Друго издање монографије „Манастир Градиште“ на осмом Фестивалу „Ћирилицом“

Монографија „Манастир Градиште“ представљена је синоћ на простору испод Цитаделе у оквиру осмог Фестивала „Ћирилицом“. Ријеч је о другом издању прве научне монографије о паштровском манастиру, а о њој су говорили уредници мр Душан Медин и др Катарина Митровић и рецензент академик проф. др Александар Чиликов.

Мр Душан Медин, у свом излагању најприје је истакао велики допринос игумана манастира Градиште, архимандрита Павла Калања, који у Паштровићима живи скоро 50 година. Отац Павле заслужан је и за издавачке подухвате манастира у посљедњих десетак година, нагласивши синоћњем програму игуман није могао да учествује из оправданих разлога.

Медин је подсјетио да је прво издање монографије о Градишту објављено 2019, а друго прољећа ове године, уз подршку Министарства културе и медија Црне Горе – путем програма заштите и очувања културних добара.

„Ми смо заправо прије неколико година штампали и то прво издање, практично непосредно након симпозијума из 2018. и 2019, међутим оно је имало неке техничке недостатке. Ново издање је знатно побољшано и пред нама је. Осим захвалности Министарству, захвалност за његову објаву дугује се и Општини Будва и Туристичкој организацији Будва. Они су били покровитељи свих тих активности, али, вјерујте, и бројни мјештани и пријатељи Паштровића из разних градова, који су помогли својим донацијама. Манастир Градиште то и заслужује, јер он је ипак у највишем статусу културног добра од националног значаја, односно некадашњег културног добра споменик културе прве категорије још од 1949. Добро је, уосталом, да је такав однос и према њему од стране институција и државе и локалне самоправе“, истакао је Медин.

Др Катарина Митровић нагласила је да су са великом страшћу и великом љубављу радили и на зборнику и на монографији, те да је остварена сарадња са седамдесетак људи.

„Свакодневно су то биле комуникације, и писане и усмене. Требало је разна нека гледишта ускладити, испоштовати, наравно, и све ауторе, и рецензенте, и све оне људе који су нам помагали. Али то је био врло инспиративан рад и онда је некако нестало свега тога када се појавила корона, када су дошле све те тешке године, одређени финансијски изазови. То, ваљда, тако бива и онда нам је и љепше и драже када до нечега дођемо мало тежим путем, када то није тек тако, ето, пред нас дошло. Заиста смо се мучили, радили, трудили и мислим да је резултат више него добар. Друга ствар, коју морам да поменем и која негдје све нас опомиње, а то је да четворо њих који су активно учествовали у креирању и монографије и зборника више нису са нама. Прије свега ту мислим на нашег блаженопочившег митрополита Амфилохија, а мислим, наравно, на госпођу Анику Сковран, на предрагог господина доктора Мирослава Лукетића, на Марију Јовин. И то ме само подсјећа, а требало би и све нас, да немамо ми баш толико времена. Ови земаљски дани су нам ипак негдје ограничени. Значи, радимо, драге сестре, драга браћо, радимо да сачувамо оно што имамо. Запишимо данас, фотографишимо данас, одбранимо данас оно што треба да се одбрани. Немојемо чекати нека срећнија времена, јер не знамо да ли ће она доћи“, казала је Митровић.

Академик проф. др Александар Чиликов нагласио је да га за манастир Градиште вежу посебне емоције.

„Мој рођени ујак Вељко Ђурић био је преко 20 година директор Завода за заштиту споменика културе Србије. Он је први дипломирани историчар умјетности из Црне Горе, а тема његовог рада била је „Фрескосликарство манастира Градишта у Паштровићима“ шездесетих година. Када сам се ја запослио у Заводу за заштиту споменика културе Црне Горе, седми дан мог радног стажа први мој терен био је манастир Градиште. Отишао сам тамо са једним изузетним стручњаком, дивним човјеком, сликаром-конзерватором Душком Нунином – он је, иначе, аутор конзервације, рестаурације и дислокације фрески са манастира Пива, што је био свјетски подухват. У Градишту сам на лицу мјеста од њега добио неке подуке о томе што је живопис и како се оштећења санирају. Сљедећа ствар која ме везује за Градиште – послије земљотрес Завод за заштиту споменика културе Србије радио је пројекат обнове читавог манастира. Значи, и истраживања, и израду архитектонског пројекта, и пројекта конзервације живописа. А ја, иако доста млад и са можда недовољно стажа, био сам одређен у надзор. Та сарадња ми је била драгоцјена, јер сам научио многе ствари. И, на крају, оно што ми је посебно драго и што посебно цијеним када је у питању манастир Градиште, то је моја вишедеценијска професионална комуникација и пријатељство са оцем игуманом Павлом. Стварно је то један частан и племенит монах. Ја лично мислим да ће његово име као игумана манастира Градишта бити златним словима уписано у традицију и историју овог знаменитог паштровског светилишта“, навео је Чиликов.

Модераторка вечери била је Ана Тодоровић из Народне библиотеке Будве.

О манастиру Градиште

Манастир Градиште подигнут је на узвишењу у Буљарици, а његово име везује се за топоним градина – у значењу остатак насеља или утврђења које је ту могло постојати прије оснивања манастира. Археолошким истраживањима у порти манастира пронађени су остаци старије, вјероватно античке, грађевине, као и неколико гробова из периода римске управе у овом крају. Први писани помен овог манастира потиче из повеље српског краља Милутина с почетка 14. ијека. Манастир Градиште је вјековима, до Првог свјетског рата, био важна филијала (метох) манастира Дечани.

Данашњи комплекс манастира састоји се из три цркве, манастирског конака, помоћних објеката и гробља. Према народном предању, централна манастирска црква посвећена Св. Николи, заштитнику помораца и путника, потиче из 1116. године. Остале цркве посвећене су Успењу Богородице и Св. Сави. Године 2016. обиљежено је 900 година манастирског храма Светог Николе манастира Градиште.

Манастир Градиште у Буљарици значајано је мјесто за духовну и свјетовну историју Паштровића. Мјесто је гдје је настао први буквар „Буквар инока Саве“ из 1597. године штампан у Венецији.

Манастири и цркве на овом подручју нису били само духовни центри већ и центри просветитељства. Уз цркве и манастире обично су осниване и школе у којима су се Будвани, односно Паштровићи, као и Грбљани учили писмености.

Осми Фестивал „Ћирилицом“ до 14. септембра организују Народна библиотека Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, уз подршку Општине Будва, Туристичке организације општине Будва и Јавног предузећа за управљање морским добром.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: