Дробњак – чувар српства и православља кроз период исламизације

Епархија будимљанско-никшићка организовала је промоцију монографије „Црква у Дробњаку“ аутора Томаша Ћоровића у просторијама Друштва црногорско-руског пријатељства „Свети Ђорђе“ у Никшићу.

Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије говорећи о књизи истакао је да историја цркве у Дробњаку до сада није била обрађена како ваља и да је Томаш Ћоровић приступио том замашном послу.

„Овај његов рад је јединствен и обећава да ће Ћоровић на овом раду још доста урадити. Видимо да иза писања књиге стоји велико познавање“, рекао је епископ.

Он је говорио о монаху Василију Светогорцу из манастира Светога Павла на Светој гори Атонској из онога времена када је тај манастир био српски манастир.

„Монах Василије је био родом из села Загула, околина Мљетичка. Он се јавља у другој половини 17. вијека и он је савременик Светог Василија Острошког. Он пише књиге на Светој гори Атонској и шаље их у свој завичај. До скоро се чувало једно јеванђеље у манастиру Подмалинско, које је дјело руку оца Василија Светогорца“, рекао је епископ.

Он је истако да се снимак о овом јеванђељу, које само по себе има велику умјетничку вриједност чувало дуго код свештеника Митра Лопушине, који је једини био свештеник у том крају током комунистичке ере.

Епископ је истакао да је у књизи Ћоровића нашао и податак о још једном светогорцу архимандриту Пахомију Ивановићу који је такође рођен у Дробњаку и био ученик Симеона Дајбабског. Након повратка са Свете Горе највише је боравио у манастиру Подмалинску, у оном манастиру са кога је био везан и Василије Светогорац.

„Није чудо што имамо такве витезове и родољубе и духовне вође из Дробњака“, рекао је епископ.

Он је у свом излагању подсјетио на све породице које су дале велики број свештеник лица у Дробњацима, међу њима породице Косорић, Кујунђићи, Церовићи, Лазаревићи, Жугићи.

Др Васиљ Јововић, говорећи о овој монографији истакао да у погледу црквене историје ова књига заслужује посебну пажњу. Јововић је нагласио да је аутор дао квалитетну садржајну структуру и дао посебан остврт на развитак црквених дешавања од најранијих времена до данас.

„Аутор истиче да први помен имена Дробњака налазимо у которском архиву из 1285. године. Етнолог Андрија Лубурић истиче да се племе Дробњаци први пут спомиње 1354. године. У 10. вијеку Дробњак је у склопу српске кнежевине Дукле. Предање везује градњу манастира у Бијелој са дукљанским кнезом Јованом Владимиром, који је иначе први српски владар проглашен светим“, објашњава Јововић и додаје:

„По успостављању црквене организације Српске цркве од стране Саве Немањића данашња територија Дробњака улази у састав Будимљанске епархије“.

Јововић истиче да је било тако до 18. вијека, када Дробњак улази у састав Хумске митрополије.

„То је доба када долази до снажног јачања култа Светог Саве, чије су мошти почивале у манастиру Милешева. Остаће многи топоними до данашњих дана везани за његово име: Савин Кук, Савина Вода, Савин лакат итд, као и крсна слава Свети Сава коју славе једна од најстаријих дробњачких села Пошћење и Дужи„, наглашава Јововић и истиче:

Излажући даљу историју Дробњака, аутор књиге истиче да је Дробњак успио да се одупре исламизацији кроз све вјекове ропства под Турцима“.

Ћоровић са правом апострофира чињеницу да у Дробњаку никада није било друге вјере осим хришћанске, православне, те да је Дробњак успио да се одупре исламизацији.

„Занимљив је податак на који указује Ћоровић, а који свједочи да су Турци, покушавајући да исламизују овај простор, 1718. године почели са изградњом џамије у Комарници, али су Дробњаци током једне ноћи поубијали градитеље, а грађевину порушили“, истиче Алексић и додаје:

Ћоровић описује све цркве и манастире у Дробњаку, та вјековна жаришта српске цивилизације која су на дурмиторском простору вјековима чувала српску националну самобитност.

Алексић је рекао да ова књига садржи поуздани ослонац у сазнавању свих битних информација о богатој историји православног хришћанства на овом дијелу Старе Херцеговине.

Говорећи о овој монографији, њен аутор истакао да је у њој кренуо трагом времена пратећи духовну вертикалу завичајног племена.

„По томе смо вазда били Срби, хришћани. Заједнични именитељ поред језика била Црква хришћанска, православна. „Манастири и свето гудало то је анше име сачувало“, каже народни пјесник. Кренувши за овом истином преко књиге Шавник из заборава, хронике о стварању грашанства у овој дурмиторској забити и рађање младе дробњачке интелектуалне елите на крају 19. и у првој половини 20. вијека, коју сам објавио прије десетак година, наставио сам да идем даље, духовном вертикалом нашег племена“, рекао је Ћоровић и додао:

„А шта је духовни стожер на том путу него црква, православна српска“, нагласио је Ђоровић.

Ћоровић је рекао да трагајући кроз прошлост, налазио је на споменике материјалне вриједности, стећке – старовјековна српска гробља разастрта широм племена.

„Духовници, чије су житије у средишту моје приче приповједали су Христову вјеру, а када су се нашли у доба буна и устанака са мачем у руцу били предводници племена. на карају, када се морало одложити оружје сједали су за сто са тирјанином преко пута и договарали мир. Биле су то оштре сабље на мегдану и мудре главе на дивану“, истакао је Ћоровић и додао:

„Када се вјековно страдање српске цркве и народа чинили као прошлост, долази Други свјетски рат који је за цркву и српски народ био првенствено грађански рат и наставак страдања, али овога пута од братске руке. Црногорска митрополија ће у овоме рату изгубити двије трећине свештенства на челу са митрополитом, а насиље над црквом ће се наставити и потрајати и у послератном периоду“.

Ћоровић се осврнуо на то да је СПЦ у задњих 20 година обновила све цркве и манастире у Дробњаку.

Модератор вечери био је мр Јанко Јелић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: