Друго издање „Бокешког хумора“

Херцегновска Књижара Со објавила је друго издање „Бокешког хумора“, најхумористичкије књиге на тржишту, на којој су радили многи заливски хумористи и сатиричари. Овом приликом преносимо интервју који је 2017. са уредником и приређивачем Николом Маловићем направила недавно преминула чувена новинарка Бранислава Мићић.

Смех је антидепресив и мина против страха. Чему нас они уче? Имају ли вицеви и неку тајну сврху?

По једном тумачењу, вицеви формом нису ауторско дјело: они припадају народу. По Аристотеловој дефиницији, ради се о изневјереном очекивању. Као и сваки облик књижевности, а виц то јесте, учи нас у каквом то свијету живимо. Сврха рафинираног вица је да разблажи концентрат свакодневице, и подстакне нас да лакше преживимо. Виц је вербални антидепресив, добро сте рекли.

Шта је, осим пркоса и здраве памети, потребно за добар политички виц?

Лоша, однарођена власт.

Колико нас хумор „облачи“ у локалне боје?

Књига „Бокешки хумор“ окончава се анегдотом која описује како се у малом обалном мјесту догодила саобраћајна незгода. Један млади поморски официр наоко из чиста мира закуцао се новим колима у парапет – гранични зид између обалног пута и мора. Повела се прича међу мјештанима да ли је то био пијан или дрогиран док се са забаве у суботу увече враћао са дјевојком, и само је најстарији и намудрији међу Бокељима успио да растумачи шта се догодило. Да она – казао је старац – није у рукама током вожње имала аша баштуна (в. слику), а он да у рукама није имао двојку шпади – до несреће не би ни дошло! Ето локалних боја, ето вица кога могу да разумију само они који знају на што у еротском смислу подсјећају двије карте из шпила италијанских карата којим се у Заливу играју традиционалне игре, бришкула и трешета.

Колико је еротике у бокешком хумору и да ли је она увек рафинирана?

Ако Бокешки хумор пишемо великим словом, тада мислимо на књигу, у којој сам се, као приређивач потрудио да нема вулгарних слика или представа, упркос чињеници да се у вицу, као форми народне књижевности, шпорке ријечи на п, к, или неки глаголи, на ј, напросто морају појавити.

Рафинираност вицева увијек зависи од приповједача. Ако сами одлучимо да причамо само добре вицеве, тада смо антологичари, на што ова књига управо потиче читаоца: да користећи се овим „уџбеником за стендап комичаре“ прича само најбоље вицеве.

Док је настајала ова књига, прочитао сам на хиљаде глупих вицева. То ми је пало најтеже, као што ми је списатељски задатак да бокељизујем врхунске примјере хумора био неизрециви гушт.

„Бокешки хумор“ илустрована је сликом „Плажа“ Воја Станића. Војо је уметник који је прославио Херцег Нови и чије слике одишу хумором. Да ли је свим Бокељима и Бокељкама шала у крви?

Као и свима је… Нисмо ми Приморци бољи, али ни гори хумористи од осталих. Ових дана у колима пјевушим шаљиву клапску плаво-бијелу пјесму у којој рибари казују да су биле двије пуне бачве на њиховом броду, једна с вином, друга с водом. Па кажу: Три смо дана по мору бродили, вино пили и рибу ловили, рибу нисмо уловили, ал смо вино све попили. И иде рефрен: На нашему броду, сви пијемо воду, вино се је попило, е па тако нам и треба, јер да пили смо беванду, не би вина фалило…!

Групу ваших сарадника у прикупљању локалних пошалица предводи Јован Ј. Мартиновић, доживотни еx-цапо о’ Карневала. О каквој је титули реч?

Аполитичној! Легенда града Котора, човјек који је деценијама уређивао хумористичко-сатирични лист с најдужом традицијом у региону, један од најобразованијих Бокеља – смијењен је зато што се (сад већ бивша) которска власт побојала да би непоткупиви Капо од Карневала, тј. вођа легалних опозиционара који током фебруарских свечаности симболично преузимају власт фор фун – могао да им заозбирно науди.

Јован Мартиновић се часно повукао, и окитио се титулом Доживотног еx Капа о` Карневала. Каква досјетка! То га је препоручило да буде рецензент „Бокешком хумору“ и у предговору напише текст посвећен историји бокешког хумора.

На задњој корици књиге издвојили сте виц у коме професорица мушке которске Поморске школе отвара дневник и пита дежурног ученика, Тонија: „Кога нема?“ Тони одговара: „Професорице, сви га имамо“. Да ли су и ваши ученици збијали шале, с обзиром да сте у истој школи дуго година радили као професор спрског језика?

Анализирајмо прво овај виц… Строго гледано, питање може да буде постављено у било којој школи, али одговор може да буде дат само у двије. Или у Богословији, или у Поморској школи – јер су то једине мушке школе. Сигурно не очекујемо да ђак Богословије буде толико безобразан, дакле – остаје само заливска Поморска школа. Док није бокељизован, овај је виц постојао у разним збиркама и представљао је примјер за глуп виц. Јер, није мотивисано да дежурни ученик у било којој мјештовитој школи каже професорици: – Сви га имамо! То стога што га дјевојке немају.

Зашто сте на насловну страну „Бокешког хумора“ ставили назнаку „16+“? Тражите ли личну карту кад се неко голобрад ухвати за „Бокешки хумор“ у вашој Књижари Со на Тргу соли у Херцег Новом?

Ваља бити етичан и упозорити да се у „Бокешком хумору“ говори језиком одраслих људи, да ту има шпорке политике, сексуалности, и односа међу људима за које млади не мора да знају. Иако они то све знају.

Бранислава Мићић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: