Други лички устанак – опомена коју нисмо видјели

На јучерашњи дан, 29. октобра 1974. године, ликвидирана је група хрватских терориста на ширем локалитету Равног Дабра на Велебиту у покушају да подигну устанак и „ослободе Хрватску“.

Приредио: Небојша Тојагић

О овом догађају врло мало се зна што је омогућило да се о овом “герилском двојцу” у већем дијелу хрватске емиграције и јавности испредају митови и бајке са циљем представљања њихове борбе као својеврсне жртве и мучеништва за Хрватску.

Хвалоспјеве о њиховом страдавању је имао и Трпимир Гудар, односно Лео Марић, у “Десетотравањским мислима” гдје се запитао, “тко данас зна за Ивана Матичевића, хрватског политичког емигранта који је свој млади живот оставио за Хрватску на врлетима Велебита страдавши од руке југословенских полицајаца? Зна ли нетко данас за тог врлог хрватског родољуба који је револуционарним путем пошао срушити Југолсавију али је свој идеализам скупо платио?”.
Иван Матичевић (рођен у Вијаци код Вареша) и Мате Прпић (рођен 26.10.1929. године у Равном Дабру код Карлобага) имали су “усташки педигре”. Иван се могао “похвалити” да су његов отац и два стрица – Марко, Мато и Аугуст одбијали предају и након рата, те да су погинули 1946. године. Нетачна је тврдња да је Иванов отац са своја два брата био “заповједник домобрана тога краја” јер је у суђењу генералу Драгољубу Дражи Михајловићу предочен документ тужилаштва, као доказ наводног савезништва четника са усташама, а који је потписао Мато Матичевић, заповједник усташке милиције у Варешу. На тај положај поставио га је командант Црне Легије Јуре Фрацетић.

Матин отац Јаков и старији брат Ивица били су такође усташе, а након пропасти НДХ-а обојица су као крижари погинули на Велебиту 12. јуна 1945. План усташа био је да остаци 11. личке усташко – домобранске дивизије на неприступачним дијеловима Велбита, у ширем рејону Црног Дабра изврше припреме за долазак и искрцавање “савезника Енглеза”. На тај неосвојиви и усташама одан простор требао је доћи и сам поглавник Анте Павелић. Управо на тај простор долазе Прпић и Матичевић са идејом да подигну устанак.

Иако Прпић и Матичевић нису имали високе школе, по мишљењу Казимира Каталинића писца књиге „Од пораза до побједе – Повијест хрватске политичке емиграције 1945. – 1990. „мало је било Хрвата у емиграцији који су били толико политички изграђени као Мате Прпић”.

Обојица су били припадници Хрватског револуционарног братства, организације која је била основана 1961. у Аустралији. Основни циљ ХРБ-а било је “ослобођење Хрватске од Југославије”, те рушење комунизма. ХРБ је већ у јулу 1963. послао деветорицу (три “тројке”) диверзаната у Југославију да подигну оружани устанак. Диверзије нису успјеле, а диверзанти су ухваћени и осуђени на дуготрајне затворске казне. Та група је познатија као “Скупина Толић-Облак”.
Најпознатији покушај убацивања терориста датира од 20.јуна 1972. године и активности тзв. Бугојанске група“ и операције “Феликс”. Двојац Прпић и Матичевић су и оснивачи Хрватске народне фронте (ХНФ) и врло су опрезни у свом раду. Њих двојица се у априлу 1972. фалсификованим пасошима пребацују у Југославију дубоко увјерени да се “хрватска држава и народна слобода неће постићи без оружане борбе”. На руку су им ишли и политичко превирање у виду “Хрватског прољећа”, студентски протести, али и расположење хрватског народа на подручју општина Госпић и Перушић.

У недјељу 24.09.1972. године око 15 часова на приморској страни Велебита, на првој кривини послије Уре у рејону Башких Оштарија, убијен је из засједе командир станице милиције у Карлобагу Ђуро Узелац а рањен је милиционер Боро Јосиповић. На њих је отворена ватра у повратку из Госпића. На почетку је остао нејасан мотив напада док није стигло писмо из швајцарског Рајхенбаха у коме је написано ко је и зашто извршио атентат. Након тога интензивира се потрага за њима.

Иако у дијелу хрватске емиграције постоје ставови да су Прпић и Матичевић још од краја шезедестих улазили у Југославију изводећи планиране и припремајући нове терористичке акције, не постоје опипљивији докази који би поткријепили причу о “бомбашким нападима на објекте ЈНА и милиције”. Нетачна је и теза да је њихова активност била континуирана на подручју Велебита.

Управо је такво мишљење некадашњег главног секретара/тајника Матице Хрватске Крешимира Миколчича, који у “Вијенцу” (бр.121.) о њиховим активностима каже да “остаје сјећање на силовитост борбе и снагу људске воље. Задивљен сам упорношћу тих људи. Од убојства командира милиције двије године крио се у стијенама“.
И овдје је занимљив покушај да се од жртве направи агресор. Тако Миколчић пише да су „Србин Ђуро Узелац и Милан Вучинић били исто тако упорни да створе велику Србију“.
Након напада Прпић и Матичевић се пребацују у Њемачку одакле поново илегално долазе у првој половини јула 1974. године са намјером извршења нових терористичких активности. Из Њемачке су дошли до Ријеке у транспортном теретњаку “Аутопромета” који је возио Миле Бачић, Матин комшија из Равног Дабра. У Ријеци их је прихватио Матин брат Анте Прпић који им помаже да се преко Сења пребаце на Велебит и Равни Дабар гдје их је чекало раније остављено наоружање и гдје су имали велику помоћ мјештана. Мате Прпић је ухапшен 18.01.1975. године и осуђен на 15 година затвора које је издржао у Лепоглави.

Претпоставља се да је половином септембра 1974. године у службу државне безбједносту стигла информација срадника “Оскара” да су терористи поново на Велебиту након чега долази до слања додатног људства из свих крајева Хрватске у станице милиције у Госпићу и Карлобагу. Циљ је био претраживање тешко приступачног терена што је уз ненакоњеност локалног становништа додатно закомпликовао снијег који је пао крајем октобра.

Дана 29.октобра 1974. године група од три ловца из Карлобага у потрази за дивљим свињама уочила је у јендом каменом усјеку дим те о томе информисала милицијску патролу коју су срели у шуми. Занимљиво је да је то био задњи дан који је био одређен за тражење терориста. План је био да се те активности наставе на прољеће.

Времена пролазе, али се начин размишљања и сјећање на Велебиту не мијења. Бар не код Хрвата. Срба тамо одавно нема..

У страху да дође до помјерања терориста, а и због немогућности брзог успостављања везе са надређенима, четверочлана милицијска патрола је без информисања надређених одлучила да провјери истинитост тврдњи ловаца те су испред једне импровизоване колибе крај које се налазила и мања пећина, угледали Прпића и Матичевића како припремају оброк са оружјем спремним за дејство. Након што су се распоредили дошло је до позива за предају оружја што су великохрватски терористи одбили.

Први метак испаљен из пиштоља погодио је Матичевића. Прпић је у покушају бијега преко усијека налетио на милиционера Мирка Вучинића, припадника специјалне јединице Загреб, родом из Окучана, који је покушао отворити ватру аутоматском пушком М-56, али му се метак заглавио у цијеви. То је искористио Прпић и пуцао у њега из пиштоља те је покушао активирати бомбу и бацити је ка тројици милиционера. По тврдњама очевидаца запео је за грану те изгубио равнотежу на склиском снијегу након чега је пао активирајући бомбу која га је и усмртила. У колиби и пећини пронађене су намирнице купљене у Ријеци и Карлобагу али нису пронађене веће количине експлозива и муниције што је оставило простора за сумњу да се исто налази сакривено на другим локацијама или код јатака.

Склони да од терориста и злочинаца праве свеце хрватска политичка елита и католичка црква до данас се нису оградили од активности терориста Мате Прпића и Ивана Матичевића.

У ‘Вјеснику’ од 3. новембра 1974. године загребачки Секретаријат за унутрашње послове кратко је објавио је да су на Велебиту убијена два ‘усташка терориста’, који су 1972. убили командира милиције Ђуру Узелца.

До данас је остало нејасно да ли је Мате Прпић чекајући у засједи знао за да је командир Узелац изненада позван да са рекреације у куглању (куглана СУП-а Госпић) одмах дође у Карлобаг, као и да ли је знао на коме ће мјесту у возили сједити Узелац?!

Нејасно је и да ли је ликвидација Ђуре Узелца била грешка те да ли је засједа била намјењена за једног од водећих комунистичких вођа Лике и Хрватске, Јакова Блажевића како то тврди одличан познавалац усташке емиграције Звонимир Дошен из Хамилтона . Он сматра да су Прпић и Матичевић “знали да Блажевић у Луково долази преко Оштарија те су наводно оцијенили да га превози милиција због чега су отворили ватру”.

Склони да од терориста и злочинаца праве свеце хрватска политичка елита и католичка црква не само да се до данас нису оградили од активности Мате Прпића и Ивана Матичевића него су уочи Дана побједе и Домовинске захвалности, 2012. године, поставили спомен плочу на мјесту њихове погибије. Нешто раније, 1996. године, подигнута је спомен плоча на планинарском дому у Равном Дабру онима који су дали животе у „тисућљетној борби хрватског народа за неовисну хрватску државу“. На споменику се налазе имена 38 људи из тог краја. Већина њих животе је изгубила давно након што су Совјети ушли у Берлин. Ту је и име Мате Прпића.

Времена пролазе, али се начин размишљања и сјећање на Велебиту не мијења. Бар не код Хрвата. Срба тамо одавно нема, а о њиховом постојању и страдању у овом дијелу Лике огласи се тек понеко и понекад. Можда је баш и зато “Други лички устанак” и остао под велом тајне.

Извор: Јадовно

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: