Други човек владе у Скопљу

Пише: Чедомир Антић

Иван Стоилковић постао је потпредседник Владе Северне Македоније. Ова вест углавном није привукла пажњу српских медија. Не само Слободна Европа, „Блиц”, Би-Би-Си на српском већ ни Танјуг није подвукао чињеницу да је председник Демократске партије Срба у Македонији ступио у владу ове државе. Малобројни медији који су то и објавили задржали су се на сувој информацији.

Избор Ивана Стоилковића велика је победа српског народа у Северној Македонији. После тридесет и четири године страначког живота ове државе, једна српска странка коначно је заиста постала део њене владе. Политички Србин није био на власти у тим крајевима од 1941. године. Од „Јужне Србије” и „Маћедоније”, македонска република грађена је током педесет година на солидним антисрпским темељима. Њену цркву стварао је апостатски српски монах, њену државу, са изузетком бугараша Кире Глигорова, углавном су основали матуранти крагујевачке гимназије. Ипак, њено несрпство и антисрпство било је једнако ономе које је у 20. веку формирало хрватску, муслиманско-бошњачку и црногорску нацију. Срба је 1912. у Вардарској Македонији било око 19 одсто, комунисти су учинили да тај број падне за осам пута. Систематски македонизовани, Срби су прогоњени и, управо су српски крајеви, били исељавани у послератној колонизацији. Вишестраначје је затекло Македонију у сукобу са суседима – Албанцима због суверенитета земље, Грцима због имена државе и Бугарима због националности и језика. Србија је безусловно признала македонску независност, био јој је потребан колико-толико нехостилан сусед.

Сједињене Државе су управо у Македонију најпре довеле своје трупе, наводно да спрече српску агресију, и то две године након што се ЈНА у споразуму повукла. Од тог времена траје потискивање и потцењивање српског питања у Македонији. Милошевић и Глигоров склопили су споразум према коме је српско питање у Македонији формално угашено – представници Срба нису смели чак ни да се појаве на РТС-у. Тек после 2000. започела је обнова српских установа и странака. Тада се МПЦ замало вратила у канонско јединство са Српском православном црквом и поново је читава једна политичка страна македонског живота покушавала да у антисрбизму пронађе главну снагу и заједнички језик са свима онима који не желе добро ни Србима ни Македонцима. У том раздобљу социјалдемократска влада почела је прогон архиепископа Јована Шестог. Демократска партија Срба у Македонији стала је уз опозициони ВМРО, и када је ова странка дошла на власт постала је један од коалиционих партнера. Функционер ДПСМ-а био је други човек министарства културе. Политичка борба је трајала дуго, била је тешка, „рововска”, Македонија је признала независност Косова и Метохије, прихватила срамотну резолуцију о Сребреници – оба против воље већине својих грађана. Али у Собрању је био један човек који је, макар и једини, гласао против свега тога.

Име тог човека је Иван Стоилковић.

Пре четрнаест година писао сам о Стоилковићу као о човеку несаломиве воље, који је и са малобројним српским народом лишен подршке Великих сила, често заборављен од своје матице, успео да заједно са својом партијом, али и многим другим српским делатницима и пријатељима врати српски народ на власт у Македонији. У поједине општине уведен је српски језик као службени, Свети Сава данас је један од македонских државних празника, обновљен је споменик српској војсци н Зебрњаку, цар Душан је добио споменик у Скопљу… У међувремену предводница Социјалдемократског савеза Македоније позивала је на исељавање српског народа, а албански вандали покушавали су да сруше споменик српског цара у Скопљу.

После пада ВМРО-а са власти и ДПСМ се нашао у опозицији. Македонији су наметнули понижавајуће споразуме са Грчком, Албанцима и Бугарском. И опет су српске странке из опозиције деловале ради помирења и некакве интеграције балканских држава. Албанцима су социјалдемократе дале чак и место премијера Северне Македоније, које је попунио један двоструки дезертер. Срби су опет кривљени за све. У време када је 2017. народ у Собрању млатио социјалдемократске посланике, издајнике Македоније, државна безбедност је у оптужбама према Србима и Србији пронашла начин да се додвори новим социјалдемократским властима.

Коначно, после седам година оданости демократији и упорности у опозиционом деловању, коалиција око ВМРО-а је однела убедљиву победу на председничким, а потом и парламентарним изборима. Иван Стоилковић дошао је на место једног од тројице потпредседника владе, са важним министарством и великим овлашћењима. Када сам пре четрнаест година написао текст за „Политику”, са истим овим насловом, нисам могао да сањам да ће та тешка и наизглед безнадежна борба доживети овакав обрт. У овој години тешких догађаја, прогона и унижавања српског народа на Косову и Метохији, одвратних напада на права српског народа и Републику Српску, притисака на Србију и споља финансираног разарања нашег друштва… Успех Ивана Стоилковића на изборима и његов улазак у владу, баш као и избор Андрије Мандића за другог човека Црне Горе дају разлога за наду. Упркос свим хиљадама милијарди, армијама које су запоселе Балкан да би пошле на пут којим нису прошле у протеклим вековима, мржњи младих национализама тако драгих свим душманима Срба од Франца Фердинанда до Бајдена, ми смо преживели, ми смо тријумфовали.

Уочи балканских ратова, у време када је убијање Срба било, како је немачки дипломата записао „спорт Арбанаса”, у годинама када је прогнано стотину хиљада Срба, а народ био обесправљен и угњетен, у новоосновани парламент Османског царства изабрани су представници понижених, увређених и прогоњених Срба, Александар Парлић, Јанићије Димитријевић и Темко Поповић. Било је то предсказање слободе.

Захваљујем Ивану Стоилковићу, ДПСМ-у и српском народу у Северној Македонији, што су нам у најтежим часовима показали да за српски народ постоје слобода и нада.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: