Древни српски манастири: Манастир Завала

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Нa раскрсници колског пута који води до Сланог на мору и жељезнице од Мостара за Дубровник, налази се, у близини села Завале, пo коме je и добио име, манастир Завала. Овај манастир лежи при стрменој и кршевитој страни изнад Попова поља, a
испод брда званог Острог. Од манастира не само да je лијеп поглед на Попово поље, које просијеца ријека Требишњица, већ се видик пружа и на брда у правцу Требиња.
Црква je и пo грађевини и пo положају врло карактеристична. Она je не само малих размјера, већ je подигнута у стијени тако, да сав њен сјеверни дио лежи испод стијене и у стијени, и само један мањи дио цркве налази се ван стијене, али je и он
покривен великим плочама и заливен малтером. Баш као и код манастира Дужи.

Унутрашњост цркве има са страна по двије дубоке апсиде, које се ослањају нa два велика четвороугаона камена стуба, a на ове апсиде се наслања црквени свод. Ha челу цркве, које се налази под стијеном, постоји такође дубока апсида, на коју се ослања предњи дио цркве. Улаз у цркву je с јужне стране. Првобитна врата су била уска и ниска да се тешко улазило унутра, док су проширена и повећана.

Црква je унутра живописана. По једном прилично оштећеном натпису дознаје се, да су фреске рађене 1619 године, за вријеме српског архиепископа Пајсија и митрополита херцеговачког Симеона, a трудом манастирске браће. Фреске су на једном дијелу сасвим пропале, a остале су много страдале, те се многе једва могу распознати. Доњи дио иконостаса je од зида, сличан ономе у Дужима. Изнад амвона виси Богородичино коло, упола уништено. Црква je посвећена Ваведенију Богородице.

О постанку манастира не зна се тачно ништа, нити има ма гдје што забиљежено о томе. Ha цркви нема никаквих натписа који би то објаснили, али пo свему изгледа да je манастир веома стар. У манастиру се чува печат манастира Завале, на коме je забиљежена изгледа година 1271. Према овом произвољном тумачењу рекло би се, да je црква саграђена те године, али то није сигурно: прво из разлога што je печат прављен доцније, пa je могла ова година произвољно и погрешно бити унијета, a друго, што се знаци на печату који означују годину не могу поуздано узети као 1271 година од рођења Христова, јер се у доба постанка овог манастира рачунало вријеме од створења свијета. Да му je старина велика и да залази у 14 или 15 вијек могло би се вјеровати и пo томе, што манастир посједује псалтир штампан на Цетињу
1495 год. и много србуља и писаних књига из тих година. Његову старину потврђује и ферман султанов из 1578 г. у коме се тврди да је манастир Завала при заузећу Херцеговине од Турака 1483 г. био потпуно очуван и у цјелости, пa се у ферману дозвољава да се може поправљати, и ови поправак не смије нико да забрањује.
Од старих манастирских кућа више не постоји ниједна, али се познају њихови остаци. По томе се вјерује да je манастир некад, вјероватно врло давно, много настрадао, a једно вријеме и био порушен и запуштен. Старе куће су биле испод цркве, пa и данас ту постоји засвођени ходник, дуг 10-12 м., куда се улазило у манастир. С доње стране овог ходника били су сводови, изнад којих су се налазиле куће, a на лицу према Попову пољу доксат за излазак и сједник, слично као и код многих других манастира. Изнад саме цркве, при пећини, била je једна мала ћелија,
наслоњена на пећину.

Ha челу цркве, при врху, била je скривница у коју су се скривале црквене ствари, кад je то било нужно. У њој су се крили и калуђери. Из скривнице улазило се у горњу ћелију, a из ове опет у пећину до ћелије, из које се другим ходником на брдо. Изнад цркве и данас постоје двије пећине, и у једној од њих види се да je била манастирска пећ.

Докле je манастир био сачуван и у цјелости, у њему je живјело десетак калуђера, јер je имао лијепо имање. У њему су калуђери могли да се посвете своме позиву и преписивању црквених књига. Они су у томе били вриједни, пa je и данас сачувано преко 25 књига, писаних у самом манастиру у првој половини 17 вијека. За многе ове књиге не може се тачно установити када су писане, али за многе може, пa се тако види да je минеј за април писан у Завали 1597 г., а каноник 1556.

Предање тврди да je још прије разорења манастира Тврдоша настрадао и овај манастир и да je био напуштен бар за неких 50 година. Предање се у томе не вара, али само не зна када je то било.

Ево шта предање каже:

Једне године о Божићу нареди турски заповједник из Љубиња двојици својих заптија да му доведу игумана манастира Завале. Заптије се упуте у манастир, тамо пронађу игумана, свежу га и тако свезаног потјерају пред собом за Љубиње.

Остали калуђери, који су се тада налазили у манастиру и који су тога дана били мало напити, нијесу правили заптијама никаквих сметњи, али доцније их обузе стид што су пустили да им заптије одведу старешину и то свезанога и баш на Божић и ријеше да пристигну Турке и да игумана ослободе. Ову одлуку одмах приведу у дјело. Десетак од њих, добро наоружаних, пођу у потјеру за заптијама. Послије краћег гоњења калуђери су стигли заптије и у борби обојицу убију a игумана ослободе. Но
када су се вратили у манастир увидјели су одмах што су учинили, и знајући да ће се заповједник из Љубиња осветити, ријеше да покупе све драгоцјености из манастира и да побјегну. Прије него што су напустили манастир прибили су на црквеним вратима султанов ферман у коме султан дозвољава обнову цркве и забрањује да ју ико смије палити или рушити. Када и то учине, калуђери отпутују за Дубровник a одатле за Крф, одакле се више нијесу ни враћали. Кад заповједник у Љубињу дозна шта су калуђери учинили, крене са војском на манастир и попали све куће сем цркве. Од тада пa за дуги низ година црква je остала празна. Нико ју није чувао, кров je попустио и тада су настрадале лијепе манастирске фреске, a један већи дио тада je
потпуно уништен.

У националном погледу и манастир Завала, исто као и манастир Тврдош, био je жариште националне мисли и потстрекач за ослобођење испод ига турског. Ради овога Турци су на манастир нерадо гледали. Игумани и манастирски калуђери одржавали су сталне везе са осталим манастирима у Херцеговини и Црној Гори, пa чак и са манастиром Студеницом. Па иако можда није манастир настрадао ради случаја које предање прича, и које смо горе цитирали, ипак манастир je морао
бити трн у очима тадашњих властодржаца Херцеговине. Бјегство калуђера и паљење манастира, поред султановог фермана, морало je бити проузроковано баш овом акцијом калуђера на националном ослобођењу. Свакако дакле, манастир je настрадао због свог родољубивог рада у корист поробљених Срба, a на
штету угњетача Турака.

Из чињенице да се манастир Завала нигдје не помиње у записима и биљешкама од 1630 (кад je писана једна минија) до године 1618, кад je у „општаку“ забиљежено да je црква прекривена, могло би се тврдити да je манастир порушен средином 17, a
да је обновљен почетком 18 вијека. Кад je поново добивена дозвола да се манастир обнови, онда старе ћелије нијесу обновљене него су подигнуте мале и
скромне кућице изнад цркве при стијенама и тада су се калуђери, од невоље послужили и с пећинама изнад цркве и у једној начинили пећ, која се и данас познаје. Црква je изгледа покривена 1718 г., a иза тога су сљедовали и разни прилози као петохлебница 1732, антиминс 1746, иконе су поправљене и двери
уређене 1763, неке друге ствари су приложене 1768, друга петохлебница 1776, орар 1778 итд. Данашња нова кућа направљена je 1895, a стари дрвени звоник замијењен je новим од камена за 3 звона и подигнут на високој стијени изнад олтара 1899 г.
О постанку манастира не зна се ништа. Неки доводе његов постанак у везу с царом Константином, неки опет чудном случају, пo коме се ту нашла једна икона Св. Богородице за коју се напријед рекло, да ће се подићи манастир баш на ономе мјесту
гдје се она пронађе и да су je, тобож, нашли овдје, a не онамо гдје je била постављена. Но то су све легенде. По конструкцији и положају цркве да се закључити, да je није зидао неки владар, кнез или властелин, него понајприје неки испосник, можда властеоског рода. Овдје je могао засновати свој испоснички стан човјек, који се одрекао свијета и одлучио да овдје проживи у самоћи, посту и молитви. Такав живот проводили су многи чувени и познати светитељи, пa je и овај пo угледу на њих, могао наћи тих и миран живот у овој пећини, која му je довољно
давала потребног заклона. A због испосничког живота и свете успомене на њега, његови посљедоватељи, који су пошли његовим стопама, подигли су овдје црквицу и засновали манастир, који je све више излазио на глас и тако постао чувен, као заштитник вјере. Изнад цркве на брежуљку и данас постоји мјесто које се
зове „Пустиња“, и ту се виде остаци једне ћелије и чатрње. Могуће je, да je овдје било једновремено више пустињака, који су, можда, живјели заједничким животом, и вјероватно je да je пo њима и то мјесто добило своје име „Пустиња“. Манастирске су знаменитости: једна света рука до иза шаке, али се не зна чија је, затим 25 рукописних књига писаних 1556, 1567, 1606, 1610, 1617, 1618, 1620, 1622, 1630; србуље: псалтир штампан на Цетињу 1459 (фали му неколико листова с краја) октоих штампан у Венецији 1536, Служебник штампан у Венецији 1554, Триод штампан у Венецији 1561, Јеванђеље писано у Мркшиној цркви 1562, и пентикостар писан у Трбовишу 1648.

У манастирској архиви чувају се многа стара писма и фермани a између фермана имају нарочиту вриједност онај из 1578којим се дозвољава поправка манастира, онај из 1577 пo коме je манастир ослобођен да плаћа порезе на вино, и на крају онај
из 1591, којим се одређује да манастир плаћа годишње само 100 акча (јаспри).

Литература: Шематизам срп-правос. митрополије Херц.-захумске 1890, Народна енциклопедија С. X. С., Записи и натписи од Љ. Стојановића.

Зетски гласник, V/1933, бр. 40, стр. 2; бр. 41, стр. 4.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: