. Турци су, да би казнили устанике и улили страх осталима, позвали у манастир Манасију 200 виђених Срба и све их на вјеру посјекли. Чувши за то калуђери ман. Студенице, узму мошти Св. Краља 1789 г. и пријеђу преко Београда у Панчево и тамо остану све до 1792 г., када им је од турских власти дозвољено да се врате. За ово вријеме манастир je страдао и прокиснуо. 1799 г. je препокривен на основу ферма- на од 1798 године.

За доба устанка Карађорђева манастир je поново страдао. Већи дио калуђера отишао je код Карађорђа, придружио се ње- говој војсци и многи су били вође устаника. Турци су тада, 1805 године, спалили манастир, опљачкали га и потпуно опустошили, a калуђери су утекли са Св. Краљем у манастир Враћевштицу. Тада су Турци посјекли монаха Рувима у Новом Пазару, a монаха Нићифора објесили.

Кад je Карађорђе прешао у Аустрију, калуђери са Св. Краљем пријеђу у манастир Фенек. Говоре, да су овом приликом калуђери сакрили многе драгоцјености у Испосници Св. Саве, пa кад су Турци спалили манастир, онда је монах Софроније, који се био задржао у Испосници, запалио све ствари и утекао.

Испосница Св. Саве налази се на два сата узводно изнад манастира. Ту се налазе двије капеле, приљубљене уз стијену. Ове капеле, назване „Испосница“, подигао je Св. Сава, док je био игуман у манастиру. Тамо су живјели стари калуђери, који су проводили строг пустињачки и испоснички живот, a тамо су шиљани и млади искушеници, да се уз старе уче посту и молит- ви и да се спремају за калуђерски позив. Капеле су посвећене Покрову Богородице и Св. Ђорђу.

Има један спомен из 1758 г., да су у Студеници осим дана- шњих цркава постојале и цркве Св. Архангела и Св. Симеона, којих данас нема и нико не зна да ли су и постојале. Иако je црква Св. Јоакима и Ане названа „краљева црква“ пустошена, ипак су фреске доста добро очуване. По десној страни су кти- тори Милутин и Симонида. A тамо су и слике њихових праро- дитеља.

Од старина и ствари од вриједности, које je манастир не- кад имао, остало их je мало. Нарочито нема старих књига. Од рукописних књига има само једно јеванђеље, a осим тога има  и четири јеванђеља окована тешким сребрним плочама. Оста- ле су знаменитости: у кивоту на моштима Св. Краља чувају се два прстена Стевана Првовјенчаног и крст Св. Саве, a у риз- ници: неколико сребрних кутија са честицама  Св.  моштију. Ha једној кутији стоји натпис: архимандрит Мојсије Георгијевић свједочи 1687 г. да су у њој честице Св. Харалампија, Св. Ја- кова Парсјанина, Светих Врачева, Св. Василијана и света крв „пјатозарних“ мученика; два сребрна пa позлаћена пехара, које зову „косовским пехарима“, мислећи да датирају од Косова: јед- на мала икона која се расклапа, a коју je Св. Краљ поклонио Св. Сави 1199 г, владичанско одјејање Св. Саве, украшено иконицама и сребрним плочама, једно сребрно кандило Св. Саве; много појасева са сребрним плочама; један покров за кивот Св. краља који je везла и приложила Mapa (Оливера) султана Бајазита, a кћер кнеза Лазара; један покров за кивот, дар патријарха Арсенија Чарнојевића;

два бакрореза, један мали a други велики. Мали бакрорез je са ликом Симеона и Саве, a у средини Богородице, a велики са сликама цркава и кућа и свих објеката, који се данас налазе и који су се овдје налазили, пa их данас нема, са сликама Немањића. Виде се поред тога и турске фигуре и разне животиње. Кивот, у коме почива Св. Краљ, и покров поклонила је књегиња Персида, супруга Александра Карађорђевића 1852 г. и претстављају првокласну израду.

Манастирске се куће налазе испред главних и споредних цркава и пружају се у виду лука. Прву кућу, у којој je стан за настојатеља, саградио je кнез Милош, a кућа до ње, која je нова и уређена за отменије госте, начињена je доцније. Остале куће су у лошем стању.

Манастир има имања око 400 ха борове шуме и 1000 ха ос- талог земљишта и шуме која није за експлоатацију. Приходи манастира су знатно попустили, a уз то дажбине су толике, да манастир не може опстати под тим околностима. Старјешине манастира уводе рационално газдинство, подижу пчелињак и воћарство, пa ипак поред најбоље економије тешко се излази на крај.

У манастиру je од старине била школа. Овдје су се младићи учили писмености и потребном знању за оно доба, и спремали се за свештенике и народне учитеље. Тиме je манастир утицао на вјерско и национално осјећање народа, a осим тога овдје су се одржавали важни договори у корист народа, који je много трпио и претрпио. Свакој акцији предњачили су калуђери манастира Студенице и драговољно се излагали опасности, која je пријетила и њима и манастиру. Али народни интереси су им били пречи од свега, и због тога манастир Студеница je био на висини свог позива и остао je у народној пјесми и успомени као једно од првих светиња народа српског.

Литература: Манастир Студеница од Вл. Р. Петковића, Историја Срба од К. Јиричека у преводу Ј. Радоњића, Записи и натписи од Љ. Стојановића, Народна Енциклопедија С. Х. С. и Право- славно монаштво и манастири у средњовјековној Србији од В. Марковића.

Зетски гласник, V/1933, бр. 82, стр. 2; бр. 83, стр. 2; бр. 84, стр. 2.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: