Древни српски манастири: Манастир Свете Тројице

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Манастир се налази на један километар од Пљеваља, у уској и лијепој долини између два повисока и посве гола брда, која га потпуно заклањају с истока и запада. Ова се уска долина завршава изнад манастира. И са сјевера je манастир прилично заклоњен. Около манастира je шума, и у овој шуми, између брегова, манастир je смјештен у њедрима и путник га спази тек кад дође испред њега. Видик je одавде врло сужен, a шири се нешто мало к југу. Мјесто гдје се манастир налази, зове се Бисерка, a тако се зове и извор који истиче одмах изнад манастира. Изворска вода je врло здрава и уведена je у манастирско двориште. Од Пљеваља до манастира води колски пут. Данашња манастирска црква даје врло лијепу слику. Дужина јoj је око 20, a ширина 7-8 м и има четири дијела; олтар, праву и средњу цркву и припрату. Није саграђена одједанпут, него je грађена према потреби, из три пута. Прије данашње цркве постојала je на сјеверу до манастирских конака једна капелица с ћелијом, гдје je живио неки испосник пустињак, и ова капелица се сматра као претеча данашње цркве. Да je овдје живио неки пустињак, види се и пo томе, што се то мјесто и данас зове „пустиња“. Сигурно je, да je ово мјесто у то доба било пусто, у шуми, далеко од насеља и да су посјетиоци, који су долазили код пустињака, још тада звали ово мјесто тако. Назив „Бисерка“ може бити да je из доцнијег доба. Ова стара капела je уништена пожаром 1859 г. Црква je покривена цингом. Првобитна црква je била врло мала, a састојала се из олтара и праве цркве. Њен je олтар увучен под једну стијену, пa зато нема прозора, ради чега je олтар врло таман. Стару цркву je основао и посветио Светој Тројици јеромонах Висарион с братом Савом и сином архијерејом Нићифором. Слика ктитора и оснивача Висариона налази се у правој цркви на јужном зиду са сликом цркве у руци, коју подноси Христу. Некада je постојао и натпис, у ком се овај Висарион, брат му Сава и син Нићифор, архијереј, обиљежавају као оснивачи цркве, као и то да ју je послије обновио игуман Јоаким. Не зна се тачно година постанка, али како се манастир спомиње 1536 и 1537 г., онда се претпоставља да je основан при крају 15 или у почетку 16 вијека. У манастиру се чува један ферман султанов од 1473 год., којим се наређује пријепољском кадији, да забрани пуштање стоке у манастирско имање и сјечу шуме. Ако је година тачно преведена, онда, без сумње, манастир потиче од почетка 15 в. Манастир je одмах постао чувен и овдје се створило братство, које je давало видна живота и дигло му углед. Постоји запис на једном јеванђељу од 1537 г., да су хришћани за доба султана Сулејмана много страдали. Манастир je стално напредовао и његово je имање непрестано расло, пa и манастирско братство. Онда се осјетила потреба за повећање цркве и 1592 г. црква се продужава и испред праве цркве направљена je припрата, данас средња црква. Турске су власти дозволиле ово повећање под условом, да овај дио цркве биде ужи један „аршин“ од праве цркве, што je и учињено. Kao оснивачи и ктитори овог дијела спомињу се јеромонах Георгије са сином Ананијом и братанцем Војином, спахијом, из села Поблаћа. У овом дијелу цркве сјеверно од уласка западних врата налазе се на зиду ликови монаха Георгија, који се, у натпису поред њега, назива „Подблаћанин“, и Војина спахије, a јужно од врата насликан je неки јеромонах, пo прилици Ананије, али je натписа нестало. Георгије држи у десној руци припрату, a у лијевој развијен свитак. Црква je живописана тек 1665 г. Онда су у цркви постављени свуд около столови за старе и изнемогле, a десно до амвона архијерејски трон, уздигнут за три степенице. У најновије вријеме поново се осјетила потреба за повећањем цркве, и 1876 г. приграђена je припрата. Тада je над средњом црквом подигнуто високо осмоугаоно кубе с осам високих прозора, док je преграда између праве и средње цркве уклоњена. Сем овога, у средњој цркви je подигнут хор. Овај рад извршен je о манастирском трошку и с народним прилозима. Но прије овога рада, 1859 г. несрећним случајем изгореле су све манастирске куће и кров на цркви, који je био од лучевих дасака. Од овог пожара сачувало се само оно што je било у цркви и у некој магази, гдје ватра није могла продријети. Тада je упропашћено много важних ствари које су се чувале у конацима. Том приликом изгорио je калуђер Антим, који je био болестан. Исте године су манастирске куће обновљене и доведене у данашње стање.

За поправку манастира том приликом je даровао и сам султан Меџид прилог од 50.000 миријских гроша. Сем султана и народ je притекао својим прилозима у помоћ, пa се само зато ова велика поправка могла извести тако брзо. Турци су жалили што je манастир изгорио, јер су сви виђенији Турци из Пљеваља добијали од калуђера дарове. Овом приликом турске власти су дозволиле да манастир може добити једно звоно, пa je 13 јуна 1861 г. на цркву подигнуто прво звоно у Херцеговини. Али 29 истог мјесеца Турци су звоно скинули и однијели. Сва je црква, осим припрате и кубета, насликана. Између фресака се налазе слике Стевана Дечанског, цара Душана и цара Уроша. Зато што су прозори мали, фреске су потамњеле од дима свијећа, пa су особито на своду изгубиле у многоме од свога сјаја и љепоте. Над Св. трпезом налази се небо. Првобитна црква je тробродна, јер су крајеви одијељени високим и пространим колонама; остали дио je једнобродан. Кубе није подигнуто над амвоном, јер није било потребних колона за подупирање. Зато je у правој цркви и тамно, јер су прозори врло мали. Ha кубету стоји велики бакарни позлаћени крст, док су на челу цркве и на олтару нешто мањи крстови. Звоник je одвојен од цркве и налази се до олтара, с јужне стране. Подигнут je 1903 г. Од реликвија, манастир има један мали кивот од сребра, у коме се чувају честице светитеља, али се не зна којих. Сем овога, у манастиру се чувају: кивот у коме je почивало тијело Св. Саве у Милешеву и штап Св. Саве. Ha неколико година пoслије разорења ман. Милешева 1595 г. и спаљивања мошти Св. Саве, један калуђер манастира Свете Тројице, идући у писанију, дође у турско село Исарџик близу Милешева. Ту га један муслиманин замоли да очита молитву неком болеснику. И кад то изврши, муслиманин му донесе свјежих јабука, као да су тада убрате, пa како je то било око Ђурђева дне, калуђер запита одакле му свјеже јабуке, a овај му одговори да има један сандук, у коме јабуке не труну. Калуђер затражи да види сандук и у њему препозна кивот Св. Саве, пa га затражи од муслимана да му га даде, пa да никад у кући неће имати болесника. Овај му даде сандук и калуђер га донесе у Свету Тројицу. И заиста овај сандук пo свему личи на светитељски кивот и поуздано je да je ово кивот Св. Саве у коме je почивао у Милешеву. Штап Св. Саве дуг je један и пo метар. Има округлу дршку опточену златом и сребром филиграмске израде. Сав штап je прво био окован сребром, пa поврх овог je танка навлака од месинга и на њему je оснивач првобитне цркве јеромонах Висарион дао исписати тропар Св. Саве 1608 год. Изгледа, да je штап док je био у рукама Св. Саве био окован сребром, a оклоп од месинга да je доцнијег поријекла. И овај штап je нашао калуђер ман. Свете Тројице у једног муслимана, пa гa je откупио за 150 гроша и приложио манастиру. Манастир има много старих рукописних и штампаних књига. У овом манастиру калуђери су написали много црквених књига, и многе од њих које су још сачуване, од велике су вриједности. Тако je 1537 године овдје написана једна минеја трудом јеромонаха Василија са братијом. Затим су 1545 и 1546 г. написане многе књиге, a у књигама писаним 1570 и 1576 г. спомиње се игуман Стеван. Писање црквених књига потом се наставља још јаче, пa je 1595 написана минеја за април. 1642 синаксар 1646 и 1643 год. псалтир и мјесечник.

При игуману Мојсију 1649 г. писао je инок Гаврил Шестодневник Јована егзарха, a слике је радио зограф јеромонах Андрија Рајчевић, сестрић игумана Мојсија. Ова књига je претстављала необичну вриједност за науку али je на жалост, нестала. Гаврило je такође писао 1650 г Врхобрезнички љетопис, 1651 г. писао je минеј при игуману Ананији. Између многобројних ових књига од велике je вриједности једно врло велико и врло тешко јеванђеље, без датума кад je писано, a писао гa je ђак Димитрија. Обложено je тешким сребрним плочама, и на њему има натпис, да га je манастир био заложио 1707 г. у Сарајеву за 108 гроша, и да су га Сарајевци откупили и повратили манастиру. Овдје je била и једна златна чаша тешка 3⁄4 оке, пa je манастир и њу заложио у Сарајеву за 100 дуката, и кад ју није могао откупити, откупила ју je сарајевска црква и присвојила. Манастир има неколико скупоцјених кандила из 1727 и 1732 г., па повише крстова од велике вриједности, a овдје je и један крст са честицом светог дрвета. Двије налоње, призмастог облика, од мозаика су и необичне израде, a тако и врата која су била између средње и праве цркве, a која су дигнуга, кад je ова преграда уклоњена. Има врло старих епитрахиља са пуцима и драгим камењем, један владичански стихар, пет ђаконских орара са сребрним плочицама и много других ствари. Манастирске куће окружују цркву са свих страна; чак и на стијени иза олтара подигнута je кућа. Све куће имају скоро приземље и два спрата. Ha доњем спрату су обично типични дрвени доксати, широки и врло дуги са наслонима за сјеђење. Главна je кућа испред пркве; ту je стан за настојатеља, гостинске собе, канцеларија и трпезарија. Манастирски конаци имају скоро 70 соба, и толико су пространи, да се у њима може склонити велики број поклоника. Испред манастирске ограде je манастирски хан, који се издаје о великим саборима под кирију; a изван je и кухиња и многе сухоте за разне оставе. Овај манастир био je срећан да није никад од Турака паљен, пљачкан или разорен, нити je икада ма и најмање вријеме био пycт, без калуђера. За вријеме Карађорђевог устанка овдје je било 12 калуђера и њих 11 пођу ка Карађорђу, a један који због болести није могао поћи, остане овдје. Он се уплаши да ће га Турци утући, али виђени Турци, који су од манастира примали богате дарове, охрабрише га да се не боји, те тако ни за то доба манастир није био пуст. Од ових 11 калуђера ниједан се није повратио. У једном запису из 1631 год. стоји да je проклети При бег Сомборац, који je владао Херцеговином, оглобио Милешево са четрдесет, a Тројицу са четири хиљаде (гроша), a тада да су и остали манастири пострадали. Можда би Тројица била и тада јаче оглобљена, да je нијесу заступали Турци из Пљеваља. У другом запису из 1631 год. забиљежено je, да су за вријеме Али-паше Ченгића процвиљели многи манастири, јер je он са великом војском харао манастире, пљачкао и убијао хришћане, уцјењивао манастире са великим сумама (пo 4.000 гроша) и да су многи манастири осиромашили. Довоља je тада пострадала, a не зна се, да ли je и Света Тројица била оглобљена. Манастир je у сва времена служио као уточиште и склониште гоњених и угњетаних. Један ферман из 1550 г. забрањује грађанима града Пљеваља, да манастиру праве насиље и штету. И ово je један разлог што се манастир држао и одржао. Све лавре Немањића у лимској долини паљене су и рушене, и калуђери, бјежећи из порушених манастира, налазили су уточиште овдје, и овамо су преносили књиге и многе утвари од важности. И данас овдје има књига из других манастира, пa се зато овдје и нагомилала читава библиотека старих књига. Но у најстарије доба и овај манастир je трпио од Турака, који су му отимали земљу и силом напасали стоку нa манастирском земљишту и сјекли шуму. Али вриједни калуђери су ишли у Цариград да се жале султану, и султан им je давао фермане, да им нико не смије правити штету и отмицу. У манастиру се чувају султанови фермани од 1573, 1575 и 1649 г. којима се заштићује манастирска имовина од отмичара и насилника. Чувају се и три листине из 1485, 1569 и 1579 г. којима се ограничавају извјесна манастирска добра, и једна пресуда од 1607 г. A кад су Пљевља нарасла, онда су калуђери ухватили пријатељске везе са виђенијим првацима, пa су им подносили дарове и ови су увијек штитили манастир. Манастир je имао велико имање. Кад je манастир Св. Ђорђа, Маржић, разорен од Турака, онда је цијело његово имање припало Светој Тројици. Овдје je живјело велико братство и манастир je имао много момака, па је држао силну стоку, коју je искоришћавао у своју корист. Приходи су били добри, пa се имање увећало куповицом. Аграрна реформа je одузела манастиру много имања, a само му je остало око 30 хектара радне земље и нешто утрине за испашу. Ha овом имању манастир данас води, под управом архимандрита Серафима Џарића, рационално газдинство и паметну економију. Голети око манастира се пошумљавају, засађују се нови воћњаци и манастирско имање ствара се угледним добром за овај крај. Манастирско имање граничи са вароши, a у вароши манастир има много кућа, са којих прибира пo 100.000 дин. годишње кирије. Кроз манастирско имање протиче ријека Брезница, на којој je манастир имао негда пет воденица, а данас има само двије. Знатнији су настојатељи манастира Свете Тројице били: архимандрит Јанићије, игуман Прокопије Шиљак, игуман Пахомије из Довоље, архимандрит Христифор Вукојичић, архимандрит Василије Поповић и још многи други. Манастир Свете Тројице био je у тешка времена робовања прави народни просвјетни расадник. Овдје je била школа, у којој су се младићи спремали за просвјетне раднике, учитеље и свештенике. Одавде су многи упућени на разне корисне занате. Овдје су се многе генерације научиле писмености и национализму. Старе традиције се настављају и данас. Манастир улаже доста труда и трошка, да омогући школовање добрим и сиромашним ђацима. Овдје су многа закрвљена братства умирена. Калуђери су увијек били с народом, и у народу, и са народом дијелили зло и добро, пa их je зато народ цијенио и поштовао, a преко њих волио je и цркву, о коју се везао као за котву спасења. У манастиру се држе највећи сабори о Ускрсу и Духовима. Тада дође овдје много народа са свих страна и из врло удаљених крајева, пa се остане овдје сва три дана Ускрса и Духова и проведе се вријеме у молитви, игри и весељу. Овај манастир даје лијепу слику пo љепоти, чистоћи, старини и типичности манастирских кућа, пa народ о великим празницима долази радо, да се помоли Богу у овом скровитом мјесту и да му захвали, што су за њега настали срећни дани.

Литература: Народна Енциклопедија С. X. С., Записи и натписи од Љ. Стојановића и Шематизам српско-православне Митрополије херцеговачко-захумске 1890 г.
Зетски гласник, V/1933, бр. 91, стр. 2; бр. 93, стр. 2; бр. 97, стр. 4; бр. 98, стр. 2.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: