Међу стотинама хиљада патриота којима Пољска указује почаст због учешћа у покрету отпора у Другом светском рату налази се и један црнац рођен у Нигерији.

Џез музичар Аугуст Агбула Браун био је у четрдесетим годинама и живео је у Пољској већ 17 година кад се 1939. године придружио борби против нацистичке окупације – сматра се да је био једини црнац у земљи који је то учинио.

Под шифрованим именом „Али“, он се борио за нову домовину током опсаде Варшаве кад је Немачка окупирала земљу, и касније током Варшавског устанка, које се окончао овог месеца пре 76 година.

Невероватно, али успео је да преживи рат у ком је 94 одсто становника главног града Пољске убијено или расељено, и наставио да живи у овом разрушеном граду све до 1956. године, кад је емигрирао са другом женом у Велику Британију.

Данас у Варшави имате мали камени споменик подигнут у Браунову част. Али ни оно мало детаља који су доступни можда не би било познато да он 1949. године није поднео захтев да се учлани у удружење ветерана.

Документ је архивиран наредних шест деценија, све до 2009. године, кад је Збигњев Осински из Музеја Варшавског устанка наишао на њега.

Овај формулар, испуњен руком прелепим курзивом и са сликом налик пасошкој закаченој за један ћошак његов је Камен из Розерте – документарни фрагмент који је навео истраживаче да протумаче изоловане податке о његовом животу и пронађу његове живе потомке.

На слици Браун носи сако и тесни џемпер, делује живахно а на лицу му се назире назнака осмеха. Сви који су упознали Брауна описали су га као згодног и лепо одевеног мушкарца.

У то време он је био у педесетим годинама, јер на формулару стоји да је рођен 22. јула 1895. године, од оца Воласа и мајке Џозефине, у Лагосу – тада делу Британског царства.

У Енглеску је стигао британским трговачким бродом с оцем који је био лучки радник. Одатле се придружио позоришној трупи која се налазила на турнеји по Европи и завршио у Пољској преко Немачке.

„Скривао је избеглице из гета“

У формулару се, нажалост, не наводи шта га је навело да напусти Нигерију или да му Пољска постане крајње исходиште, тако да авантуристички дух делује као највероватније објашњење.

Али он је тридесетих постао прослављени џез перкусиониста који је свирао по варшавских ресторанима.

Оно што Браун јесте записао било је да је у покрету отпора делио илегалне новине, трговао електронском опремом и „скривао избеглице из гета“.

Био је то изоловани део града у који су нацисти одвојили Јевреје и у ком је 91.000 њих умрло од глади, болести и егзекуција. Око 300.000 њих послато је у смрт у нацистичким концентрационим логорима.

Изгледа да је останак у Пољској после рата био Браунов лични избор – као грађанин Британског царства, имао је могућност да оде.

Кад је стигао у Пољску, прво се скрасио у Кракову, где се оженио са првом женом Зофијом Пиковном, са којом је имао два сина, Ришарда и Александра.

Брак је пропао, али по избијању рата, Браун је средио да се његова деца и њихова мајка склоне у Енглеску. Али – можда посвећен пољској борби – Браун није пошао са њима.

Некомплетна слагалица поставља многа питања о његовом животу.

„Ћутљив, повучен човек“

Татјана, његова ћерка из другог, много дужег брака са Олгом Мјечовиц, рођена је и одрасла у Лондону, и једино је његово живо дете у Британији.

Она каже да никад није говорио о томе шта му се десило.

Она сада има 61 годину – њен отац је умро 1976, кад је она имала 17 година. Сећа га се као „веома ћутљивог, веома повученог, прилично резервисаног“ и каже да никад није говорио о својој прошлости у Пољској или о раним годинама у Лагосу.

Татјана не зна тачно зашто јој нико од њених родитеља није говорио превише о њиховој прошлости. Она подозрева да је то било да би закопали трауму и зверства којима су присуствовали.

Кад се данас осврне, сећа се да је једном гледала неки документарац о рату са родитељима и да је њена мајка рекла:

„Сећам се да сам гледала како вешају људе по улици – знам да је то истина јер сам видела рођеним очима.“

Али даље се није повео разговор о томе, а њој је сада жао што они нису рекли ништа више.

Браун, међутим, никад није окренуо леђа пољској култури у којој је живео скоро 35 година и Татјана каже да је пољски био једини језик који се говорио у њиховом лондонском дому.

Један познаник из Пољске сећа се да је овај „говорио најчистији могући пољски, чак са варшавским акцентом“. Течно је говорио неколико језика.

„Тата ме је научио да читам и пишем на енглеском“, каже Татјана.

„Прави шармер брзог мозга“

Како је музичар, који је као црнац сигурно био изузетно упадљив, успео да преживи нацистичку окупацију Пољске остаје велика мистерија.

Два друга Африканца, Јозеф Диак из Судана и Сем Сенди, чије тачно место порекла на афричком континенту није најјасније, служили су у пољској војсци током Пољско-бољшевичког рата (1919-1921) и остали су у Варшави после тога, али су обојица умрла пре него што је избио Други светски рат.

Не рачунајући њих и Брауна, експерти кажу да је можда било још двоје црних становника Варшаве у међуратним годинама, професионалних забављача чији трагови нестају током окупације.

Али Татјанине успомене на харизматичну личност њеног оца могле би да укажу на то како је успео да преживи.

„Тати је брзо радио мозак и био је прави шармер“, каже Татјана.

„Кад смо недељом ишли у цркву, виђала сам га како разговара са другим људима. Имао је истински топлину која би вас одмах привукла и он би вам се аутоматски допао.“

„Кад је био у друштву других људи, осећали бисте његову енергију. Привлачио је друге људе.“

Браунова прича испливала је на видело 2009. године, у време појачаног патриотизма и ксенофобије у Пољској.

Одмах је привукла пажњу читавог политичког спектра и било је позива да га се он прогласи националним херојем.

У оно време, тадашњи председник Лех Качињски, суоснивач конзервативне партије Права и правде, желео је „да му ода почаст поводом 65. годишњице Варшавског устанка“, рекао је Кшиштоф Карпински, историчар џеза који је служио као потпредседник Пољског џез удружења.

Њега су контактирали људи из кабинета Качинског да би добили више информација о Брауну.

Али Качински је погинуо у авионској несрећи 2010. године и тај план је изгледа отишао заједно са њим.

Тек је прошле године коначно откривен мали споменик нигеријско-пољском борцу покрета отпора. Финансирала га је непрофитна организација Фондација покрета слободе и мира.

Његов ратни допринос славе и конзервативци и напредњаци као симбол данашње Пољске.

Браун је последње две деценије живота водио скроман живот у Енглеској. Наставио је да се бави музиком, испрва као студијски музичар. Кад је био старији, „имали смо клавир у кући, тако да је давао часове клавира“, каже Татјана.

Били су „симпатична породица“, сећа се доктор Мајкл Модел који је лечио Брауна од рака.

Он је умро 1976. у 81. години и сахрањен је под обичном надгробном плочом на једном гробљу у северном Лондону.

Нема никаквих знакова трауматичних и бурних догађаја у којима је учествовао, што највише одражава начин на који је наизглед живео у Лондону.

„За мене је то било одрастање са мојом мамом и мојим татом. Какав год да је био наш живот, за мене је он био нормалан“, каже Татјана.

Николас Бостон је ванредни професор Медијских студија на Градском универзитету у Њујорку, на колеџу Леман. Помагао му је Војчек Залуски из Пољске.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: