Друг Тито јаше на челу колоне

Пише: Емило Лабудовић

Вјероватно се још мало ко сјећа, а још мање је оних којима то нешто значи, али данашњи дан је све до недавно, а скоро пола вијека, слављен као Дан младости. И рођендан „највећег и највољенијег сина наших народа“, друга Тита. Друга који је „на челу колоне“ јахао до свог последњег даха. И не само до тада већ и задуго касније  важила је парола „и послије Тита – Тито“!

Точак истрије је то вријеме оставио већ четрдесетак година иза, „друг“ се из имена градова, из читанки, са стадиона и свакодневице преселио у сјећања, филмове, документарце, музеје и… бронзу. Један такав, дубоко замишљен и у маршалској униформи, столује насред Подгорице. И свуда диљем напаћене нам бивше домовине „друг“ је већ одавно прошлост за којом неки (мањи број) и даље жале а други (много већи број) пљују по њој и анатемишу је. Само још у Црној Гори друг Тито и даље никако да „сјаше“. И не само онај бронзани. И, за разлику од стања из стихова једне пјесме да „све је исто, само Њега нема“ , код нас је такође све исто али и Њега има.

Разлика је, додуше, само персоналне природе. Умјесто Њега зајахао је Он, „највећи син нашег народа“ и разиграва ата већ три деценије. Пријети да у дужини „јахања“ надмаши и Њега. И Он је, попут Њега, „ослободио“ Црну Гору од свега и свакога, осим од себе. И Он је, попут Њега, дан – ноћ брани од „непријатеља“ спољних и домаћих, бдије над њеном независношћу на коју му одасвуд насрћу. И Он, попут Њега, не стоји баш најбоље са Русима и Србима. И Он би, попут Њега, хтио торбом на Запад али тако да, по потреби, ни источна капија не остане затворена.

И Он, попут Њега, задужује земљу до граница расула и на дуговима држи полуживом илузију о „бољем животу“ који само што није. Јер, и Он и његови, попут Њега и његових, трпају шаком и капом у бисаге и заносе за гору зелену, што домаћу а што ону на Кајманским острвима. И Он, попут Њега, не престаје да дрви о слободи и демократији, о држави какве нигдје нема, а сваки другачијемислећи је лоцирана мета, спремна за одстрел или казамат. И Он  попут Њега који је своју диктатуру покривао свиленим плаштом радничког самоуправљања, своју бестијалност пакује у станиол европских вриједности.

И Он, попут Њега, игнорише Цркву и њене исконске постулате. Разлика, једва примјетна, је у томе што је онај претходни у цркве и манастире утјеривао стоку а овај данашњи би да утјера Мираша. И Он, попут Њега, воли да се покаже, с тим што се тада Он прекомјерно зноји за разлику од Њега који је у тим ситуацијама замуцкивао на лошем српском („у бозју матер“). И… све тако док се свака граница, осим временске, између Њега садашњег и Њега бронзаног посве не избрише. И док се Он садашњи не пресели у сјећања и бронзу попут Њега некадашњег.

Дан је, младости, рекох. Нема штафета (осим оних на друштвеним мрежама гдје Руже Вељове окапаше у изливима љубави према Њему садашњем), нема ни слета на стадиону (било би га и биће га пред Храмом само да мине ова корона), а нема ни младости. Лише ових неколико јуноша које Он узгаја и калеми око себе, остали су већ одавно раштркани по свијету у потрази за хљебом. Оним што још таворе на Бироу рада није ни до чега. Дан је младости, био и никад више, а све је друго посве исто.  А Он умјесто Њега и даље јаше,и јаше, и јаше… на челу колоне.

А за крај, за сјахавање до којег ће, кад – тад, доћи, само пар стихова:

     „На самој ивици провалије
      Вођа повика – „Идеш ли, роде“!
     „Идемо, идемо“ – грмнуше делије
      И колона у суноврат оде.

     А кад већ бјеху на самом дну
     У гудурама што кости мељу,
     Сконташе да Вођа није ту
     Остао бјеше – на зачељу“!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: